Home Култура и Забава Музика Go East: Bliskost rodjena kroz muziku

Go East: Bliskost rodjena kroz muziku

657

Kako se kulture “presađuju”? Ko prenosi “seme”? Šta od tog “semena” izraste negde drugde? Na ta pitanja nema jednog odgovora. U stvari, odgovora ima bezbroj. Svaka priča je priča za sebe. Kultura ima ovakvih i onakvih. Otvorenijih i zatvorenijih. Prava snaga jedne kulture ili neke kuturne ili umetničke forme ogleda se u njenoj zavodljivosti – u sposobnosti da, bez materijane i marketinške sile, prelazi ideološke granice, savlađuje geografska prostranstva, nadilazi jezičke i kulturne barijere, da se u drugoj sredini, na drugom kraju sveta, primi kao da je tamo i ponikla…

Jugoslovenska kultura, pogotovo ona “popularna”, znala je da (do)baci svoja svetla prilično daleko: Valter je bio svekineski heroj, Lepa Brena rumusko-bugarska heroina, Đorđe Marjanović sovjetski rok-star, Šurdu su usvojili Mađari (i danas po njemu zovu “šurda” kape), Idoli, Film, Električni orgazam rodonačelnici poljskog novog talasa… Prolazak na Zapad bio je, ipak, tvrđa priča, ali tu i tamo bilo je i toga. Sa raspadom Jugoslavije, međutim, raspala se i ta jugoslovenska popularna kultura. Ona je bila plod specifičnog, šireg konteksta – dijaloga, mešanja, prožimanja… Novonastale verzije nacionalno-homogenih kultura nisu imale ni ambicije, a ni probojnost, da prelaze preko nacionalnih plotova.

Nekih izuzetaka, ipak, ima. Ovo što sledi je bajkovita priča o jednom od njih – kako je balkanska muzika, potpuno spontano, bez posredovanja bilo kakve države i korporativnih sponzora, postala hit u alternativnim krugovima Rio de Žaneira, a onda i Brazila. Verovatno može da zvuči i izgleda neverovatno, ali istina je – najurbanije Karioke (Brazilci iz Rija), na svojim najzabavnijim i najluđim žurkama ne igraju sambu, nego kolo. Manija traje već godinama. Artikuliše se redovnim “balkanskim žurkama”, pod nazivom GO EAST, koje se jednom mesečno već pet godina održavaju u četvrti Lapa, što je muzički epicentar Rija.

Ali, to nije sve. Iz te fascinacije “balkan bitom” nastao je i Go East Orkestar, brazilski bend specijalizovan za balkanske muzičke teme. Danas broji 22 člana. Pre mesec i po dana nastupili su na Saboru trubača u Guči (u svedenijem sastavu, pošto avionske karte od Rija do Beograda koštaju čitavo bogatstvo) i dobili su drugu nagradu u međunarodnoj konkurenciji… Članovi Go East Orkestra kažu kako im je dolazak u Srbiju bio san. Kada se san ostvario pretvorio se u “najintenzivniji (muzički) doživljaj u životu”.

No, taj dolazak u Guču i boravak u Srbiji predstavljali su samo finale priče koja traje skoro već deset godina. Osoba koja je u priči bila od početka do kraja, kao neka “siva eminencija” bez koje se ništa od svega ne bi desilo zove se Maria Almeida. Iz Rija je, po profesiji je kostimograf, ali ju je “balkanski virus” odvojio od profesije za koju se školovala. Već godinama je glavni popularizator balkanske muzike i Balkana u Brazilu. Radi kao producent, menadžer, kordinator, GO EAST “projekta”, što podrazumeva organizaciju GO EAST žurki u Riju i Sao Paulu, ali i “servisiranje” mnogočlanog Go East Orkestra. U Beograd je došla još zimus – kao prethodnica muzičke ekspedicije, ali pre svega da bude tu “gde je našla sebe”. Razgovarali smo u kafeu “Favela”, ispod Malog Tašmajdana.

