Home Вести Политика Srpska „diplomatija“ – plač majke božije

Srpska „diplomatija“ – plač majke božije

1556

Već nekoliko nedelja unazad oni retki mediji u Srbiji koji nisu pod kontrolom nekoliko spin-kreatora srpske stvarnosti objavljuju tekstove o raznim smutnim radnjama u onom što se u Srbiji još naziva diplomatijom. Iako se u tekstovima iznose brojne inkriminišuće i optužujuće tvrdnje, reakcija (demantija, tužbi) nije bilo, iz čega se može zaključiti da za dobar deo tih tvrdnji i optužbi postoji činjenično pokriće. Zato u sažetoj formi prenosimo neke od najintersantnijih delova „serijala“ koji najredovnije može da se prati u kontroverznom i prećutanom magazinu Tabloid (http://www.magazin-tabloid.com) i donekle u e-novinama (www.e-novine.com).
…………….

Diplomatski kor: Sestre, ćerke, ljubavnice…

Duboka deprofesionalzacija Ministarstva spoljnih poslova Srbije dovela je do nesagledivih posledica po bezbednost zemlje i njenu međunarodnu poziciju. To je suština urgentne Informacije koju je 26. januara 2012. godine dostavio Sindikat diplomata MIP-a skupštinskom Odboru za inostrane poslove kojim predsedava Dragoljub Mićunović. U dokumentu se govori o divljanju partija, klanova, familija i moćnih pojedinaca u srpskoj diplomatiji

Dugogodnšnji proces erozije ukupnog stanja i organizacije MSP i diplomatske mreže, posebno zbog zanemarivanja načela depolitizacije, zakonitosti i javnosti u vođenju kadrovske politike, doveo je do dramatičnog urušavanja profesionalnog karaktera i efikasnosti diplomamatske službe, uz sve posledice na spoljnopolitički položaj i bezbednost zemlje.

Umesto jačanja profesionalnog karaktera službe kao osnovnog kriterijuma u izboru kadrova, presudni su partijska podobnost, grupni i lični interesi, uticaji i veze, uz sve izraženije manifestacije partokratije, odnosno diskriminacije, arbitrarnosti, samovolje i birokratske arogancije u odlučivanju. Umesto limitiranja i postupnog ukidanja tzv, diskrecionog prava, u korist primene objektivnih kriterijuma jednako za sve kandidate, ono je postalo odlučujući faktor u izboru kadrova, po pravilu na štetu struke, odnosno najkvalitetnijeg rešenja.

Praktično, nema odluke o postavljenju na iole značajnije mesto u zemlji i diplomatsko konzularnim predstavništvima (DKP), a da nije prošla kroz verifikaciju instance takozvanog diskrecionog prava.

Politika masovnog zapošljavanja, ili zapošljavanja na određeno vreme, nekvalifikovanih i neobučenih partijskih i sličih kadrova na svim nivoima, pa i najodogovornijim poslovima, posbno u DKP, uz otpuštanje i izlolaciju karijernih diplomata, i dalje se nastavlja dovodeći u pitanje i sam smisao postuapanja takve diplomatske službe.

Tako, na primer, od blizu 70 šefova ambasada i misija Srbije, nekarijerni ambasadori čine čak 55 odsto! Međutim, standardi u evropskim državama, članicama EU, i onih koje članstvo imaju za cilj, gotovo sasvim isključuju mogućnost postavljenja nekarijernih šefova DKP, odnosno to se dozvoljava samo izuzetno, ili uz striktan limit od pet procenata. Sa druge strane, kad su u pitanju ostale diplomate, (nižih zvanja) apsolutno je isključena mogućnost postavljanja nekarijernih diplomata – kod nas je broj takvih teško utvrditi ali je svakako veoma visok.

U izboru kadrova, odnosno radu kadrovske komisije, veoma često se ne poštuju ni drugi, osnovni kriterijumi: obrazovanje, struka, kao i profesionalno usmerenje (među šefovima DKP i drugim diplomatama ima ima lekara, umetnika, biznismena, članova nevladinih organizacija, profesora, sociologa i dr.).

Pri tome, ove osobe nemaju nikakvog iskustva u diplomatskom radu a često niti adekvatno znanje stranih jezika, a na rad u DKP upućuju se i oni koji ne obave ni osnovne pripreme za diplomatski rad, reaktiviraju se penzioneri kao diplomate i šefovi DKP, zapošljavaju osobe koje su na stalnom boravku u inostranstvu, često poseduju strano državljanstvo, što je nespojivo sa njihovom funkcijom zbog svih političkih i bezbednosnih implikacija takve lične situacije po interese zemlje.

