Home Путовања Ekvador Bolivija Čile Argentina IV deo

Ekvador Bolivija Čile Argentina IV deo

827

Strah od letenja

14. decembar u 21.39

Posle podne smo se čuli telefonom. Svašta mi je ispričala i to tako brzo da jednostavno nisam ništa razumeo, mada se sa španskim relativno dobro snalazim. Na kraju smo se dogovorili da se nađemo za sat vremena u parku kod mog hotela. Stigla je sva zadihana, našminkana i doterana, kao da idemo negde na večeru.  Sela je pored mene na klupu. Sa uzbuđenjem je počela da mi objašnjava šta joj se sve desilo u poslednjih nekoliko sati. Moj španski je ograničen tako da sam morao redovno da je usporavam i da je pitam šta želi da kaže, kada nisam uspeo da povežem šta se dešava.
Majka nije bila previše očarana Marijinom pričom. Naprotiv, bila je presrećna što se vratila kući, pošto je već danima morala sama da radi u restoranu na kasi, da nabavlja piće i sve ostalo. Tata Miguel je otišao u Čile na sahranu nedavno preminulom predsedniku Pinočeu. Kao mladić, bio je u vojsci za vreme Pinočeove vladavine. U međuvremenu, majka je odlučila da se pridruži Miguelu i krene u Čile sledeće srede. Na taj način je saterala Mariju u ćošak. Marija mora da ostane da vodi računa o biznisu.

Da mi se pridruži u Boliviji nije mogla jer je ovih dana najbolji biznis zbog božićnih praznika. Restoran je kompletno rezervisan sve do početka sledeće godine. Ono što je bilo iznenađujuće jeste da je odlučila da me poseti u Vašingtonu početkom januara i da je već zakazala intervju u lokalnom američkom konzulatu.
U međuvremenu, dok je Marija bila kod kuće, ja sam skoknuo do aerodroma i rezervisao karte. Trebalo je da letim nazad za Gvajakil 31. decembra. Sutra ujutru ću pokušati da promenim kartu i stignem nazad u Gvajakil ranije kako bismo proveli par dana zajedno pre nego što ja zapalim nazad u Ameriku. Prošetao sam gradom da završim par stvari pre večere. Nestalo mi je šampona i usput sam kupio tri majice kratkih rukava i nekoliko praznih diskova, da napravim backup slika i filmova koje sam snimio u poslednjih nekoliko dana.

Pošto sam relativno očupavio, svratio sam kod brice da mi potkrati kosu. U radnji sedi starija žena, koja se onako lenjo gleda u okrnjeno ogledalo. Stolice su kao u gradskoj brijačnici u mom rodnom gradu Tesliću. Iza uskih vratašca izađe brica i reče mi da sednem. Lice mu je izvezeno dubokim borama i na sebi nosi prljavobelu košulju sa šarenim vezom na rukavima. Dok ga onako krišom gledam u ogledalu, pretpostavljam da pripada Inkama ili nekom drugom južno-američkom narodu. „Necesito un poco” – „Samo malo”, ja ću njemu, držeći pramen svoje kose i pokazujući mu dužinu koju želim da odseče. On se slatko nasmeši i uze makaze i češalj. Čudan osećaj. Šiša me Inka Indijanac u Ekvadoru!  Sve je bilo u redu dok u ruku nije stavio britvu. Poslednji put sam osetio britvu kad me je otac vukao na šišanje. Osećaj britve na vratu i ispod ušiju me odnese u stara dobra i bezbrižna vremena. Ovo šišanje me je još više spojilo sa ovim gradom.
Po povratku u hotel Aleksandar, potražio sam hotele po La Pazu, pošto sutra letim oko šest popodne preko Lime. Planiram da budem tamo ne više od dva-tri dana i onda busom polako u Čile.

16. decembar u 01.34

I dok se avion uzdiže do oblaka iznad Gvajakila, sedim na sedištu do prozora i zurim u horizont. Za mene je letenje poseban osećaj. Dok letim osećam se slobodan kao ptica. Od letenja se nikad nisam umorio i jednostavno uživam da razmišljam o životu dok sam u vazduhu. Kao ovisnik o drogama, osećam kao da sam kreativno naduvan dok sam u vazduhu.

Ceo dan vreme u Gvajakilu je bilo oblačno. Ugledao sam sunce tek kad smo se digli iznad oblaka. Naslonio sam glavu na prozor gledajući dole u daljini zemlju prekrivenu farmama soli. Dok prelećemo ovu predivnu zemlju boje plitke vode ispod nas se menjaju kao hologramske razglednice. Kultivacija soli je odigrala fascinantnu ulogu u istoriji čovečanstva. Kažu da je Venecija napravljena od soli. So je u antička vremena imala ogromnu vrednost, čak se može porediti i sa zlatom. Ljudi su jedno vreme primali platu u vrednosti količine soli. Otud i reč za platu u latinskim jezicima – salario ili na engleskom – salary.

