Home Интервју Ivana Stojanović: Upornošću do cilja! Od Srbije do Brazila

Ivana Stojanović: Upornošću do cilja! Od Srbije do Brazila

1009

Moje putovanje u Foz do Iguacu, na tromeđi Brazila, Argentine i Paragvaja, na Simpozijum o pneumokoku i infektivnim bolestima, sa kog sam se nedavno vratila, nije trajalo dugo ali je bilo veoma sadržajno i intenzivno. U stvari, putovanje i simpozijum samo su deo jednog za mene važnog životnog i profesionalnog iskustva.

Čitava epopeja da dođem do Brazila, takođe je priča za sebe, kao i sam Simpozijum. Da nije bilo Udruženja Srba Latinske Amerike “Serbios Unidos” i novinske agencije TANJUG, koji su mi pomogli “moralno i materijalno”, tog puta ne bi bilo. Zato ovaj tekst, u kome ću pokušati da “saberem utiske”, posvećujem njima, kao jedno veliko hvala!

Kratka predistorija…ili kako sam dobila na “lutriji”

Odakle da krenem? Priča nije imala baš linearan tok, ali ću, ipak, pokušati da je ispričam hronološki. Da ne bih nešto preskočila.

Prva informacija o simpozijumu u Brazilu stigla mi je mejlom. Kada sam videla o čemu se radi, pomislila sam: “Ovo je lepo, ali užasno daleko…”
Ipak, posle predstavljanja rada na Četvrtom evropskom kongresu mikrobiologa u Ženevi, rešila sam da pokušam… poslala sam rad.

Po povratku sa kongresa u Ženevi, vratila sam se u svoj redovni ritam.  Nastavila sam sa sintezom jedinjenja i ispitivala njihova antimikrobnu aktivnost, pokazivala su zanimljiva dejstva poput antibiotika, inhibirala rast bakterija. Nije prošlo dugo, stigao mi je novi mejl: moj apstrakt je prihvaćen.

Od cilja me je delilo “samo” nekoliko hiljada evra i stotine vrata na koja je trebalo pokucati. “Kuc-kuc…ja sam Ivana… takva i takva stvar… da li biste mi pomogli…” Krenula je trka sa vremenom, pronalaženje svih mogućih fondova, ustanova, kompanija.

Međutim, najveći broj poslatih mejlova ostajao je bez odgovora. Oni koji su odgovarali, činili su to tipski, na isti kalup: ‘Žao nam je, budžet nam je isplaniram, želimo vam uspeh…” Ne znam ni sama koliko sam mejlova poslala, ali bilo ih je toliko da mi je Google u jednom trenutku blokirao mejl na 24h. Sigurna sam da sam poslala preko 500 mejlova.

Kako je vreme odmicalo, činilo mi se da je cilj iz časa u čas sve dalji i dalji. Ipak, nisam želela da odustanem…Želela sam da odem u Brazil, ali i da pokažem sebi i drugima da mogu da izguram ono što sam naumila. Učešće I predstavljanje rada na simpozijumu poput ovog u Brazilu je važan poen koji mi povećava šanse da dobijem adekvatnu stipendiju za doktorske studije.

Stvari su počele da se menjaju kad je stigao odgovor od (Mome?) iz udruženja Serbios Unidos. Dobila sam konkretan odgovor ’Zovem se Moma i želim da ti pomognem.’ Već sutra imala sam uplaćenu kotizaciju i povratan mail od organizatora da sam registrovana kao učesnik Simpozijuma. Bila sam presrećna. Činilo mi se da se promenio ton moje molbe i da ću lakše naći ostatak sredstava. Dobila sam nadu da ništa nije nemoguće.

Poziv iz Tanjuga zatekao me je na edukaciji neke farmaceutske kuće i u sred ispitnog roka i dodatno umorna od sati i sati provedenih za kompjuterom. Saopštili su mi kako su dobili mejl od Serbios Unidosa i da žele da mi pomognu.

U redakciji Tanjug razgovarala sam sa pomoćnikom direktora Lukaj Fadiljom, onda i sa novinarkom Blica. Prijatna atmosfera, mogla sam da opušteno govorim, ona je snimala ceo razgovor. Pošto sam dala izjavu i u kameru, nakratko sam se srela i sa direktorkom Tanjuga Brankom Đukić.

Kada sam nekoliko dana kasnije uz moju sliku ugledala naslov “Mlada naučnica na tragu leka protiv raka” šokirala sam se. Medijima u Srbiji očigledno nije bilo interesantno to što ja u Brazil idem da predstavim svoj studentsko istraživački rad. To očigledno nije dovoljno senzacionalno i skandalozno. Ali, što se kaže, sve u rok službe. Od lošeg raspoloženja branila sam se ironijom – pošto sam na korak od pronalaska leka protiv raka, uskoro se posvećujem pronalaženju leka protiv side; mora i tome da se stane na put.

Putovanje

Devojke iz Venecuele

Došao je “Dan D”. Kofer, ranac, rad… Sve je spremno. Krećem ka aerodromu i ne verujem. Čini mi se neću poverovati dok ne uđem u avion – prvi, drugi, treći… Put je dug, predug. Neću poverovati dok ne kročim u Brazil.

Već sam imala iskustva sa dugim putovanjima, išla sam do Kine – to je bio poklon Kragujevca najboljim đacima generacije. Ali, to je bilo grupno putovanje i svi smo nosili iste majice da se ne izgubimo. Ovaj put putujem sama i imam tremu. Na aerodromu u Sao Paulu osetila sam neviđeni strah. Uplašila sam se da se neću snaći.