Uprkos tome, mandati ovih partijskih i sličnih kadrova, često traju dvostruko duže od propisima predviđenog maksimuma od četiri godine.

Tokom prošle godine Sindikat diplomata MSP, kao udruženje karijernih diplomata, zahtevalo je od rukovodstva Ministarstva, na žalost bezuspešno, da se najhitnije pokrene proces obnove i jačanja profesionalnog karaktera MSP i nezavisne pozicije diplomatske službe u odnosu na partijske interese.Naglašeno je da sindikat to ne čini samo zbog interesa zaposlenih, već, pre svega, zbog interesa zemlje kojoj je neophodna stručna i osposobljena, dinamična i motivisana profesionalna diplomatska služba.

Kao ilustracije do kog stepena se stiglo sa deprofesionalizacijom službe spoljnih poslova, je lista nekarijernih šefova DKP.

Uz nekoliko izuzetaka, zajednička karakteristika ovih kadrovskih rešenja je pripadnost izabranih kadrova vladajućim partijama (DS, SPS i SPO), odnosno, reč je o odlučujućim faktorima u izboru kadrova na radu u DKP. Isto tako im je zajednička karakteristika ignorancija diplomatske profesije, organizacije, načina metoda rada u zastupanju i afirmaciji ciljeva politike i interesa zemlje, neposedovanje drugih specifičnih znanja i iskustava za rad u diplomatskoj službi…

Nekarijerni šefovi u Diplomatsko konzilarnim predstavništvima Srbije

(Spisak sastavljen prema profesiji, državljanstvu ili prethodnoj funkciji)

Australija: državljanin V. Britanije
Azerbejdžan: firma Cepter-Indija,
Belgija: funkcioner MEER
Belorusija: iz Privredne komore Srbije
BiH: profesor, direktno sa mesta ambasadora u Švedskoj
Bugarska: novinar
Danska: dramaturg
Egipat: novinar
Francuska: istoričar
Italija: sa mesta savetnika u Rimu
Izrael: državljanin SAD
Kuba: kadar MUP-a
Kuvajt: Fond za razvoj Vojvodine
Irak: vojni penzioner
Makedonija: vojni penzioner
Nemačka: profesor
Norveška: sociolog
Rusija: savetnik pa ambasador 9 godina u Moskvi
SAD: državljanin SAD
Slovačka: funkcioner grada Beograda
Slovenija: lekar
Španija, iz Kancelarije za pridruženje EU
Sveta stolica: profesor
Švajcarska: istoričar
Tunis: turizmolog iz Francuske
Turska: pomoćnik ministra u Ministarstvu odbrane
V. Britanija: profesor
Indonezija: iz nevladine organizacije
Misija pri UN u Ženevi: iz nevladine organizacije iz Beča
Misija pri EU Brisel: novinar
Misija pri UNESKO: profesor
GK (Generalni konzulat) Banja Luka: službenik više od 7 godina u Banja Luci
GK Milano: više od 9 godina u Milanu,
GK Solun: prvo službenik, zatim generalni konzul, posle 6 godina povučen, GK Trst: funkcioner iz Vojvodine
GK Čikago: državljanin SAD, mandat mu traje više od 9 godina
GK Toronto, državljanin Kanade…

Zloupotrebe u kadrovskim rešenjima na nižem nivou
– Vicekonzulka u Generalnom konzulatu u Čikagu, posle kraćeg boravka u zemlji, ponovo je upućen za konzula u Čikago, supruga mu je američka državljanka.

– Konzulka u Australiji, posle rada u ambasadi u Kamberi, premeštena je u Čikago, zajedno sa mužem Australijancem.

– Vice konzul ambasade u Otavi (Kanada), posle više od dve godine rada, 2004. godine prekinuo radni odnos u MSP i ostao u Kanadi, da bi krajem 2009. godine, bio postavljen za konzula u Njujorku a zatim za GK u Torontu. Oko dobijanja egzekvature bilo je velikih problema i intervencija kod kanadskih vlasti jer novi generalni konzul ima kanadskodržavljanstvo.

– GK u Sidneju, u redovnom postupku nije mogao da dobije Sidnej (dva puta službovao u Australiji) već je dobio Njujork, odakle je nakon dve godine premešten za Sidnej da bi oslobodio mesto za novog GK.

– Sekretar (diplomata) u Misiji u Njujorku, nakon završetka četvorogodišnjeg mandata ostaje u Njujorku na školovanju, a potom, ne vraćajući se u zemlju, i bez konkursa, dobija ponovo mandat u Misiji.