Marija je sinoć radila skoro do tri posle ponoći. Ja nisam mogao da izdržim duže pa sam ranije uzeo taksi nazad do hotela. Jutros je došla po mene čim je ustala. Ručali smo zajedno. Krenula je na aerodrom da me isprati u Boliviju. Na putu prema aerodromu sam ukapirao da ne mogu nigde da nađem svoju američku SIM telefonsku karticu. Ova kartica za mene vredi zlata jer se pomoću nje mogu zakačiti na internet direktno sa telefona. Sve živo sam prečešljao i opet ništa. Dok sam ja čekao u redu za check-in, Marija je odlučila da ode nazad do hotela i restoran gde smo ručali i da proveri da slučajno nisam tamo ostavio karticu. Nismo imali sreće sa pronalaskom kartice, ali mi je bilo drago da osetim njenu istinsku pažnju.

Ubrzo se vratila na aerodrom. Svratili smo do one iste agencije gde sam ja kupio kartu. Napravili smo rezervaciju i za Mariju. Sledeći utorak dolazi u Santiago i vraćamo se  zajedno dan pre ili posle Nove godine.  Lepo me je ispratila pre nego što sam prošao kroz imigracionu i carinu i nestao iza vrata gde puštaju samo putnike. Duboko je uzdahnula, podigla glavu i pogledala me nežno svojim velikim crnim očima. Reči nisu bile potrebne da mi opišu njena osećanja.
Stižem u La Paz nešto pre ponoći. Nemam rezervaciju za hotel, ali snaći  ću se već nekako. Plan je da uzmem taksi do glavnog trga, gde ću već da naletim na nešto povoljno. Gringosi su tu već negde. Gde ima svetla ima i gringosa. Kao ona stara dobra pesma YU grupe: „Ulična svetiljka baca svetlost u krug, dok crni leptiri lete pravo na nju”. Kroz prozor sa leve strane sedišta 12F zalazi sunce. Putovanje se nastavlja.

16. decembar u 11.15

Trenutno sam u avionu za La Paz. U Limi sam uspeo da napunim bateriju za laptop i nađem Lonely Planet Bolivia. Na brzaka sam iskopirao nekoliko stranica za lakšu orjentaciju po zemlji. Pošto će poseta Boliviji biti ipak kratka i u tranzitu, odlučio sam da posetim La Paz, Ujuni, Sukre i Potosi (u stvari, nemam mapu, pa nisam siguran kojim redosledom ću da putujem). Zahvaljujući relativnoj nepristupačnosti (i predsedniku Moralesu), Bolivija je jedna od trenutno najjeftinijih destinacija u Južnoj Americi. Prevoz je, kako se priča, dobar i jeftin, samo što je sve jako sporo i ne treba se obazirati na raspored vožnje. Nešto kao kad se ide busom kroz kanjon Tare ka Crnoj Gori iz Srbije.

La Paz, glavni grad Bolivije, je na skoro četiri kilometra nadmorske visine. Prvo ću malo da skitam po gradu dok se aklimatizujem. Pre par godina u Kusku sam bio tri dana radi aklimatizacije i priznajem da nije bilo lako. Sâmo šetanje po gradu natera čoveka da diše kao da trči. Pluća hoće da iskoče. Nažalost, ovaj put stvarno nemam vremena da se duže zadržavam i da vidim sve. Posetiću glavne gradske znamenitosti i Valle de la Luna, neko ludilo od kanjona i odrona desetak kilometara van grada.
Gradić  Ujuni, koji je dobio ime po istoimenom presuhlom praistorijskom jezeru, izgleda vrlo zanimljivo, barem iz ovih iskopiranih stranica koje sam sredio u Gvajakilu. Ujuni je mali grad sa petnaestak hiljada ljudi koji se nalazi na skoro tri hiljade i sedam stotina metara nadmorske visine. Iz La Paza treba oko trinaest sati truckanja busom do Ujunija. Ujuni je poznat po neverovatnim „livadama” soli koje se protežu u nedogled. Slana peščara se proteže na dvanaest hiljada kvadratnih kilometara i daleko je najveća na planeti. U svoj toj soli se nalaze i „ostrva” sa gigantskim kaktusima i čudnim glodarima. Moram da napunim baterije u obe kamere da slučajno nešto ne propustim.

Grad Potosi se nalazi na više od četiri hiljade metara nadmorske visine i poznat je po ogromnim rudnicima srebra. Kad su otkrili srebro, milioni ljudi su uspeli da se na brzinu obogate. Dugo vremena je Potosi bio jedan od najrazvijenih gradova u čitavoj Južnoj Americi. Kad je srebro počelo da presušuje, ljudi su počeli da napuštaju grad. Danas je grad pod UNESCO zaštitom. Pretpostavlja se da je u srebrnoj groznici nestalo oko devet miliona života.

Nastaviće se…