Home Култура и Забава Pred nama su novi ratovi

Pred nama su novi ratovi

672

Evo nas, ponosnih Hrvata i ponosnih Srba, koji će ubiti i vlastitu mater, noseći evropsku zastavu jer će tako sebi i drugima dokazati da više nisu „Balkanci”.

Piše: Vedrana Rudan

Poznata hrvatska spisateljica i novinarka Vedrana Rudan svojim kolumnama, blogom i knjigama i dalje intrigira, zabavlja ili nervira javnost. U intervjuu za naš list, rađenim putem mejla, govori o Evropskoj uniji, referendumu u Hrvatskoj, svojoj novoj knjizi…

Kao poznatom evroskeptiku, kako vam izgleda nedavna izjava vašeg predsednika da će Hrvatska od male države postati velika sila, upravo pomoću EU i NATO-a?

Naš predsednik Josipović i ovog puta ima pravo. Kad kao članica EU, već jesmo u NATO-u, krenemo ubijati majke i decu u Avganistanu, doduše tamo već jesmo, Iraku, Iranu, Gazi… zaista ćemo moći opet s ponosom pevati: „Kud narodna vojska kreće, sretna, sretna će se zemlja zvati“.

S obzirom na dobijenu srpsku kandidaturu za EU (ne)radujete li se što je čeka ista sudbina kao i vašu zemlju – „moderno ropstvo u koloniji velikih sila”?

Nikad mi neće biti jasno zašto „Srbi” misle kako „Hrvati” razbijaju glavu šta će, bre, da se desi Srbima. Ako pod „Srbi” zamislimo vas a pod „Hrvati” mene, onda ja vama „Srbima” poručujem da nijednu sekundu svoga dana, meseca ili godine ne trošim na analizu vaše sudbine. Imam troje dece koja, za sada, imaju bedan posao, imam unučicu koja je, za sada, sita a ima i cipelice na nogama, neće dugo, imam stambeni kredit u „švajcarcima“, pijem brdo lekova koji su sve skuplji, plaćam privatno zdravstveno osiguranje da bih uopšte mogla doći do doktora, muža, mene i našu decu jedna plata deli od bankrota – i sad zamislite situaciju. Skupi se tako moja porodica na nedeljnom ručku pa krene analizirati što će se dogoditi Srbima kad krenu, a krenuće, u EU. Ne morate mi verovati, ali i mene i moju porodicu više brine koliko će dugo moja unučica kašljati ili imati proliv nego šta će se dogoditi Srbiji.

Šta je bilo gore za Hrvatsku: napuštanje Jugoslavije ili ulazak u EU?

Šta je „Hrvatska”? Po meni to je uvek skupina kriminalaca koji služe moćnijim kriminalcima od sebe pa onda odluče šta će se dogoditi nekoj „Hrvatskoj” ma gde ona bila i kako se zvala. Obični ljudi nisu odlučivali o sudbini „Hrvatske” ni kad je izašla iz Jugoslavije a ni o ulasku u EU. Ko ih šta pita? Građani koji danas žive na prostoru koji se zove Hrvatska ušli su u rat jer nisu imali izbora. Oni koji jesu pobegli su iz zemlje i od rata. Danas smo ušli u EU da bi stranci bez većih prepreka mogli pokrasti ono što je još od „Hrvatske” ostalo i da bi došli do jeftine radne snage i jeftinih vojnika. Danas naš vojnik u Avganistanu drži glavu u torbi za 800 evra. Zaista je pravo pitanje, zašto smo, mi Hrvati, branili Hrvatsku od „četnika”? Da smo se predali možda bi naša bivša braća bila prema nama milostivija od multinacionalki? A i nekako je normalnije gladan krepati doma nego tamo daleko, ali zaista daleko. Naravno da se z… Jugoslavija nije imala nikakvu šansu. Nismo mi koji smo ovde živeli odlučivali o njenoj sudbini ili jesmo koliko i Libija, Irak, uskoro Iran, o svojoj. Zato bismo se i mi „ustaše” i vi „četnici” najzad trebali opustiti i zakopati ratne sekire. Pred nama su novi ratovi u dalekim zemljama koje pojma nemaju šta je demokratija. Pomirimo se, hvala bogu, govorimo više-manje istim jezikom, u nekoj pustinji svakom će ustaši ili četniku puno značiti da ga u crnu vreću uvali neko ko će moći razumeti njegove poslednje reči upućene voljenoj ženi ili voljenoj deci, robovima u Hrvatskoj i Srbiji.

Da li ste iznenađeni rezultatima referenduma u Hrvatskoj?

