Dejan Mihailović: Život bez utopije je samo generalna proba pred smrt

Filed under: Интервју |

Filozof politike Dejan Mihailović poznatiji je danas u Meksiku i Latinskoj Americi nego u Srbiji. Tamo je “intelektualna zvezda” javnog života, dok je u Srbiji praktično nepoznat široj javnosti. Mihailović je pre više od dve decenije, po završetku osnovnih studija filozofije u Novom Sadu, otišao u Meksiko na usavršavanje i tamo je ostao. Doktorirao je (u oblasti latinoameričkih studija) i već duži niz godina je profesor i istraživač na Instituto Tecnologico de Monterrey u Siudad Meksiku, što je najprestižnija akademska ustanova u Meksiku.

Uz to, kao gostujući profesor “nastupa” na univerzitetima u Sao Paulu, Rio de Žaneiru i Havani. Manje-više redovno svraća u Srbiju, prati dešavanja i “iz malog prsta” izvlači paralele između srpskog/balkanskog i latinoameričkog istorijskog iskustva. Tvrdi da Srbija po mentalitetu ljudi, problematičnoj istoriji i mnogo čemu drugom ima više zajedničkog sa Meksikom i drugim zemljama Latinske Amerike nego sa nekim evropskim zemljama kolonizatorske prošlosti.

Mihailovićev levičarski diskurs danas mnogo radikalnije zvuči u Srbiji, gde je levica nestala ili je potpuno obesmišljena, nego u Latinskoj Americi, gde levica ne samo da je “u modi”, nego je u mnogim zemljama i na vlasti.

Razgovor smo “omažom” tzv. svetskoj ekonomskoj krizi koja je na svoj način povezala čitavu planetu. Mihailović ističe kako je tu reč o strukturalnoj krizi svetskog kapitalističkog sistema i da je zbog toga medijsko insistiranje na finansijsko-monetarnom području te krize najblaže rečeno neumesno.

- Veoma je sexy govoriti o krizi novca i istovremeno veoma neprijanto zadirati u tamnu stranu realne ekonomije i stvarnih ljudskih života. Mnogi su još uvek skloni da krizu definišu kao skup neželjenih posledica disfunkcionalnog delovanja logike kapitala, ali je stvar u nečemu drugom. Kapitalizam je posenilio! Sve je više razaranja, a sve manje stvaranja. Neoliberalna postmodernizacija svetske ekonomije kroz “fleksibilnu” akumulaciju, dematerijalizaciju proizvodnje, automatizaciju rada i kult tržista dovela je do zaustavljanja stope rasta (3%), diktature finansijkog kapitala, povećanja siromaštva i ekološke kataklizme.

Proces akumulacije kapitala je i dalje u direktnoj zavisnosti u odnosu na sve nasilne forme eksploatacije, a njihov najperverzniji oblik su današnji ratovi za resurse. Geografsko-teritorijalna ekspanzija logike kapitala je i dalje na delu, ali je i sve jasnije da je kapitalizam kao takav ekološki neizvodljiv, pa se time i budalasta kovanica “održivi razvoj” svodi na još jedan pomodni trik kojim se odlaže agonija. Izmeštanje proizvodno-industrijskih kapaciteta na periferiju svetskog kapitalističkog sistema samo je pokušaj da se uz smanjene troškove ublaži pad nacionalnih ekonomija na razvijenom zapadu.

U isto vreme bivše kolonijalne sile koriste proces globalizacije i putem regionalno formiranih blokova hegemonističkog karaktera održavaju vlast zavodeći finansijsko-monetarni teror koji proizvodi nove oblike zavisnosti. U tom kontekstu, mislim da je Latinska Amerika odigrala ključnu ulogu u “presecanju vrpce”, time što je u većini zemalja sproveden novi model razvoja koji uveliko odstupa od zastarelih šablona Svetske banke, MMF-a itd, podižući na zavidan nivo finansijski suverenitet, privredni rast i socijalnu politiku u pojedinim zemljama. Ta “latinoamerička neposlušnost”, evo već duže od jedne decenije ostavlja prostor za alternativne puteve razvoja. Iako su politička nestabilnost, ekonomska neizvesnost i eskalacija nasilja i dalje najveće prepreke na tom putu, pozitivni rezultati su sve očigledniji. To se, pre svega, odnosi na “brazilski boom” i njegov uticaj ne samo u regionu već i na svetskom nivou.

