Home Путовања Ekvador Bolivija Čile Argentina III deo

Ekvador Bolivija Čile Argentina III deo

829

Sanjam i ne želim da se probudim

Stigli smo u Salinas. Grad izgleda kao da je u velikoj ekspanziji. Plaža je neverovatno lepa. Na prvi pogled, podseća na Majami, ali pre nekih pedeset godina. Stare slike Majamija sam video na aerodromu na putu za Ekvador. Neboderi se grade na sve strane, kao na Južnoj plaži u Majamiju (South Beach). Raspitao sam se za cene nekretnina. Stanovi su neverovatno jeftini, ispod pedeset hiljada dolara za lokaciju tik do mora. Marija me je uhvatila za ruku i odvela u zgradu gde njena familija poseduje stan.

Celo popodne smo sedeli za stolom u jednom malom restoranu i zurili jedno u drugo bez prestanka. Čvrsto smo se držali za ruke. Jeli smo ribu list sa lokalnim salatama. Klopa je bila sveža i vrlo ukusna. Kupio sam muziku za videoblog od lokalnog prodavca diskova.

Marija nije nikome javila da je otišla na vikend u Salinas, a pogotovo da je otišla sa dečkom kojeg zna samo jedan dan. To što sam ja neka vrsta gringa je još veće ludilo. U latino kulturi je retko da neudata devojka, koja živi sa roditeljima, prespava kod dečka, a kamoli da idu zajedno na odmor. Dobro, možda recimo posle određenog vremena kad se upoznaju sa roditeljima.

Javila je prijateljici da neće doći na posao to veče. Telefon je ugasila, jer je znala da će neprestano zvoniti. Roditelji, familija i prijatelji će da je traže. To je sigurno. Bilo mi je malo neprijatno zbog toga i pokušavao sam da je ubedim da treba da se javi roditeljima.

Sutradan smo napustili Salinas i uzeli jednosatni bus do maleckog gradića Montanite. Tu su već Johana i Glen rezervisali sobu u hotelčiću odmah pored plaže.
Montanita će, kako mi se čini, biti sasvim nova epizoda u mojoj poseti Ekvadoru. Ovo stvarno nisam očekivao. Gradić je prelep, pun uličica sa restoranima i kafićima. Surf je glavna zanimacija. Daske za surf su glavni artikli većine prodavnica na glavnoj ulici. U neku ruku, Montanita liči na glavnu ulicu na Koh Samui, malom ostrvu na jugu Tajlanda. Ovo je jedino mesto gde su gringosi u velikoj većini. Lokalni biznis cveta. Glasna muzika se čuje i trešti  iz svakog kafića, kao da sam u Budvi.

Plaža u Montaniti je idilična. Tu sam je prvi put poljubio. Znao sam da je već volim. Pesak plaže je tamno sive boje i neverovatno sitan. Ugao pod kojim se stapa sa okeanom i dubina plaže prouzrokuju plime i oseke koje još nisam nigde video.

Najbolji surf je pred zalazak sunca kad veliki valovi nadolaze. Ujutru je oko trista metara udaljenosti od početka plaže do vode. Tada klinci igraju fudbal, a posle podne kad voda nadođe ide se na surf. Popodne talasi porastu tri do pet metara. Voda je zaista topla. Počeo sam i ja da surfujem. “Kud svi tu i mali Mujo”.

Osećam  kao da smo tu već čitavu večnost. Klopa je neverovatna. Po čitav dan pijemo sveže isceđene sokove od ananasa, banane i manga, ubranih sa lokalnih plantaža.

Hotel u kom trenutno odsedamo ima i restoran u prizemlju. Šef kuhinje i suvlasnik hotela je iz Argentine. Gustavo, tako se zove, je stvarno otkačen i lud lik. Odmah smo se sprijateljili. Kako reče, tu je već godinama i ne pada mu na pamet da se vrati u Argentinu. Jelovnik restorana se sastoji iz tajlandske, argentinske, kineske i italijanske kuhinje.

Sinoć smo Marija i ja plesali do jutra u kafiću pored plaže. Živa muzika, logorske vatre ukopane u pesku i oznojena tela koja se njišu na slatkom vetru koji dolazi sa okeana su scene koje su postale stvarnost mog života. Svaki momenat pokušavam da zamrznem u glavi da se nikad ne izbriše.

