Evropa je podvrgnuta šok terapiji kao Latinska Amerika 80-ih i 90-ih

350


Eric Toussaint, doktor političkih nauka i predsednik Odbora za aboliciju dugova zemalja Trećeg sveta (CADTM), član je Komisije za celovitu reviziju javnog duga Ekvadora (CAJC) čiji su nalazi rezultirali time da Ekvador prestane da otplaćuje deo svog duga. On smatra da Grčka mora da prestane da plaća dug i da ustane protiv Trojke (Europska centralna banka, MMF i Evropska komisija). U suprotnom potonuće u depresiju trajne recesije.

Carlos Bedoya: Kako biste definisali teškoće EU država koje, kao Grčka, imaju ogromne javne dugove?
Eric Toussaint: Njihova situacija može da se uporedi sa onom u Latinskoj Americi tokom kasnih 80-ih.

CB: U kom smislu?
ET: Dužnička kriza u Latinskoj Americi eruptirala je 1982. Kriza privatnog bankarskog sektora započela je u SAD-u i Europi u periodu 2007.- 2008. i do 2010. pretvorila u krizu inostranog duga (uz ostalo) koja je podstaknuta podruštvljavanjem dugova privatnih banaka (1) i nižim prihodima od poreza kao posledicom krize. U Evropi, kao i u Latinskoj Americi, nekoliko godina nakon početka krize privatni kreditori i njihovi predstavnici uspeli su da nametnu uslove svim vladama. Teraju ih na sprovođenje brutalnih politika prilagođavanja koje rezultiraju rezovima javne potrošnje i padom kupovne moći većine stanovnika. To posledično znači da ekonomija tone u permanentnu recesiju.

CB: Pa ipak, čak i u najgorim trenucima krize, Latinska Amerika nikad nije dosegla nivo zaduženosti uporediv onome što sad vidimo u većini zemalja evrozone (preko 100% njihovog BDP-a).
ET: Nivo koji je dosegao evropski dug je zaista impresivan. U Grčkoj on iznosi 160% njezinog BDP-a, a nekoliko drugih država Evropske unije suočene su s javnim dugom koji iznosi ili prelazi 100% njihove produktivnosti. Jasno, postoje razlike između te dvije krize ali one nisu fundamentalne za ovu poređenje.

CB: Želite da kažete da je vaše poređenje usmereno na političke posledice tih dveju kriza?
ET: Da, svakako. Kada poredim trenutnu situaciju u Evropi sa situacijom u Latinskoj Americi u drugom delu 80-ih, želim da istaknem da kreditori – u slučaju Evrope to su Evropske banke i Trojka – nameću mere Grčkoj (i bez sumnje, uskoro i drugim državama) koje jako podsećaju na Bradyjev plan u Latinskoj Americi krajem 80-ih.

CB: Možete li to detaljnije da objasnite?
ET: Krajem 80-ih kreditori Latinske Amerike npr. Svetska banka, MMF i Pariski klub kao i Državni trezor SAD-a i Londonski klub za bankare, uspeli su da nametnu svoje planove i svoje uslove. Privatni kreditori transferisali su deo svojih kredita multilateralnim institucijama i državama preko vrednosnih papira, odnosno pretvaranjem bankarskih kredita u vrednosne papire. Ostalim bankarskim kreditima su smanjili vrednost i pretvorili ih u nove obveznice s fiksnom ratom. Dakle Bradyjev plan imao je važnu ulogu i u odbrani bankarskih interesa i u nametanju trajne štednje. Plan spasa za Grčku ista je stvar: redukuje vrednost ukupnog duga koji se tada trampi za nove obveznice kao u Bradyjevom planu. Privatne banke stoga smanjuju svoju izloženost Grčkoj (Portugalu, Irskoj…) kao što su to učinile i u Latinskoj Americi. Postepeno ali masovno, javni kreditori preuzimaju kontrolu i sprovode snažan pritisak kako bi osigurali da se nove obveznice u vlasništvu banaka potpuno otplaćuju (glavnica i kamate). Svaki cent kredita Grčkoj biće iskorišten za otplaćivanje njenog duga. U međuvremenu javni kreditori (Trojka) zahtevaju permanentnu štednju u smislu rezova društvenih rashoda, široke privatizacije, regresije u smislu ekonomskih i socijalnih prava, a ništa slično nije se moglo videti od kraja II svetskog rata, pre 65 godina, uz znatno predavanje suvereniteta tih nesrećnih država koje su morale da traže pomoć. U Latinskoj Americi taj se period zvao “duga neoliberalna noć”.