Brazil je ekonomski, ali i u smislu međunarodnog uticaja, odskočio od svih ostalih latinoameričkih zemalja. Kako biste ‘sortirali’ latinoameričke države i režime – ko je ko, ko je gde, ko je s kim?

Dolazak “umerene izborne levice” na vlast u većini zemalja ne samo da je osvežio demokratski život, nego je i probudio odavno zaspale projekte integracije na regionalnom i globalnom nivou. Poslednjih godina, sa izuzetkom Meksika i Kolumbije (i još ponekih centralonoameričkih i karipskih država) koji su i dalje u kandžama neoliberalnih desnih opcija, u ostatku regiona nastavlja se dominicija političkih platformi koje sa jakim socijalnim predznakom i angažovanom spoljnom politikom vraćaju neophodu stabilnost nacionalnim ekonomijama ali i bitno utiču na poboljšanje kvaliteta života lokalnog stanovništva.

Brazil nastavlja Lulin kurs trosmernog delovanja: kao stožer Merkosul-a, kao nedvosmislena regionalna sila i kao novi sve značanjniji faktor na međunarodnom planu. Meksička gotovo religijska posvećenost sporazumu o trgovinskoj saradnji sa Kanadom i Sjedinjenim Američkim Državama (TLCAN) udaljila je ovu strateški važnu zemlju za SAD od ostatka Latinske Amerike.

U Andima, Ekvador, Bolivija i Peru nastavljaju sprovođenje strukturalnih reformi koje su praćene jakim angažovanjem države u javnom sektoru uz već poznate mere socijalne zaštite. Pomenute zemlje preispituju i redefinišu ugovore sa multinacionalnim kompanijama koje eksploatišu prirodna bogatstva na njihovom tlu.

U Čileu, desničarska vlada Sebastiana Pinjeire sprovodi represiju nad studentskom populacijom koja se odupire novim neoliberalinim reformama u visokom školstvu, jer se studiranje u ovoj zemlji pretvara u neku vrstu postmodernog individualnog dužničkog ropstva.
Paragvaj, Urugvaj i Argentina nastavljaju put ka nekoj vrsti latinoameričke social-demokratije sa primesama levog “neopopulizma”.

U Centralnoj Americi i  karipskom području na vlasti su i leve i desne umerene opcije, a zajednički imenitelj im je tradicionalna potčinjenost “velikom bratu” sa severa. Tu je naravno na kraju i najradikalniji deo potkontinenta: Bolivija, Venecuela i Kuba. U prve dve zemlje i pored unutrašnjih trzavica na političkoj sceni, popularnost Eva Moralesa i Uga Čavesa je i dalje izmedju 55-60% i to ne samo da pokazuje značaj onoga što su do sada uradili, već im daje veliku šansu, Čavesu za reizbor (ukoliko mu zdravlje dozvoli da se ponovo kandiduje na izborima sledeće jeseni) a Moralesu mogućnost nastavka “indio-sosijalizma” 21. veka.

Sve u svemu, integracioni procesi u regionu ojačaće latinoameričku privredu i, ukoliko moderne levo angažovane političke opcije postignu željeni kontinuitet vlasti, sasvim je izgledno da će Latinska Amerika sa svojim prirodnim i ljudskim potencijalima biti važan faktor u svetskim okvirima.

Koliko je Merkosul efektivan? I da li ga je na bilo koji način moguće porediti sa EU?