U avionu sam upoznala Alexandrea, Brazilca, koji mi je pomogao oko sporazumevanja na aerodromu pošto portugalski ne pričam. Međutim, uprkos njegovoj asistenciji, tumarali smo gore-dole po aerodromu i upala sam u fobiju da može da se desi da izgubim avion, pošto sam za presedanje imala relativno malo vremena.

No, kad sam u masi sveta “snimila” plastične futrole sa radovima poput one koju sam i sama nosila, laknulo mi je. Shvatila da je aerodrom pun ljudi koji idu istim letom, na isto mesto – u Foz do Iguacu, na Simpozijum o Pneumokoku. Maltene momentalno sprijateljila sam se sa četiri devojke, doktorantkinje iz Venecuele. Prosto smo se nasmejale kada smo se prepoznale. Stala sam sa njima, otvorio se red za ukrcavanje, a mi smo za to vreme uspele da protrčimo kroz priču ko je odakle i da se dogovorimo da se na nađemo na kongresu.

Kad smo stigle, upoznale su me sa celim timom, ispratile do autobuske stanice, izljubile… Tada mi je već bilo lakše, jer nisam sama. Pri sledećem susretu su mi se obraćale sa “hermanita,,.  Inače, pre nego što smo sleteli u  Foz do Iguacu mogli smo iz vazduha da posmatramo krivudavi tok ogromne Parane. Prelepi prizor! Po izlasku iz aviona udara me topli letnji talas. Nestrpljiva sam da ostavim stvari i iskoristim dan.

Dok na stanici čekam autobus ka hostelu, ćaskam sa stjuardesom. Daje mi više dobrih saveta – kako da dođem do hostela, gde da se hranim, kako teče život u Fozu… Posle pola sata vožnje stojim na kapiji hostela Iguassu Gest House and Pub. To mi je rezervisao Moma, a rezervaciju i uputstvo kako da dotle dođem, poslao mi je mejlom. Sve funkcionište cakum-pakum. Dileme više nema – zaista sam tu!

Salto Chico

Hostel me je vratio u detinjstvo: tropske kuće sa popločanim podovima, palmama, bazenom, pletenom ljuljaskom, malim barom… Sve je kao u seriji Tropska vrelina, nema jedino Nika Slotera.

Umesto njega tu su neki drugi ljudi koji su radili na recepciji u tri smene i koji su nam bili fantastični vodiči. Bianca, Carlos i dečko iz treće smene čije ime nisam saznala uvek su bili tu za nas. Upućivali su nas na prevoz, sugerisali šta da obilazimo, davali informacije koliko para nam za šta treba, čuvali nam novac, a uveče, posle posla, družili su se s nama. Igrali smo karte, kupali se i družili.

Poslušala sam savet stjuardese i ručala sam u Super Mufatu. To je lanac super-marketa u kome su cene pristupačnije i tamo jedu i pazare svi turisti koji neće da se razbacuju. Sistem za klopu je sledeći: uzmeš tanjir, odabereš šta želis da jedeš, a pritom je izbor zaista neverovatno širok, i onda ti na kraju izmere tanjir. Tako da nije bitan kvalitet već kvantitet.

Foz de Iguazu

Onda sam sa dva lika iz hostela otišla da obiđem Itaipu hidroelektranu – najveću hidroelektranu na svetu, koja se nalazi na granici Brazila i Paragvaja. To je jedno od “sedam čuda” modernog sveta. Hidroelektrana je ogromna i obilalazak turističkim autobusom traje oko sat i po vremena.

Reč Itaipu na jeziku lokalnog naroda Guaranu znači kamenje koje peva. Prolazimo putem sa čijih obodnih strana protiv svih sila zemljine teže mirno stoji ogromno vulkansko kamenje. Pri povratku prelazimo i most koji spaja Brazil i Paragvaj.

U hostelu Pep`s bar je mesto gde se skupljaju simpatični ljudi iz nekoliko obližnjih hostela i igraju društvene igre. Lik koji tu radi je Peruanac. Upoznajem dve Norvežanke, Grka, dva Nemca i još par ljudi. Svi su na putovanju od po minimum šest meseci. Kažu da je to neophodan period da se vidi sve u Južnoj Americi.

Sutradan je dan za Nacionalni park Iguazu i vodopade. Vodopadi su najveća senzacija na reci Iguazu, što na jeziku Guarani Indijanaca znači velika voda. Nalaze se na granici između Argentine i Brazila. Smatra se da je njihova geološka formacija nastala pre 150 miliona godina.

koata (iz porodica rakuna)

Vodopadi su sakriveni u šumi subtropske vegetacije. Na putu do njih sa brazilske strane srećemo koate (porodica rakuna). Očigledno su se privikli na prisustvo turista i slobodno izlaze na stazu, mirno stoje pred mnoštvom foto-aparata i raduju se hranjenju. Od ostalih životinjskih vrsta zaštitni znak parka je i jaguar. Srećom, njega sam mimoišla.

Vodopadi su me ostavili bez daha. Put do njih propraćen je hedonističkim zadovoljavanjem čula – zbog zvukova ptica, pregršt boja, mirisa i sve te vode u ulozi optičke prizme. Vodopadi nemilosrdno cepaju sunčevu svetlost do razlivenih duga koje upotpunjavaju doživljaj raja. Ima preko 200 malih i 19 velikih vodopada, a sistemom mostića se stiže do njih toliko blizu da možes bukvalno da ih dotakneš.

Nastaviće se…

izvor: serbiosunidos.com