CB: Kreditori su dakle terali države Latinske Amerike da smanje plate, penzije i socijalna davanja i da se povinuju apsolutnom zahtevu da se dug mora otplatiti.
ET: Zato kažem da smo u sličnoj situaciji. Još nisu zahvaćene sve evropske zemlje, već samo slabije karike kao što su Grčka, Portugal, Irska, Italija, Španija, Mađarska, Rumunija, baltičke države i Bugarska. Međutim, ove države zajedno imaju oko 170 miliona stanovnika od ukupnih 500 miliona stanovnika EU. Većina ostalih evropskih država takođe sprovodi konzervativne socijalne politike, iako manje brutalno: Ujedinjeno Kraljevstvo (62 miliona stanovnika), Nemačka (82 miliona stanovnika), Belgija (10 miliona stanovnika) i Francuska (65 miliona stanovnika) za primer.

CB: Politička posledica dužničke krize u Latinskoj Americi bilo je i stvaranje neoliberalne države. Da li je to pravac u kojem ide i Europa?
ET: To nije ništa novo. Neoliberalne politike se sprovode u Evropi poslednjih trideset godina. Očigledno je da se odgovor na krizu formuliran od MMF-a, vlada koje brane interese vladajućih klasa, velikih banaka i korporacija, sastoji od sprovođenja šok terapije one vrste koju je opisala Naomi Klein. Njihov cilj je da finalizuju neoliberalni projekt koji je lansirala Margaret Thatcher u Ujedinjenom Kraljevstvu u periodu 1979.- 1980. i koji se proširio na ostatak Evrope 80-ih. Za države centralne i istočne Evrope, koje su bile deo sovjetskog bloka, to je zapravo druga šok terapija u 25 godina.

CB: Ali u Evropi socijalna politika još postoji.
ET: Kao što sam rekao, vlade su počele da uništavaju socijalni pakt i socijalna prava stečena u periodu 1945 i 1970. To je započela Thatcher. Nakon II svjetskog rata i tokom trideset do trideset i pet godina, narodi su postigli mnoge pobede i ostvarili prilično solidan sistem socijalne zaštite: kolektivne sporazume, zakone o radu itd. koji su štitili radnike i sprečavali iskorištavanje povremenog rada. Thatcher je želela sve to da eliminiše, ali posle trideset godina neoliberalnih politika još uvek nisu završili svoj destruktivni posao; još su neke stvari preostale.

CB: A dužnička kriza pruža mogućnost za konsolidaciju onog što je Thatcher započela.
ET: Kriza omogućuje šok terapiju one vrste koju su kreditori i vladajuće klase sproveli u Latinskoj Americi 80-ih i 90-ih godina.

CB: U Peruu se sprovodila u avgustu 1990.
ET: Ušli smo u fazu nove privatizacije javnih preduzeća. U Evropi nameravaju da privatizuju znatan broj javnih preduzeća koja još postoje.

CB: Da li će Evropa takođe morati da se suoči sa sigurnosnom doktrinom koja je bila sprovedena u Latinskoj Americi gde su sindikati bili označeni kao teroristi?
ET: Trend prema sve autoritarnijim oblicima moći je očigledno prisutan u Europi. Tokom prošle decenije izglasani su antiteroristički zakoni koji kriminalizuju društvene pokrete. Represija je u porastu, ali ne uključuje fizičku eliminaciju aktivista kao što je bio slučaj u Latinskoj Americi krajem 1970. i početkom 1980. Evropska situacija je slična onoj u zemljama Latinske Amerike. Nakon krvavih diktatura (Argentina, Čile, Urugvaj, Brazil) postavljeni su tranzicioni režimi (Čile, Brazil) ili demokratije koje su sprovodile stroge neoliberalne politike. U Evropi prolazimo kroz period kada je zakonodavna vlast gurnuta u stranu, poslovni ljudi su postali lideri država kao u Italiji, socijalni dijalog je napušten, pravo na štrajk je ograničeno, radnička okupljanja zabranjena, a demonstracije suzbijene.

CB: Kako evropski nacionalni parlamenti reaguju na mere štednje?
ET: Oni su gurnuti u stranu jer Trojka govori vladama: “Ako želite da dobijete kredite morate da sprovodite mere prilagođavanja, a za parlamentarnu debatu nema vremena”. Neki planovi su morali da budu usvojeni u roku od nekoliko dana, ponekad čak za 24 sata.

CB: Kao što možemo da vidimo u Grčkoj.
ET: Da, to je ono što se upravo dogodilo u Grčkoj. Trojka je zahtevala novi plan. On je konačno dobio saglasnost parlamenta u nedelju 12. februara kasno u noći. Ali sledećeg dana Evropski poverenik za ekonomska pitanja rekao je da su potrebni rezovi od još 325 miliona evra o čemu grčka vlada mora da odluči u sledećih 48 sati. To pokazuje da grčki parlament nema moć odlučivanja, a vladu zapravo vodi Trojka.