Njegova efektivnost se ne meri samo indeksima trgovniske razmene i ekonomskog rasta, već i važnim pokazateljima dinamičnosti dotičnih ekonomija i pozitivnih posledica na tržištu rada i diversifikaciji ekonomskih i proizvodnih aktivnosti. Teorijski gledano, poređenje je moguće. Radi se o tipičnom projektu regionalnog dometa koji prolazi kroz nekoliko faza na putu ka konačnoj konsolidaciji. Ipak, u ovom trenutku, uz “proširene” Sjedinjene Američke Države (Kanada i Meksiko), Evropska Unija je najmoćniji svetski ekonomski i politički blok imperijalnog karaktera čiji hegemonistički način delovanja praktično “održava” trenutno neodrživo stanje u kojem se nalazi kapitalizam kao svetski sistem. I sam vidiš da je finansijko-monetarni kolaps u Evropskoj uniji praktično sveo ovaj regionalni blok na nemačko-francuski protektorat. Iako geografski limitiran, Merkosul  će i dalje biti važan kako Brazilu, tako i zemljama iz njegovog okruženja, iako su brazilske pretenzije sve više usmerene ka BRICS-u.

Da li mislite da je realno da Brazil pomaže ekonomski posrnuloj Evropi?

Ovo pitanje mi budi asocijaciju na trasparent koji su latinoamerički imigranti pre nekoliko godina nosili na protestima protiv novih fašisoidnih zakona Asnarove vlade u Španiji. “Mi smo sada kod vas, jer ste nekada vi bili kod nas”. Bolno, ali istinito. Situacija se menja neverovatnom brzinom. Samim tim što na hiljade mladih Portugalaca kupuje avionske karte u jednom prvacu ka Sao Paulu, Riju, Porto Alegreu, Salvadoru  i Resifeu dovoljan je pokazatelj.

Sasvim je moguća “realna pomoć” Brazila Evropi, ali i sam možes da pretpostaviš da će ona biti uslovljena i “upakovana” u bilateralne sporazume čija će realizacija, na žalost Evrope, potrajati. Tu je ključno i neprijatno pitanje koje postavljaju u Briselu, Londonu, Parizu i Frankfurtu: “Šta smo to uradili i dokle smo došli da nas danas neko poput Brazila spasava?”

Svet više nije šahovska tabla na kojoj mešetare “kraljice i kraljevi liberalne demokratije” čiji je jedini cilj zaštita “status quo-a” tzv. “slobodnog tržišta” i izbornih utakmica u kojima ne pobeđuju oni najpodesniji za određenu funkciju već oni kojima politički marketing daje najveće šanse za pobedu. Na sceni su novi akteri, novi potezi, nove strategije, novi oblici političke i klasne borbe. Novi poredak je sve izvesniji.

Ne znam da li si čuo za onu čuvenu anegdotu koja se prvo prepričavala među Palestincima. Jedno međunarodno istraživanje pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija je uključivalo i pitanje: “Kakvo je vaše mišljenje o oskudici životnih namirnica u svetu?” Istraživanje je propalo, jer u Africi niko nije znao šta znači “životne namirnice”, u Zapadnoj Evorpi niko nije znao šta znači “oskudica”, na Bliskom i Srednjem Istoku niko nije znao šta znači “imati mišljenje” i u Sjedinjenim Americkim Državama niko nije znao šta znači “ostatak sveta”. Pogledaj samo šta se danas događa: Evropa upoznaje “oskudicu”, u Africi “počinju da jedu”, na Bliskom i Srednjem Istoku se “usuđuju da misle” a u Sjedinjenim Američkim Drzvama, naročito posle 11. septembra 2001. saznali su i za “ostatak sveta”.

Pre nekoliko godina mnogo se govorilo o latinoameričkoj levičarskoj alternativi. Utisak je kao da je ta priča nekako utihnula. Gde se vide efekti levičarske vladavine u promeni društvene strukture?