 

Inicijacija…

Kao i mnogi drugi, u srednjoj školi sam imala jednu grupu drugara sa kojima sam se veoma intenzivno družila. Često smo pravili žurke, a pošto nismo imali dovoljno muzike, tražili bismo od ljudi da donesu svoje diskove. Na jednoj od tih žurki pojavio se dečko, poreklom iz Rumunije, koji je u to vreme bio u vezi sa jednom mojom prijateljicom. On nije doneo disk, nego kasetu. „Svideće vam se, to je muzika iz Jugoslavije“, rekao nam je, na šta smo mi odreagovali u stilu: „What the hell is the music from Yugoslavia…“, Nismo imali blage veze ni šta je to, niti šta uopšte možemo da očekujemo. Pustili smo, kaseta se zavrtela…i žurka, koja je u tom trenutku bila prilično mrtva, u trenutku je živnula. Odjednom su svi poskakali, zaigrali… Bilo je stvarno nezaboravno. Na kaseti su bile pesme iz filma „Andergraund“, orkestri Bobana Markovića, Slobodana Salijevića… Neko vreme, možda čak i nekoliko godina, to je bilo sve što smo znali o Jugoslaviji. Tu i tamo bi se pojavila neka vest na televiziji, ali i te vesti su bile samo fragmenti, ništa iz čega bismo mogli da stvorimo neku širu sliku.

Pravi početak…
„Putovanje u dubine Balkana“ u pravom smislu je počelo onog časa kada smo krenuli da skidamo muziku sa interneta, a to je, čini mi se, bilo 2005. ili 2006. godine. Ukucali bismo imena nekih pesama na internetu i krenulo bi da pristiže toliko toga. Godinu dana nam je prošlo samo u istraživanju – jedna stvar povuče drugu i onda na kraju otkriješ čitave „grane“ za koje nisi znao ni da postoje. Bili smo potpuno posvećeni tome, vremenom smo se verzirali i na kraju smo bili u fazonu: „Pa hajde da sad to što znamo podelimo sa drugima, hajde da se nešto tako desi i ovde“.

Prva žurka…
Nismo imali nikakvog iskustva sa organizacijom većih događaja – moji prijatelji su umetnici, a ja sam se u to vreme bavila kostimografijom. Ali, počeli smo da učimo i kako da produciramo događaje, kako da koristimo opremu itd. Tako je 2007. godine, nekako prirodno kao i sve do tada, došla na red i da naša prva „javna“ žurka. Nismo imali pojma kako će ispasti. Zakupili smo veliki prostor, za 400 ljudi, a to je prilično veliko mesto kada nešto praviš prvi put. Ali, napunilo se. I došli su nam stvarno najrazličitiji likovi: alternativni rokeri, dugokosi hard-rokeri u koži, hipici, stariji ljudi od 60 i 70 godina koji su došli da plešu…  Bilo je superinteresantno videti ih sve zajedno na jednom mestu… Većina je verovatno volela tu muziku od ranije, ali jednostavno nije bilo nekog javnog mesta, kluba, gde je to moglo da se čuje. Neki su naravno došli iz radoznalosti ili zato što su u gradu od nekoga čuli… U svakom slučaju, mi smo shvatili da imamo „kritičnu masu“ da sa nastavimo dalje. Od 2007. produciramo žurke skoro svakog meseca. Do sada ih je bilo tridesetak u Riju i četiri u Sao Paulu.


Etimologija imena i značenje pojmova…

Do imena smo došli spontano. To je nešto kao parafraza jednog našeg internog štosa. Dok smo pravili te srednjoškolske zabave ložili smo na „Vilidž pipl“ i na njihovu pesmu „Go West“. E sad pošto smo mi išli u suprotnom pravcu bilo je: „Hajde neka bude Go East“. Kratko je, duhovito i deluje. Kada smo počinjali sa žurkama, anketirali smo ljude šta znaju o Srbiji, Balkanu… Devedeset posto odgovora je bilo tipa: „Tamo je rat, jel da?“ „Pa, ne baš… Bio je, ali više nije“, odgovarala bih. Pokušali smo da idemo na neku drugu stranu od toga. Jeste, bio je rat, to jeste deo onoga što oni jesu sada, ali to nije sve. To je jedna stvar koja stvarno dosađuje kada se povede priča o Balkanu, prva asocijacija ljudima je rat, raspad zemlje… Zato nam je palo na pamet izvrtanje značenja još jednog pojma. Dok smo još tražili ime za žurke i za čitav taj naš projekat u nekoj enciklopediji, možda i na Vikipediji, našli smo kako termin balkanizacija ima negativno značenje, da označava separaciju, deljenje, rušenje nečega… Naša ideja je bila da taj termin koristimo na suprotan način – da ljude spojimo, da ih okupimo zbog muzike i kulture sa nekog dalekog mesta. Ne znam, nekako verujem da je to dobar način da se preokrene značenje pojma balkanizacija…