– Ataše u Misiji Njujork, postavljena je na to radno mesto bez radnog staža u MSP i bez konkursa. Stalno je nastanjena u SAD, i kćer je jednog od gradonačelnika u Srbiji.

– Sekretar (diplomata) u Rimu postavljena je bez ijednog dana radnog staža u MSP i diplomatskog iskustva. Sestra je jednog od visokih državnih funkcionera.

– Rođaka jednog od visokih partijskih funkcionera udata za Marokanca, posle pet godina u ambasadi Srbije u Seulu i nepunih godinu dana u zemlji, premeštena u Misiju u Strazbur.

– Drugi sekretar u ambasadi u Nju Delhiju, po povratku u MSP, postavljena je, mimo svih kriterijuma, za direktora Direkcije za Aziju, a zatim je ponovo upućena u ambasadu Nju Delhi na mesto prvog savetnika, gde joj se nalazi i muž, inače Indus.

– Bivši vice-konzul u Sidneju posle kraćeg vremena ponovo je premeštena u Sidnej za konzula, udata je za Australijanca koji je službenik u vladi Australije!

– Rođak uticajnog političara konzul je u Rimu više od 7 godina.

– Slovenačka državljanka bez kvalifikacija za rad u MSP i DKP, udata za Slovenca i tamo živi sa porodicom, savetnik je u ambasadi Srbije više od 10 godina…

Zaključak

Navedeni primeri samo su ilustracija u kojoj meri je kadrovska politika MSP podređena partijskim i drugim interesima koji ne koindiciraju sa potrebom postojanja efikasnog i stručnog aparata države za vođenje spoljne politike zemlje, već naprotiv, najdirektnije ugoržavaju kvalitetno ispunjavanje uloge i zadataka diplomatske službe.

U tom smislu neophodna je urgentna i radikalna reforma čitavog spoljnog aparata MSP i DKP na liniji obnove njenog profesionalnog karaktera u skladu sa evropskim standardima. Time bi se stvorili uslovi da MSP i diplomatska služba ponovo postanu jedan od ključnih oslonaca jačanja naših međunarodnih interesa i bezbednosti zemlje.

………………..

Budžet Ministarstva spoljnih poslova Srbije za koji Državni revizor nije znao

Putovali su, uživali su…

Po svemu sudeći, milioni koje je srpska diplomatija na čelu sa ministrom

Jeremićem trošila i još uvek troši na putovanja širom sveta, nisu nikada sabrani kako treba. Nedavno su službenici Državne revizorske inspekcije došli u

zgradu Ministarstva spoljnih poslova, ali je neko, uprkos svemu, već znao ko dolazi, pa su kompromitujući pisani tragovi o enormnim troškovima Jeremićeve diplomatije na

brzinu sklonjeni. Tako je državni revizor mogao samo da ima uvid u oneračune koji su “za đake i vojnike”.

Mada o tome niko ni reč nije progovorio u srpskim medijima, jer je sve bilo obavljeno vrlo diskretno, Državna revizorska inspekcija (DIR) je 1. marta ove godine iznenada došla u Ministarstvo spoljnih poslova Srbije.

“Iznenada”je pomalo komično reći, jer u sređenim državama, dolazak službenika te institucije ne podrazumeva najavu. Mada samu Instituciju Revizora u Srbiji i dalje niko ne smatra nekom “opasnom” kaznenom ekspedicijom, događaj je izazvao neviđenu pometnju. Inspekcija je uzela celokupnu dokumentaciju koja seodnosi na kupovinu avio karata za putovanja i plaćanja hotelskih računa za službena putovanja. Evidentno je da je Državna revizorska inspekcija (DIR) došla na dojavu službenika Ministrastva spoljnih poslova Srbije (MSP) jer se od dolasku Državne revizorske komisije duže vreme govori među zaposlenima…

Većina avio-karata su kupovana je preko firme Aeroklub (Privredno društvo Aeroklubdruštvo sa ograničenom odgovornošću Beograd, Bulevar Mihajla Pupina 87, broj zaposlenih 8), čiji je vlasnik otac Aleksandre Radosavljević, savetnice u kabinetu resornog ministra Vuka Jeremića! Karte su plaćane po višestruko većoj ceni (dva do četiri puta veće od realne cene)! Međutim, običnim “smrtnicima” prilikom službenih putovanja karte se kupuju preko finansijske službe Ministarstva spoljnih poslova Srbije (MSP) i to isključivo kod JAT-a.

Tako je Aleksandra Radosavljević podizala novčana sredstva bez predavanja i podnošenja potrebne dokumentacije (iskorišćenih avio-karata, hotelskih računa…), što je, iznutra, iz “porodične perspektive gledano”, sasvim u redu, ali nije po zakonu!