CB: To je dovelo do masovnih demonstracija.
ET: Zapravo ne samo u Grčkoj već i u Portugalu, Španiji, Francuskoj i Italiji, za sada nešto manjeg intenziteta, ali će sigurno postati masovnije. Događaju se mobilizacije u nekoliko evropskih država, uključujući UK. U Belgiji se krajem 2012. dogodio prvi generalni štrajk u 18 godina. Paralizovao je belgijsku ekonomiju i transport na 24 sata.

CB: Šta bi Grčka trebalo da uradi da se izvuče iz ove neprilike?
ET: Grčka mora da prestane da sluša diktat Trojke i da unilateralno suspenduje plaćanje svojih dugova, kao i da natera svoje kreditore na pregovore o povoljnijim uslovima. Ako Grčka prestane da plaća kao što je Ekvador učinio 2008., svi vlasnici obveznica će ih prodati za 30% (najviše) nominalne vrednosti. Ovo će ugroziti poziciju vlasnika vrednosnih papira i dati veću kupovnu moć grčkoj vladi, čak i u ovim teškoćama.

CB: Ekvador je prestao plaćati vrednosne papire 2008., posle revizije svojih dugova, iako nije bio u tako teškoj situaciji kao što je Grčka danas, Argentina je prestala plaćati 2001., u situaciji koja je slična grčkoj.
ET: Naravno bolje je poređenje sa Argentinom koja nije imala novca za plaćanje. Ona je suspendovala plaćanje i nije ga nastavila tokom tri godie što se tiče financijskog tržišta, a što se tiče Pariskog kluba (npr. preko 10 godina) još uvek nije počela da plaća. Time je podstakla ekonomski rast i kreditorima nametnula restrukturiranje duga na 60% ispod njegove inicijalne vrednosti.

CB: Posledica je ta da je Argentina i danas isključena sa finansijskih tržišta.
ET: To je tačno, ali Argentina, iako je isključena sa financijskih tržišta već deset godina i ne plaća ništa Pariskom klubu tokom istog perioda, ima prosečan godišnji rast od 8%. To pokazuje da država može da nađe alternativne finansijske izvore izvan finansijskih tržišta. Ekvador takođr ne pušta nikakve nove vrednosne papire na tržišta, a stopa rata mu je 2011. bila 6% dok je grčki BDP pao za 7%.

CB: Ali Ekvador pozajmljuje od Kine i to po vrlo visokoj stopi.
ET: Tačno. Moraće da nađe način zaštite svog suvereniteta, što se tiče tih novih financijskih izvora. I zato je zaista hitno da profunkcioniše Bank of the South.

CB: Vratimo se Grčkoj. Mnogi analitičari, uključujući i vas, tvrde da je veći deo grčkog duga nelegitiman.
ET: Naravno.

CB: Ali to sa sigurnošću mogu da utvrde samo revizori.
ET: Deo evropskog socijalnog pokreta je naučio lekcije iz primera Latinske Amerike. Naš predlog da se uspostavi revizija duga vođena od strane građana je široko prihvaćena. Revizije koje provode građani su u toku, ili samo što nisu započele, u sedam evropskih država (Grčkoj, Francuskoj, Portugalu, Španjolskoj, Irskoj, Italiji i Belgiji) i to bez podrške od strane vlada.

CB: Da li smatrate da će to dovesti do službene revizije duga, posebno u Grčkoj?
ET: Videćemo. To bi zahtevalo promenu vlasti što znači da socijalni pokret mora biti dovoljno snažan da okonča vladina rešenja koja idu u prilog kreditorima i dovede na vlast alternativnu vladu. Latinskoj Americi je trebalo 20 godina da to počne da ostvaruje.

CB: Dakle, još mnogo ima da se učini pre nego što se dogodi promena orijentacije evropskih vlada, kao i grčke.
ET: Naravno da bi ova kriza mogla da potraje deset do petnaest godina. Ovo je tek prva faza otpora. Biće to duga i teška borba. Od krajnje je važnosti da evropski socijalni pokret udruži snage i iskaže aktivnu solidarnost sa grčkim narodom i uspostavi zajedničku evropsku platformu otpora merama štednje kako bi se poništili nelegitimni dugovi.

Carlos Bedoya
Inicijalni izvor: La Primera (Peru)

 


Comentarios

НЕМА КОМЕНТАРА

ПОСТАВИ ОДГОВОР