Prvi put u Srbiji, na Balkanu…
Samo dvadesetak dana posle te prve žurke, organizovali smo put u Srbiju i na Balkan. Bilo je to čudno iskustvo. Toliko dugo sam iščekivala dolazak u Beograd, da noć pre puta nisam mogla da spavam od uzbuđenja. Kada sam stigla bila sam u fazonu „Ne mogu da verujem da sam tu…“ I samo što sam stigla u hostel i odložila ranac – zaspala sam kao top. Skroz sam bila kolabirala. Ali, narednih dana sam nadoknadila propušteno… Bilo je stvarno interesantno. Imali smo kontakte, nekolicinu muzičara, prijatelje prijatelja. Znali su šta nas interesuje i trudili su se da nam to pruže, ali i više od toga. Nisam očekivala da će mi se toliko dopasti ovde. Naišli smo na sve što smo očekivali, ali i na mnogo više od toga. Od prijatelja koji su etnolozi saznali smo dosta o muzici, kulturi, kako ta stara kultura ulazi u svakodnevni život na dobar ili loš način…  U to vreme još smo istraživali i najviše smo znali i slušali brass bendove. Iznenadilo nas je saznanje da to uopšte nije popularno među urbanim ljudima naše generacije. Stvarno sam se pitala kako je to moguće. Ljudi u inostranstvu kada govore o Srbiji – ili znaju za nešto loše, poput ratova…ili znaju za tu muziku. Otkud onda to da vi ovde to ne cenite, kada je to možda jedina stvar koja ljudima u svetu pruža dobru sliku o vama. Bio je to prvi veliki šok. Tokom tog prvog boravka ovde razjasnilo nam se i to da je ovdašnju muziku teško klasifikovati. Jedna pesma se menja od mesta do mesta, puno je varijeteta i teško je reći da je to, na primer, samo ciganska muzika… Ciganska muzika – ali odakle, od kojih Cigana… Sve je u nijansama…


Nevolje zbog turbo folka…
Za turbo-folk i te stvari znali smo i pre nego što smo došli, ali, kada si ovde,

dobiješ kompletno drugačiju sliku, počneš da razumevaš nijanse… Ali, ja nisam odavde, tako da je i moja veza sa muzikom drugačija nego što je imaju ljudi odavde. I moram da priznam, meni neke od tih pesama zvuče veoma zabavno, smešno – zbog reči pesama, zbog toga što su neke banalne i jeftine do karikaturalnosti, a neke su, pak, i interesantne… Ali, tu sam na ličnom primeru iskusila kako muzika poput te može da bude „tačka ra nezdora“. Posle nekog vremena pošto sam se vratila u Brazil odavde, postavila sam na internet video neke turbo-folk pesme, ne zato što mi se sviđa muzika, već naprosto zato što mi budi sećanja na taj boravak u Srbiji i na neke interne fazone koje je naša mala brazilska ekspedicija delila oko toga. I ti moji drugari, koji su bili zajedno sa mnom u Srbiji, najnormalnije su komentarisali taj moj post: „Ha ha ha, zabavno“. Međutim, jedan tip, koga znam samo sa interneta, mislim da je Kanađanin, i koji pri tom uopšte ne razume portugalski, ostavio je veoma grub komentar: „Kako možeš da postaviš ovakvu muziku, ovakvo sranje, mislio sam da si bolja od toga, ne mogu da verujem da slušaš ovakvo đubre…“  Ostala sam bez teksta. „Hej, čoveče, niti me poznaješ, niti razumeš šta sam napisala, odakle ti pravo da budeš prema meni tako agresivan…“  Ne možeš ljude da etiketiras po tome koju vrstu muzike slušaju. Kao tinejdžerka najviše sam slušala alternativnu rok-muziku, mahom britansku. Ali, i tada me je smaralo kako su neki ljudi u stanju da postave visoke zidove samo zbog vrste muzike koju neko drugi sluša. Ako slušaš popularniju muziku, ti onda nemaš pojma sa životom, to je komercijalno, jeftin si… Moja majka je muzičar i ja sam uz muziku odrasla. Ona je pevala opere i klasičnu muziku, ali je uvek bila i u roku, popu, disku, od a do z, zaista… Možda zato ni ja nikad nisam bila isključiva u pogledu muzike. I taj turbo folk je nekakva muzika…