Priča nije utihnula, možda je samo medijski postala manje interesantna. Levičarska alternativa koju spominješ predstavljala je pokušaj prevazilaženja neoliberalnog divljaštva oličenog u diktaturi tržista koja je dovela do dramatičnog nivoa na području socijalnih i klasnih razlika, favorizijući lokalnu kleptokratiju domaćih elita kroz marginalizaciju i rastuće siromaštvo većeg dela stanovništva. Promene su značajne, sistemskog su karaktera, reformišu sistem, ali ga bitno ne menjaju. Tržišni princip i liberalni model demokratije i dalje su na snazi, ali su prisustvo i uloga države sve jači. Svedoci smo fenomena hibridnih društava koja kombinuju izvorne socijalističke principe slobode, jednakosti i socijalne pravde sa klasičnim kapitalističkim modelom “slobodnog tržišta”. Društvena struktura nije bitno promenjena, ali su neki pokazatelji napretka očigledni. Stopa inflacije je smanjena, BDP povećan, spoljnji dug značajno snižen, privreda osvežena naizgled kontradiktornim principima nacionalizacije strateških resursa i stranim ulaganjima. Na međunarodnom planu, Latinska Amerika ponovo postaje značajan region i atraktivno strateško područje u mnogim domenima međunarodnih odnosa.

Na koji način bi danas uopšte bilo moguće promeniti društvenu strukturu (ekstremne nejednakosti) poput brazilske, na primer? Da li je moguće očekivati takvu promenu institucionalnim putem?

Ne. Svi sistemi dopuštaju samo one promene koje obezbeđuju dalje funkcionisanje sistema. Markuze ima onu čuvenu rečenicu da smo u kapitalizmu svi slobodni da izaberemo…..UVEK ISTO. Institucije sistema se postepeno reformišu, ne da bi sistem pao, već da bi se održao. To je jedan od najznačajnijih limitirajućih faktora u pogledu budućnosti strategija u redovima izborne levice ne samo u Latinskoj Amerci već i u svetu. Naravno da je brzilski slučaj indikativan, mnogo toga su postigli na području obrazovanja na svim nivoima, što je jedan od puteva ka ublažavanju ekstremne nejednakosti, ali im je zdravstvo, na primer, i dalje veoma daleko od svetskih standarda. Tvoje pitanje nas vraća na kraj devetnaestog veka kada je i formirana ključna dilema svih levih političkih orijentacija: reforma ili revolucija. Ili još direktnije, citirajući Rozu Luksemburg: socijalizam ili varvarstvo.

Latinoameričke zemlje imaju bogato iskustvo sa kolonizacijom i kolonizatorima. Kako biste, u najkraćem, definisali različite modele kolonizacije…i koje od tih modela iz ‘starih’ vremena prepoznajete u današnjoj međunarodnoj politici?

Pa gotovo svi modeli kolonizaje su se zasnivali na određenom principu akumulacije koji je podizanjem zakona vrednosti na globalni nivo uspostavio šablon podele sveta na “centar” i “periferiju”. U ranom kapitalizmu kroz “otkriće” i osvajanaje Novog Sveta, hegemonija iberijskih monarhija bila je zasnovana na takozvanom đenovljanskom modelu akumulacije ranog trgovačkog kapitalizma. Interesantno je da je sam Kolumbo bio Đenovljanin. Kasnije, primat preuzima Holandija kroz model “visokih finansija”. Potom na scenu stupa britansko-francusko rivalstvo koje Englezima donosi status hegemonističke super sile iza koje stoji model industrijskog kapitalizma. Današnji okrnjeni primat SAD i njihovog modela postmoderne svetske ekonomije slobodnog tržista, demokratije i ljudskih prava ozbiljno je uzdrman nastankom novih oblika međuregionalne integracije, naročito kada je u pitanju model koji nazivam Novi meridionalizam, tj. strateško približavanje Rusije, Kine, Indije, Južne Afrike, Brazila i još nekih zemalja koje bi mogle de stvore jedan novi čvrsti blok koji bi podrazumevao posve novi međunarodni poredak, bitno drugačiji i podnošljiviji od ovog danas. Ukoliko zaživi, Novi meridionalizam bi značio i decentralizaciju svetske politike, uspostavljanje novih trendova u međunarodnoj saradnji, što bi u krajnjem slučaju bio i kraj za tradicinalnu geopolitičku raspodelu moći u svetu.

