Marko Kraljević po drugi put među Srbima

26575

U našoj književnosti postoji dobar niz „opominjača“. Izdvaja se Sterija kojeg sledi Domanović, pa za njim Nušić i naš savremenik Dušan Kovačević. Danas je dobra satira retka. Nema puno pojedinaca koji bi mogli da se izdvoje pisanjem kritičkog realizma. Žargonski rečeno, „pljuvanje“ je u modi. Postaje „in“ onaj koji nekog ili nešto ocrni, ne birajući sredstva, bez stila i obrazloženja zašto nešto nije dobro.

Čitajući dela Radoja Domanovića čini se da je Domanović naš savremenik koji opisuje društvo upravo ovakvo kakvo je sada. Njegovi tekstovi su svevremeni i ukazuju da se, nažalost, neke stvari ne menjaju. Zbog svojih dela, koja je stvarao od 1898. do 1905. godine, Domanović doživljava razne nepravde zbog svog britkog pera. Od profesora srpskog jezika i književnosti i istorije, preko politički aktivnog i dinamičnog života, kao pisac i saradnik opozicionih listova, družeći se sa boemima Milovanom Glišićem i Jankom Veselinovićem, završio je kao korektor državne štamparije, često otpuštan iz službe, premeštan iz mesta u mesto, napušten i razočaran. Opominjao je svojim tekstovima, a to radi i sada, posle više od jednog veka. Ono što je podstaklo na ovaj tekst je Domanovićeva pripovetka „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“. Iščitavanjem pripovetke stiče se utisak da je to napisano sad, a ne 1902. Domanović se u ovoj satiri suprotstavlja lažnom rodoljublju, praznoj retorici i pozivanju na Kosovo i kosovske junake bez ikakvog osnova i pravog delanja. Udario je i po onima koji iskorišćavaju svoj položaj zaštitnika naroda, policiji. „Vreme koje je više pandursko nego herojsko.“

Srbi i posle toliko godina nakon Kosovskog boja plaču i kukaju za Kosovom i prizivaju Marka Kraljevića da spasi i nas i Kosovo. Marko traži od Boga da ga pošalje dole, na Zemlju, na šta se Bog nasmeje i kaže:

E, Marko, Marko, sve ja znam; ali kad bi im se moglo pomoći, ja bih im prvi pomogao. … Idi kad želiš, ali nećeš dobro proći.

Kako je Marko sišao sa neba tako se odmah uvalio u nevolje i biva optužen od strane vlasti za ubistvo, pokušaj ubistva, materijalnu štetu, nanete uvrede, pretrpljeni strah i sl. Dve godine mu je trajalo suđenje i na kraju je dobio deset godina robije. Šarca je uzeo GSP da vuče tramvaj – i danju i noću. Kad je Marku prošla robija, otišao je prerušen među ljude da sazna zašto su ga zvali sve ove godine da dođe i spasi Kosovo. Kad je pitao siromašnog starca da krene sa njim na Kosovo, starac mu reče:

More, ćuti, brate slatki, kako te Kosovo snašlo! Nemam kad da odem u čaršiju da kupim soli i opanke deci. A, vidiš, nema se čim ni kupiti! Propao sam i ja, moj brate, gore ne može biti. Vidiš da idem bos? A dok me stegne plaćanje poreza, neću znati ni kako mi je ime, a jadno ti mi Kosovo!

A kad je pitao imućnog seljaka da odu i osvete Kosovo, on reče:

Kakvo Kosovo na ove oskudne godine?! Košta to mnogo! Veliki je to trošak, moj brate!

Otišao je Marko i u Beograd, ali tamo niko ne mari za Kosovo već svi žure u svoje kancelarije. Naišao je i na dobre govornike za koje je mislio da stvarno vole Kosovo, ali su mu brzo objasnili da je to samo retorika i da oni ne misle to bukvalno.

Sve je to samo lepote stila radi, i niko ne misli ozbiljno kao to ti da treba odmah zasukati rukave, pa dede, udri se istinski.

Dali su mu neku službu, otkupio je Šarca i Marko i postade policajac.

– Šta radi pandur?

– Pa prati činovnike na putu s oružjem, ako bi ih ko napao, da ih brani; pazi na red, pazi da ko ne nanese kome štete, i takve stvari – reče kapetan.

– E, tako! To je lepa služba!… – oduševi se Marko.

Kad je Marko postao policajac, video je mnoge nepravde, ali kad je video da kapetan nije baš pravičan, izbio mu je tri zuba i zbog toga je poslat pravo u ludnicu.

Taj udar Marko ne mogaše podneti i presvisne, potpuno razočaran i namučen.

Najupečatljiviji deo pripovetke je dijalog između Boga i Marka kad se konačno vratio međ’ mrtve.

Kad iziđe pred boga, a bog se smeje, sve se tresu nebesa.

– Osveti li, Marko, Kosovo? – pita kroza smej.

– Namučih se, a jadno mi Kosovo, nisam ga ni video! Biše me, apsiše me, pandurisah, i najzad me sprovedoše među lude!… – žali se Marko.

– Znao sam ja da nećeš bolje proći… – veli gospod blago.

– Hvala ti, bože, te me oprosti muka; a više ni sam neću verovati kukanju mojih potomaka i plaču za Kosovom! A ako im treba pandura, bar za tu službu imaju dosta na izbor, sve boljeg od boljeg. Bože mi oprosti, ali mi se čini da i nisu moji potomci, iako mene pevaju,nego da su potomci onoga našeg Sulje Ciganina.

– Njega sam ja i hteo poslati da me nisi ti onako molio da ideš. A znao sam da im ti ne trebaš!… – veli gospod.

– I Sulja bi danas među Srbima bio najgori pandur! Svi su ga u tome pretekli! – veli Marko, i zaplaka se.

Bog uzdahnu teško i sleže ramenima.

Neko je rekao da smo mi majstori u ismevanju naše nesreće. Ta vrsta humora je, kažu, potekla sa Balkana. Ovaj tekst opominje i ismeva. Realnost ubija heroja i to je njegova sudbina.

Marija Rakočević

(serbum)


Comentarios