Stvaranje orkestra…
Od samog početka hteli smo da žurke koje organizujemo budu multimedijalne – znači, da imamo di-džejeve, filmove, umetnost, ovo i ono… Hteli smo, takođe, da imamo bendove koji će na žurkama svirati. Ali, to je skupo zadovoljstvo. Kada produciraš žurku, bend je veliki troškak, znatno je jeftinije kad imaš di-džejeve. Uprkos tome, posle dve godine, kada su se GO EAST žurke raščule i ustalile, rešili smo da pokušamo da oformimo orkestar. U pomoć smo zvali Danijela, jednog poznatog muzičara iz Rija (svira u bendovima Brasof i Kanastra). Znali smo da je fan muzike sa Balkana i pitali smo ga da li bi se pridružio našem ludom projektu i učestvovao u pokušaju da oformimo sastav. Odgovorio je: „Naravno.“ Po muzičkim školama i svim ostalim mestima u Riju koja su na bilo koji način povezana sa muzikom lepili smo plakate i ostavljali flajere:  „Oformljavamo balkanski brass bend, sviramo to i to, treba na nam to, to i to, pa ako ste zainteresovani, zovite nas ili pošaljite mejl.“ Samo dan pošto smo ostavili plakate, stigla nam je gomila mejlova. Mnogo ljudi je iskazalo zainteresovanost, više nego što smo mogli da očekujemo. Susret smo zakazali na jednom malo trgu u rezidencijalnom kraju Rija koji se zove Laranžeiras. Svima smo poslali note za tri pesme. Kada su počeli da pristižu ljudi sa instrumentima, ljudi iz kraja su počeli da snimaju kakva se to družina tu okuplja. Taj trg je u to vreme bio veoma tih, a odjednom se stvorila gomila muzičara koji pri tom sviraju neke čudne kompozicije. Ta prva proba je bila komedija. Jedna od pesama koje je trebalo izvesti imala je taj „broken beat“ (sinkopu) karakterističan za Južnu Srbiju,

Bugarsku i Makedoniju. Mnogi nisu mogli to da uhvate, jer oni koji su muziku učili na klasičniji način nisu na tako nešto navikli. To nisu četiri četvrtine, nego nešto sasvim drugačije. Mene to oduševljava, takve stvari te čine živim…

Članovi orkestra, probe, prva svirka..
Posle tog prvog okupljanja ustanovili smo kao pravilo da se svakog petka nalazimo na tom istom trgu i da tu vežbamo. Muzičare smo okupljali nekoliko meseci dok na kraju nismo završili na brojci od 28. Imali su sasvim različite bekgraunde i svirali su po svim vrstama bendova – od alternativnih rok-bendovaa do filharmonijskih orkestrara… Jedan Bugarin koji živi u Riju svira gajde, a imamo Francuza. Jedne večeri posle probe prišao mi je čovek i obratio mi tim svojim smešnim akcentom… „Ne mogu da verujem da svirate balkansku muziku. Ja sam Francuz, živim ovde već godinu dana, a u Francuskoj sam svirao u balkanskom bendu… Molim vas, primite me u orkestar…“ On je sada naš trubač.  Trenutno imamo 22 muzičara, a minimum na sceni je 11, 12 ljudi. U Guču će doći jedanaestoro. U bendu su najzastupljeniji duvački instrumenti, ali tu su harmonika, violina i sve to… Prvi javni nastup imali smo posle punih desetak meseci vežbanja, krajem 2010…

 

Repertoar…

Moja partnerka u ovom poslu, koja je Argentinka, i ja smo napravili inicijlnu listu naših omiljenih pesama, dve-tri od koje bismo počeli. Namerno nismo hteli da idemo na „kliše-pesme“ koje svi znaju, kao što su „Mesečina“ i „Kalašnjikov“. Nije da ih ne volimo, ali ja sam ih se zasitila. U Guči na svakom koraku to slušaš tih nekoliko dana da na kraju hoćeš da ubiješ onoga ko to više svira. Počeli smo dakle od čočeka, kola i jedne „svingi“ rumbe, a posle te „inicijacije“ smo jednostavno osluškivali smo šta bi ljudi iz benda voleli da sviraju. I stvarno stalno neko dolazio sa predlozima – jedan predlož neki rumunski bend, drugi ciganski… „Skidali“ smo ih i tako smo krenuli.