Često pravite analogije između latinoameričke i srpske/balkanske situacije…Kako bi te analogije izgledale danas? Kako Vam izgleda batrganje Srbije kada se posmatra sa latinoameričke distance?

Latinsku Ameriku i Srbiju razdvaja geografija, ali ih povezuje istorija. Tu pre svega mislim na zajedničku kolonijalnu prošlost koja je latinoameričke zemlje i Srbiju „smestila“ na periferiju svetskog kapitalističkog sistema, ostavljajući im u nasledstvo tradicionalnu političku nestabilnost i problem ekonomskog razvoja. U novije vreme, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, u Latinskoj Americi započinju procesi tranzicije ka novim oblicima demokratije i razvoja, a samo nekoliko godina kasnije Srbija prolazi kroz noćnu moru devedesetih koju u nekim segmentima proživljava i danas. Negativni efekti tih tranzicionih procesa ispoljavaju se i u savremenoj Latinskoj Americi i u današnjoj Srbiji. U osnovi, na delu su i spoljnji i unutrašnji faktori. U prvom slučaju, najvidljiviji fenomen je imperijalna finansijska oligarhija koja kroz institucije SAD deluje na latinoameričkom tlu, a kroz institucije Evropske unije deluje u Srbiji. U drugom slučaju, nedostatak jasno definisanog nacionalnog programa, „tajkunizacija“ nacionalne ekonomije i disfunkcionalna država su trenutno najveći problemi Srbije, dok je u Latinskoj Americi to rastući problem socijalnog i drugih oblika nasilja, siromaštvo, korupcija, a u pojedinim državama i sama narkomafija koja je bukvalno srasla sa institucijama sistema pomerajući tradicionalnu granicu između legaliteta i legitimiteta. Što više posmatram trenuntu stvarnost Srbije, moj radikalizam je sve veći. Ne vidim svetlu budućnost Srbije dok je u okovima troglave neoliberlne aždaje: nacionalističke, legalističke i ekstremno liberalne desnice. Ta naizled politički heterogena, ali čvrsto ujedinjena neoliberalna desnica neće odstupiti sve dok se ne pojavi zdrava leva opcija. Srbija je danas amorfna kvazi-državna tvorevina bez teritorijalnog suverenteta, nacionalnog identiteta i osnovnih pretpostavki za samostalni razvoj! Kome to odgovara: domaćoj političkoj i ekonomskoj eliti i stranom kapitalu koji funkcioniše izvan ili na ivici legalnog poslovanja. Šta nam je činiti? Krenuti u duboku transformaciju društva, reorganizaciju države i raščinjavanje režima. Ko bi tu odigrao ključnu ulogu? Politički osvešćeni deo naroda, progresivno orijentisana intelektualna elita predvođena studentima, kao i nacionalno opredeljeni vlasnici krupnog kapitala u sadejstvu sa radnicima i ruralnim sektorom. Kako? Putem građanske neposlušnosti, jačanja javne kontrole vlasti i blokadom svih odluka koje su donesene mimo demokratskog procesa odlučivanja. Ukoliko neko u ovome prepozna pojam revolucije, namam ništa protiv toga.

Gde vidite prostor za nadu?

Duboko sam ubeđen da je ljudski život bez utopije samo neka vrsta generalne probe pred smrt. Nada, utopija i neprestano traganje čine da čovečanstvo ne bude samo mehanički skup individualnih postojanja, već neka vrsta kosmičkog entiteta koji probija bedeme istorije hrleći, kako je to Marks genijalno predočio, iz carstva nužnosti ka carstvu slobode. Utoliko je još aktuelnija njegova lozinka da svet već odavno poseduje san o stvari, o kojoj još samo treba da poseduje svest, da bi je na kraju stvarno posedovao. Radikalna promena sveta je istovremno i put u iskon i put u budućnost.

Predrag Dragosavac


You must be logged in to post a comment Login