Ne. Ne verujem u referendume. Naša je vlast dobila zadatak da narod otera u Evropu. To je i učinila. Ni dragi bog ne zna koliko je građana Hrvatske glasalo za ulazak u EU. Preciznije, samo On zna. Kad zemlja poput Hrvatske od gospodara izvan nje dobije naređenje da nekuda uđe, onda je referendum tehnika koja će pomoći da se naredbi da demokratski okvir. Naime, na zadnje noge dižu se Francuzi, Britanci, Nemci, Amerikanci, obični ljudi koji žive sve lošije i koji stvaraju probleme. Traže pravo na školovanje, siguran posao, ne žele crknuti u Iranu. A onda, evo nas, ponosnih Hrvata i ponosnih Srba, koji će ubiti i vlastitu mater noseći evropsku zastavu jer će tako sebi i drugima dokazati da više nisu „Balkanci”, divljaci kojima ništa nije sveto. Ni susedova kuća, ni g.. stogodišnje bake, ni grkljan deteta. E, kad uđemo u Evropu, svako klanje koje napravimo dobiće civilizovan, preciznije, demokratski predznak. Tako će j… deteta u Iranu ili Avganistanu biti herojski čin onoliko koliko je klanje deteta u Vukovaru bilo zločin. Zlobna sam, je li, Srbi? A što smo mi ustaše vama u Krajini radili? Slažem se. Spalili smo vam kuće, pobacali nekoliko bakica u bunar, zabranili vam povratak na vekovna ognjišta, ali ko je prvi počeo? Vidite. Takvih diskusija više neće biti. Zaboraviće se četnici i ustaše, stupaćemo pod zajedničkim zvezdicama i raditi ono što muškarci u ratu uvek rade: silovati, klati, paliti, žariti u ime slobode i otadžbine. Ili EU. Nismo napredovali, mi ljudi, od kamenog doba. Sve je stalno isto samo su sredstva ubijanja sve maštovitija.

Često predstavljate knjige u inostranstvu. Kakav ste uvid stekli u njihov standard, socijalnu brigu…?

Tamo se uvek družim sa sebi sličnima, dakle običnim ljudima koji nisu ukrali milione dolara i preko noći se pretvorili iz nekakvog socijalističkog referenta u tajkuna. Verovali vi to ili ne, njima nije mnogo bolje nego nama. Možda im je gore jer im je bilo mnogo bolje. Iza nas je krvavi rat pa nam je ova naša muka ipak nekako podnošljiva. I njih banke deru i izbacuju iz kuća, njihova deca nikad neće dobiti stalni posao, diplomirani arhitekti sretni su ako nađu mesto konobara. Svet je zaista postao globalni pakao, a naši i vaši vlastodršci dobro su zaštićeni od „rulje” koja im baš ne može prići na puškomet. Prošlo je vreme kad se moglo doći do Đinđića i ostalih „đinđića” i skratiti ih za glavu pa krenuti u bolje sutra. Uostalom, ni Đinđića nije ubila „kritična masa”. Ko je ubio Đinđića? Verovatno je on u jednom trenutku postao „kritična masa” a njegov nam je leš poslao poruku: ako su smaknuli Đinđića koji se oteo kontroli, šta će se tek dogoditi mlekarima kad kravama krenu na Trg bana Jelačića.

Silno vas je zabavila prašina oko filma Andželine Džoli…

Super mi je kad je vi zovete Anđa… Ne znam zašto je moj tekst na tu temu u jednom danu pročitalo 76.000 ljudi? Ženska je napravila sranje od filma, ni prva ni poslednja. Čitava me priča ne bi toliko uznemirila da se ne hvatam za pištolj kad negde vidim film u kome se junakinja zaljubi u silovatelja. Ta teza ne drži vodu, to zna svaka žena. Samo u filmu, setimo se i „Grbavice”, žena ili poludi za komadom koji ju je silovao ili puna ženske nežnosti brine o „čedu” rođenom nakon redaljke. Čak je i Krleža jednom rekao da je čuo „kako žena najsnažnije svrši kad je siluju”. Svi su silovatelji, daj im priliku. Nema žene na svetu kojoj bi u ratu bio draži k… od noža ili metka u glavu. Samo zato sam se uznemirila jer nam Holivud objašnjava koliko se mi zapravo „volimo”, posebno nakon silovanja, ali to još ne znamo. Ne verujem u „ljubav” među narodima na tlu bivše Jugoslavije. Nije je bilo ni pre rata. Čovek može voleti ženu, dete, majku, psa, ali nikako „domovinu”. Mrzela bih svoju domovinu iz dubine duše da postoji. Nema je. Postoje samo banke, nemačke, francuske, švedske, postoji NATO, EU. Svega oko mene ima samo srećnih ljudi nema.

O čemu sada pišete?

Napisala sam ljubavni roman „Kosturi okruga Madison”. Seks, seks i samo seks. Nema u njemu ni rata, ni Srba, ni Hrvata. Moji junaci znaju da su im životi sjebani pa se opuštaju j… se. Blago njima.

Da li su Dubrovčani posebni puritanci kad ne žele da gledaju Dragojevićevu „Paradu”?

Ne znam mnogo o tome. Ne mogu hrvatski popovi dozvoliti da se u njihovom prostoru prikazuje film koji govori o njihovoj braći. Oni se drže teze da „pedere” treba u samostanima i njihovim mnogobrojnim kućama bacati pod jaja a ne gledati filmove o njima. Još ako „peder” ima deset godina. Kud ćeš veće sreće!
Mirjana Sretenović

(Politika)