Hteli smo da na prošlogodišnjem karnevalu nastupimo kao karneval-bloko. Ali, pošto je u Brazilu sve birokratija, i da bi zvanično bio bloko moraš da imaš registraciju, a mi je nismo imali, pa smo na kraju napravili nezvaničnu stvar. Najavili smo događaj preko fejsbuka, u petak posle karnevala, i na toj svirci smo imali više od hiljadu ljudi. Bili smo presrećni, nismo očekivali baš toliko ljudi. Za tu priliku pripremili smo četiri-pet tradicionalnih karnevalskih kompozicija, ali sa „tvistom“ na balkanski način… To je, na svoj način, bila i priprema za Guču. Kada se u Guči svira u međunarodnom takmičarskom programu, što je naš slučaj, treba da sviramo jednu pesmu koju ćemo nam oni dati i jednu iz naše zemlje. Pored tih tradicionalnih karnevalskih pesama, za Guču smo pripremali i bosanova klasik „Devojka sa Ipaneme“, ali sa „tvistom“, naravno..

Otvaranje Rija prema Balkanu…

Do 2007. godine u Riju teško da bi ikad čuo da ljudi uopšte pričaju o ovom delu Evrope. Za ovih pet godina koliko radimo GO EAST nešto se definitivno promenilo. Očigledno je da se ljudi otvaraju prema jednom podneblju koje na drugi način nikada ne bi ni takli. Sada, svaki put kada je na televiziji neki prilog ili bilo šta o Balkanu, dobijemo gomilu mejlova. Naša publika nam javlja o čemu je bilo reči, koje ljude i gradove su prikazali i sl. Organizujući te žurke i koncerte, upoznali smo neku sasvim drugu ekipu, ljude sa kojima na drugačiji način ne bismo bili u kontaktu. I ti ljudi su se međusobno izupoznavali i združili. Stvorio se krug… Mislim da jedna anegdota lepo ilustruje šta se dogodilo.  Bila je druga godina naših žurki kada smo primili veoma čudan telefonski poziv. Ozbiljan ženski glas obraćao se veoma formalnim, hladnim tonom: „Želela bih da govorim sa direktorom Go East.“  Mi do danas nemamo direktora… Ali, ja sam se javila na telefon i odgovorih: „To sam ja, pretpostavljam…“  Onda ona nastavi: „Ja predstavljam romsku organizaciju Brazila“. „Ok“. „Pročitali smo u novinama da ta žurka koju organizujete ima veze sa romskom muzikom. Hteli bismo da znamo šta je to.“ Nije bila ljuta, ali je bila veoma defanzivna. Nije izgovorila, ali kao da je htela da kaže: „Šta to radite sa našom muzikom i sa našim imenom u čitavoj stvari?“ „Meni je teško da vam objasnim, ali ako hoćete da vidite, dođite na žurku, biće nam zadovoljstvo da budete naši gosti…“, odgovorila sam. Stavili smo ih na spisak gostiju i pitali se šta će da bude. Kad su došli nije im bilo jasno gde su se zadesili. Ipak, bilo je više nego očigledno da se gosti zabavljaju i da uživaju u muzici. Sledećeg dana su me zvali: „Nemamo reči da kažemo kako smo vam zahvalni. Radite nešto veoma interesantno, pogotovo što ne puštate klišeizirane stvari, ono što ljudi znaju ili misle da znaju…“ Posle toga smo postali veoma bliski prijatelji. Svakog meseca smo išli na njihova mesta i oni su svirali za nas. Saznali smo da je majka „glave“ te porodice iz Užica. On je rođen u Brazilu, nikad nije bio u Srbiji i priča veoma malo srpskog. Ali, svira muziku koju su otac i majka svirali njemu. Uspostavili smo veoma lepu, ali u isto vreme čudu vezu. On je Srbin i Rom, a nikada u Srbiji nije bio. Ja zvanično nemam nikakve krvne veze sa ovim ovde, ali sam u Srbiji često… Most našeg razumevanja i bliskosti sagrađen je od nečeg rečima neizrecivog…

Predrag Dragosavac