Glen je jutrom otišao na jug Ekvadora na nekoliko dana, pa će posle da produži u Limu i nazad na posao. Nismo stigli da se pozdravimo, ali sam siguran da cemo se opet videti. Trenutno sanjam i ne želim da se probudim.

13. decembar u 10.50

Još uvek smo tu u Montaniti. Jutros, kad smo se probudili, Marija mi tiho na uho reče da će morati uskoro da se javi familiji. Poslednjih nekoliko dana smo proveli šetajuci po plaži, boreći se sa velikim valovima i uživali u egzotičnim jelima koje je Gustavo sa velikim zadovoljstvom pravio. Ovo je pravi odmor, nikad bolji nisam doživeo!

Danas sam ozbiljno razgovarao sa nekoliko ljudi o nekretninama. Za neke sitne pare se može kupiti hotelčić iz snova. Mislim da će se za pet do deset godina cene utrostručiti.

Raspitali smo se za prevoz nazad do Gvajakila. Krećemo zajedno sutra u pet ujutru direktnim autobusom do centralne stanice u gradu. Marija reče da je odlučila da otvoreno razgovara sa roditeljima i da im sve prijavi.

Ja ću za to vreme da idem u turističku agenciju i da se raspitam za sutrašnje letove iz Gvajakila. Pre tri godine sam prešao kompletan Peru, od Lime, Kuska, Mačupičua, Puna, Arekipe, pa sve do poznatih pustinjskih znakova u oblicima kolibrija, majmuna i “vanzemaljskih aerodroma”.

Znači, ako Marija uspe da ubedi roditelje, krenućemo na putovanje zajedno odmah sutradan. Ja bih trebao da se upoznam sa Marijinom majkom i sestrom. Za oca kaže da je sigurno toliko ljut da je bolje da ga za sada izbegavamo.  U svakom slučaju, vraćam se u Ekvador jer iz Kita letim nazad za Vašington, trećeg januara. Videćemo, šta bude biće.

Pošto sam iskulirao evo već preko nedelju dana ovde, pokušaću da se dočepam La Paza što pre. Tu bih proveo dan-dva i onda polako prema Cileu, u severnu pustinju, koju porede sa površinom Meseca.

13. decembar u 16.30

Na putu smo za Gvajakil. Na svakom stajalištu ulaze prodavci sa lokalnim specijalitetima i stvarno ništa ne košta više od pedeset centi. Ulaze klinci prodajući bombone, umetnici, sladoledžije i majstori sa kompletnim obrocima. Upravo sam pojeo jednu vrlo ukusnu empanadu sa sirom, što je recimo kao neka vrsta naše pogačice sa sirom. Stižemo za sat vremena u Gvajakil, pa ćemo odmah do aerodroma da se raspitamo za raspored letova. Kako stvari stoje, prespavaćemo večeras u hotelu, pa će Marija otići kući ranom zorom da razgovara sa familijom. Veli, „Svi su miroljubiviji rano ujutru”, što ima logike i smisla. Videćemo kako će sve da se odigra.

Glen mi je pisao da će biti u Limi u subotu. Preporučuje mi neku plažu na severu Perua, ali mi se tamo ne ide. Brojim sitno. Još tri nedelje mi je ostalo za ovo putovanje tako da moram malo da ubrzam tempo. Nadam se da postoje letovi za La Paz sutra oko podne. Svrbe me tabani i spreman sam za pokret.

14. decembar u 13.02

Sinoć smo kasno došli u Gvajakil. Našli smo jeftinu sobu u samom centru grada. Soba nije ni blizu Hotela Alexander, u kojem sam odseo prvi put kad sam ovde došao, ali dobro je za tranzit. Oko četiri ujutru Marija se tiho iskrala iz sobe i otišla kući. Ja sam bio kontuzovan od umora i ne sećam se nikad je izašla. Ona sigurno nije ni oka sklopila.
Ustao sam oko deset, istuširao se i otišao do aerodroma koji je petnaest minuta udaljen od centra grada. Usput sam kupio lokalni jogurt od voća za doručak. Ekvadorijanci imaju daleko najbolje jogurte koje sam do sada u životu probao. Marija reče da misli da su u Čileu još bolji.

Našao sam kartu, odavde iz Gvajakila za La Paz preko Lime, za sutra i onda iz Santiaga do Gvajakila nazad dan pred Novu godinu. Iz La Paza bih se polako spuštao u Čile. Marija je na putu ka hotelu pa ćemo da vidimo šta se dogovorila sa familijom.

Autor: Siniša Vlaisavljević

Nastaviće se…