Pravoslavlje u zemlji Uga Čaveza

1340

Misionarski izazov koji je dobio otac Aleksandar Đurđević, jedini sveštenik SPC u Venecueli, doveo ga je među nekoliko stotina Srba željnih da bolje upoznaju svoju maticu

Suton. Avion iz Beograda sleće na aerodrom u Karakasu. Talas vreline zapahnuo je putnika koji je došao izdaleka, u specijalnoj misiji. Mogli bismo dalje nastaviti sa triler-žanrom, ali nije primereno uvlačiti čitaoce u pogrešnu priču jer je nepoznati čovek, u stvari, Valjevcima dobro poznati veroučitelj Aleksandar Đurđević, odnedavno jerej i novopostavljeni sveštenik Srpske pravoslavne crkve u Venecueli. A njegova misija je ona duhovna, naravno. Otac Aleksandar jedini je sveštenik SPC u Venecueli, u novoformiranoj Eparhiji buenosajreskoj. Lepo je, kaže, služiti u Srbiji okružen svojim narodom – u Venecueli, gde ima raznih religijskih pokreta i gde su rimokatolici u većini, to je svojevrstan misionarski izazov. Ali, dodaje, vođen mišlju da je svuda zemlja gospodnja stupio je na novu dužnost bez mnogo predrasuda.

– Ono što mi je prvih dana privlačilo pažnju su ograde i rešetke na kućama i stanovima, kao i žice oko kuća i stambenih objekata kroz koje prolazi struja. Mi Srbi smo toliko toga iskusili na svojoj koži kroz istoriju, da nama nije problem da živimo u bilo kom delu sveta. Ipak, uz visoku stopu kriminala, narod ovde živi i funkcioniše normalno. Venecuelanci, uz sve životne poteškoće koje imaju, dobar su i veseo narod, vole pesmu i igru, veoma su muzikalni i slični nama – kaže otac Aleksandar.

Srba u ovoj latinoameričkoj zemlji ima nekoliko stotina, najviše njih živi u Karakasu i Marakaju, ali i u Marakajbu, Viktoriji, Valensiji, Margariti… To su ljudi rođeni u Venecueli koji se ponose svojim srpskim poreklom, ističe otac Aleksandar. Većinom su potomci emigranata koji su ovde došli posle Drugog svetskog rata, ali ih ima i koji su se doselili tokom devedesetih godina.

– Srbima su ruke vezane, iako su njihova srca i njihove misli okrenute ka Srbiji, jer država nije mnogo uradila da se poboljša odnos sa našim ljudima koji žive u Latinskoj Americi. Dobijanje viza je veoma otežano za Srbe u Venecueli, jer smo upućeni na ambasadu u Brazilu. Takođe, oni koji traže dvojno državljanstvo suočeni su sa sporom administracijom i dugotrajnom procedurom za dobijanje pasoša. Na kraju, ambasada u Karakasu je prilikom deobe bivših jugoslovenskih republika, pripala nama i nadamo se da će uskoro, nakon formiranja vlade, ponovo biti otvorena. Otvaranje ambasade Srbije u jednoj od najbogatijih zemalja u svetu, trebalo bi da bude od velikog značaja za ekonomsku saradnju dve države, ali to bi značilo i opstanak srpske zajednice i očuvanje duhovnog, kulturnog i nacionalnog identiteta našeg naroda u Venecueli – smatra otac Aleksandar.

Srpska pravoslavna crkva, koja na ovoj teritoriji postoji od 1955. godine, ima svoje crkve u Karakasu, hram Svetog Đorđa, i stotinak kilometara dalje, u Marakaju, hram posvećen Svetom Jovanu Krstitelju. Pre dolaska oca Aleksandra, dve srpske crkve opsluživala su dva ruska sveštenika, otac Pavle Volkov i otac Kiril Joltkevič, obojica, inače, stomatolozi.

– Prvi sveštenik u Venecueli bio je prota Emilijan Popović, koji je došao 1950. godine.Potom dolazi prota Stefan Rajčić, 1970. godine, a četiri godine kasnije arhimandrit Gavrilo Savić. Jedno vreme bilo je dva sveštenoslužitelja u Venecueli, otac Stefan u Karakasu i otac Gavrilo u Marakaju. Otac Gavrilo je bio Svetogorac i najduže je bio paroh u Venecueli, dao je veliki doprinos u izgradnji crkve Svetog Jovana Krstitelja u Marakaju – priča otac Aleksandar o svojim prethodnicima.

Teško je izbeći temu po kojoj je Venecuela najpoznatija: predsednika Uga Čaveza, tvrdog ateistu i socijalistu, koji je u poslednje vreme, boreći se sa rakom, prigrlio veru, mešavinu hrišćanstva i lokalnih verovanja.

– Ugo Čavez je harizmatična ličnost. Uz sve moguće probleme i nedostatke koji prate njegov mandat, mislim da će ostati upamćen kao simbol borbe protiv američke imperijalističke politike i antiglobalista. Venecuela je jako bogata zemlja i teško da može da dotakane dno, ali ipak postoje velike razlike između bogatih i siromašnih – kaže otac Aleksandar.

U Valjevu, gde je organizovao tribine „Pravoslavlje i mladi” i šest godina bio veroučitelj u Osnovnoj školi „Milovan Glišić”, zapamtili su ga i kao veoma dobrog fudbalera. Uz planove za osnivanje hora, ikonopisačke radionice, organizovanje projekcije filmova sa hrišćanskom tematikom, otac Aleksandar i ovde igra fudbal sa mladim Veneceulancima i u šali kaže da je ponovo postao zvezda.

– Poziv u crkvu božju, na molitvu, u zajednicu sa živim Bogom, okrenuo je moj put i kao što sam nekada voleo da umrem kao fudbaler, tako danas želim da umrem u Hristu. Po našoj slobodi biramo na koju ćemo stranu. Ja sam izabrao Boga – ističe otac Aleksandar.

Jelena Čalija
Izvor: www.politika.rs

Comentarios