Naime, Radosavljevićka je uzimala najskuplje hotele mimo pravilnika predviđenog u Ministarstvu spoljnih poslova. Na primer, u istom danu je za putovanje u Južnoafričku Republiku podizala dupla sredstva iako nije imala potrebnu finansijsku dokumentaciju (dokaz više da zvanična budžetska potrošnja u diplomatskoj službi nije i jedina!). To je, istovremeno, i očigledan primer finansijske malverzacije.  Tako je, na primer, za noćenja na jednom putu, apartman ministra Vuka Jeremića plaćan po 2.000 dolara za noć! Bilo je primera da mu avionska karta “sa kraja na kraj sveta” košta i do 12.000 dolara. Istovremeno, za njegovu pratnju sobe su plaćane po 500 dolara. No, mnogi će reći da je Vuk Jeremić ministar (sporno je to što ministru izgleda ne pada na pamet da troškove putovanja učini ekonomičnijim, da se povinuje proklamovanoj štednji koju je zvanično proglasio njegov predsednik Vlade) i da mu to sledi po funkciji, ali šta će pratnji tako skupe sobe, makar to bilo i u skupoj Adis Abebi.

Inače, kad je Jeremić posećivao susedne zemlje, niko ga nije ometao da svojim primerom pokaže da dolazi iz jedne siromašne zemlje i da, za promenu, leti i komercijalnim letovima. Ali, on je do današnjeg dana pokazivao nešto drugo: da dolazi sa “pozicija sile”!

Na primer, umesto oko 3.000 evra, jedan takav let ministra bi koštao srpske poreske obveznike Srbije oko 300 evra. Zanimljivo je da jedan put ministra Vuka Jeremića u SAD košta nešto više do 3.000 evra, pa je tako lako doći do zaključka da su Banjaluka, Zagreb ili Podgorica mnogo dalje na globusu nego, recimo, Njujork!

Ovakvi primeri ukazuju da se iz kase Ministarstva spoljnih poslova grabi onoliko koliko je potrebno u određenom trenutku. Zato i ne iznenađuju nelogičnosti u trošenju novca…

Drastičan primer datira od još pre nekoliko godina kada je trinaestodnevna turneja od Velike Britanije do Sjedinjenih Američkih Država, uključujući i hotelski smeštaj, plaćena samo 759.625 dinara. Prema toj računici, skoro pola meseca boravka na drugom kontinentu je za oko 32.000 skuplje od dvodnevnog puta u Portugal, što je apsurd!

Takođe se javio i problem oko finansija kada je u pitanju poseta ministra Vuka Jeremića Velikoj Britaniji (novembar 2011. godine), prilikom koje je, pored ostalog, sa predsednikom Olimpijskog komiteta Srbije Vladom Divcem otvorio takozvanu “Srpsku kuću” u Londonu koja će služiti za promociju Srbije tokom Olimpijade 2012. godine. Troškovi su pokriveni iz dela budžeta određenog za putovanja, kao i iz dela budžeta koji se ostvaruje donacijama.

U oktobru 2011. godine ministar Vuk Jeremić je bio u službenoj poseti Kini, i već prema prvim nagoveštajima Državne revizorske inspekcije (DRI), došlo je do finansijskih malverzacija prilikom pravdanja troškova delegacije koja je išla u Kinu. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je u svom budžetu (za prošlu, 2011. godinu) odvojilo za plate, dodatke i naknade zaposlenih tačno 670.937.000, dok su, uvek problematični troškovi putovanja predviđeni sa “mizernih” 114.504.000 dinara. Konzularno-diplomatskim predstavništvima za troškove putovanja je obezbeđeno 38.290.000 dinara. Za još neutvrđena putovanja službenika Ministarstva spoljnih poslova, iz budžeta Srbije (za 2012. godinu) dobijeno je 134,5 miliona dinara što ukazuje na to da se budžet povećao u odnosu na 2011. godinu kada su u pitanju sredstva za službena putovanja.

Ali, ovo je samo jedna strana “troškovnika” Jeremićeve leteće diplomatije. Naime, kao i svaka kuća od posebnog značaja, tako i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije ima svoje “poprečne fondove” za koje nikakav revizor do sada nije znao. Mada je sam dolazak predstavnika ove državne ustanove u MIP bio događaj za sebe (prvi put je u posleratnoj diplomatskoj istoriji jedna, zvanično nezavisna institucija, došla da proveri utrošak budžetskih sredstava), prava slika multimilionskih troškova još dugo (a možda i nikada) neće biti poznata javnosti i poreskim obveznicima.

…………………………………….