Home Путовања Путописи Rio de Žaneiro

Rio de Žaneiro

Moj prvi susret sa ovim gradom nije bio baš tako očaravajući. Naime, kada smo sletali na aerodrom crvrnela se zemlja i mnogo, mnogo, nekakvih kao kartonskih kućica. Posle sam shvatila da su to čuvene favele, u kojima nikad sa sigurnošću nije određeno koliko ljudi tačno živi. Neki nikad ne budu upisani u knjigu rođenja.
U Riju nisam bila samo turista, već “stanovnik” jer sam dva meseca bila u gostima kod kumova koji dugo žive tamo, i boravila u skladu sa njihovim dnevnim navikama.
Odmah su mi objasnili, da kad šetam gradom, poskidam svo prstenje, minđuše i sl.
Moram da naglasim da nisam imala nikakvih problema ali sam pratila uputstva koja su mi davali.
Naprimer: rekli su mi da se klonim grupe dečaka, maloletnika jer su uglavnom oni lopovi. U Brazilu su maloletna deca zaštićena, pa ih bosovi iz favela koriste za džeparenje. Mogu da budu dosta opasni.
Inače, ljudi su dosta veseli i prijateljski raspoloženi. Nije slučaj da vas komšija posle drugog viđenja podrobno ispita gde idete, poželi vam lep dan, fino kupanje, uživanje u kupovini i sl. Nije retkost da vas pri pozdravu srdačno izljube iako vas ne poznaju baš dobro.
Kopakabana je lepa dugačka plaža, ali se retko ko kupa jer su talasi prilično veliki. Uglavnom se svi brčkaju. Iznad plaže stalno kruže spasilački baloni sa korpama, koji “skupljaju”, neoprezne plivače ukolko se udalje mnogo od obale. Kopakabana živi ceo dan i celu noć. Preko dana se ljudi izležavaju na suncu, a uveče se prave žurke.
Rano ujutro deluje malo sumorno, jer nailazite na gomile beskućnika koji su noć proveli spavajući na kartonskoj kutiji.
Uz plažu su mnogi luksuzni hoteli, a čuvena Portugalska šara proteže se po trotoarima uz plažu. Ne može se pohvaliti hladovinom, ali zato na svakom koraku možete popiti hladno kokosovo mleko.
Videla sam jako male ptičice i ogromne leptire. Videla sam kako se na dalekovodu sam od sebe pravi ogroman crveni buket cveća i nije mi bilo jasno kako niče kada nema zemlje.
Objasnili su mi da je to biljka parazit, koja hranu uzima iz vazduha.
A naše mame i bake bi se postidele kada bi videle kolki su adami, koje one ovde kod nas brižljivo čuvaju i zalivaju.
Pored Nove Godine u Brazilu se održava još jedan nadaleko čuven događaj a to je karneval.
Ranije se on slavio po ulicama, ali zbog velikog broja povređenih, karneval je prebačen na SAMBODROM, to je neka vrsta stadiona, gde su sa leve i desne strane tribine (zavisno od toga gde sedite je i cena) a pored tribina se pruža da kažem ulica, i sve je to ograđeno kao stadion.
Postoje razne škole sambe koje se to veče takmiče. Pobednik je onaj ko ispuni mnoge uslove. Računa se vreme koje mora povorka da prođe od jednog do drugog kraja te sambodromske ulice, zatim se naravno ocenjuju kostimi, igra, i savašta nešto.
Bila je ogromna gužva, i ja sam se osećala malo neprijatno dok nije zasvirala prva BATERIJA, to je orkestar koji ide ispred povorke jedne od plesnih škola.
To mnoštvo boja i zvuka, sam videla samo tu. Brzo zaboravite na gužvu, na to da vas noge bole, čak i na to da Vam se ide u wc (jer je posle teško vratiti se na isto mesto).
Šoping je isto odličan. Paralelno iza ulice na kojoj se nalazi Kopakbana je ulica u hladovini, puna prodavnica sa uglavnom Brazilskom robom. Kupaći kostimi su im odlični i nisu skupi, kao i ženske sandale, papuče…
Da li slučajno, možda mi je promaklo, ali ni jednog belca nisam videla kao prodavca, pekara…
Bogati ljudi žive u KONDOMINIJUMIMA, to je više solitera, sa dva tri zajednička bazena, igralištem za decu i sl.. koji su opasani visokim zidom i imaju svoje obezbeđenje. Slučajni prolaznik ne može da uđe bez najave.
Ono što je interesantno da se bogati ljudi, bilo belci, bilo crnci uglavnom ne mešaju. Postoje isto tako luksuzni kondominijumi za bogate crnce.
Meni je bilo zanimljivo kad sam shvatila da je saobraćaj tako organizovan, da se po ulicama uvek vozi u jednom smeru, kako bi se izbegle gužve. I tako sve u krug.
Naravno, obavezno treba obići botaničku baštu, Korkovado, Glavu šećera… ali o tome već dosta znate.

(putovanja.info)