Home Вести Косово и Метохија U SRPSKOJ SELIMA NA KOSOVU U Peći je od 20.000 Srba ostalo...

U SRPSKOJ SELIMA NA KOSOVU U Peći je od 20.000 Srba ostalo deset. Ne hiljada, nego pojedinaca

401

Na Kosovu mira nema. Rat spomenicima, kako su ga nazvali mediji, počeo je premeštanjem spomenika poginulim borcima Oslobodilačke vojske Kosova. Vlada Srbije naredila je da se ukloni spomenik ispred zgrade preševske opštine jer je postavljen bez dozvole. Ta akcija u južnoj Srbiji izazvala je reakciju na Kosovu, gde je porušeno i oštetećeno više od 150 spomenika na pravoslavnim grobljima . Kosovska vlada je sa zadrškom osudila događaje, ali oni su ipak uneli nelagodu među Srbe na Kosovu. Na osudu samo odmahuju rukom.

sveti_sava

– Ako budu hapsili prave krivce, nije isključeno da će morati hapsiti i same sebe. Albansko društvo strogo je patrijarhalno, hijerarhijsko, i nemoguće je da je to neko učinio na svoju ruku. To je 150 spomenika. Ne može to jedan čovek učiniti – rekao nam je Srbin s Kosova i dodao: – Kosovska televizija govori da su to napravili sami Srbi ne bi li izazvali tenzije. Evo, slavimo Savindan. Pa ko bi se usudio u predvečerje takve slave uništavati vlastita groblja.

Simbol nečega drugoga
Savindan je praznik koji se obeležava u školama u spomen na prosvetiteljski rad Svetog Save. On je uspostavio Srpsku pravoslavnu crkvu i osigurao joj autokefalnost. Gradio je manastire i crkve u Srbiji, ali i svetoj zemlji Palestini. Ustoličio je prvog srpskog kralja. Napisao Zakonopravilo, koje se može smatrati prvim srpskim ustavom. Bio je pisac, diplomata onog doba, monah Sava i na kraju svetac Sava. Za vreme jednog od ustanaka Srba protiv Turaka, Sinan-paša iz osvete spaljuje njegove mošti. Trebala je to biti poruka moći, ali proizvela je drugi učinak. Sveti Sava, netko tko je po načinu života i delima bio izrazito konstruktivan istorijski lik , postao je simbol nečeg drugog.
S njegovim imenom na usnama najžešći destruktivci ovih prostora marširali su kroz istoriju te tako postali zaslužni što je tzv. svetosavsko pravoslavlje nekima postalo sinonim za velikosrpsku ideologiju. Sve skupa sa svecem iz 13. veka, naravno, i nema neke veze.

Čarobni napitak
Proslava Savindana u selu Goraždevac na zapadu Kosova, podno Prokletija, blizu Peći, počela je liturgijom. Službu u lokalnoj crkvi vodio je vladika Jovan Ćulibrk, a pomagao mu je lokalni sveštenik, otac Jugoslav. Kako kažu meštani, ime koje izumire i selo koje nikad izumreti neće.

– Ma mi smo vam ko Asteriks i Obeliks. Ostali smo zadnje srpsko mesto na Metohiji, ali se ne damo. Sve su nas okružili, ali mi tvrdoglavo odbijamo nestati. Nikad nismo napustili selo – objašnjava nam otac Jugoslav.

– Znači li to da vi spremate čarobni napitak? – Pitamo ga. Prvo smijeh, a onda: – Nemamo druida i čarobnog napitka, ali imamo drvenu crkvicu staru 800 godina, još je Sveti Sava pominje u knjigama. Više se ne koristi za mise, ali njeno postojanje daje meštanima snagu ravnu čudesnom napitku.

Pucketalo je iz peći oko koje smo se natiskali u trošnoj kućici u blizini crkve, koju je Čedo ložio bagremovim drvetom.

– Kako se živi? Ovde se uvek živelo teško, nije ovo lagan kraj. Ali ipak, naš je. Radio sam u Beogradu kao električar, po celoj Srbiji kao monter centralnog grejanja i evo me sad ovde sa 11.000 dinara socijale. S tim novcima se ne može živeti, a još i Albanci … -Govori Čedo.

Nakon završenog obreda grupa je krenula prema školi, gde je održana centralna proslava. Program u sportskoj dvorani privukao je mnogo više stanovnika od službe u crkvi. Nakon predstave u hodniku je postavljena bogata trpeza. Posluženje dostojno praznika, a Goraždevčani jeđahu u miru. Ni po čemu se nije moglo osetiti da su tenzije povišene. Povremeno bi selom prošlo policijsko vozilo, au blizini spomenika i groblja mogao se videti pokoji policajac.

– Čudno je to – žali se Miloš.

– Nekad su ovde radile fabrika bicikala, baterija, bilo je posla za sve. Danas, ako možeš nešto zaradit ‘na poljoprivredi, srećan si čovek. Kod nas nisu rušili po grobljima, ali pucalo se na spomenik u centru sela. Puno je ljudi otišlo za poslom, pre petnaestak godina bilo nas je triput više. Sad u mestu živi oko hiljadu ljudi, ali vjerujem da bi se mnogi vratili samo da imaju od čega živeti-dodaje.

Srbi i Albanci na Kosovu dele istu sudbinu, barem kad je životni standard u pitanju. Stopa nezaposlenosti je 75%. Većina ih mesec preživljava sa manje od 100 evra. Napuštamo Goraždevac i krećemo prema Dečanima. Sva lepota kulturnog dobra nulte kategorije izranja među strmim obroncima planina. Impresivan kompleks manastira Visoki Dečani pod zaštitom je UNESCO-a. Odjednom na prilaznoj cesti uočavamo tenkovske prepreke, stražarsku kućicu i italijanske specijalce, pripadnike KFOR-a. Nekoliko stotina metara dalje, na ulazu u sam manastir, još jedan kontrolni punkt. Dočekuje nas otac Sava i uvodi u crkvu.

Ako manastir spolja izgleda impresivno, unutrašnjost ostavlja bez daha. Nisu to izbledjele crteži, već potpuna pokrivenost crkve freskama, fascinantno očuvanih intenzivno plavih boja. Otac Sava objašnjava da možemo sesti i popričati, ali u cilju smirivanja strasti nije ovlašten davati izjave o dnevnopolitičkim događajima. Kod progona 1999., u sigurnost manastirskih zidina sklonilo se dvjestotinjak Albanaca. Otac Sava i monasi pružili su im utočište od srpske paravojske. Slično su napravili is ugroženim Srbima nekoliko godina kasnije. I uz sve to, uoči pravoslavnih praznika stanovnici obližnjih mesta blokiraju dolazak hodočasnika u manastir. Pre šest godina samostanski je zid pogođen iz zolje. Počinilac je priveden, a na sudu se branio kako je gađao vevericu i nije imao zlih namera.
Miloševićevi pokliči
Jugozapadni deo bivše pokrajine naziva se Metohija. Koren ove reči na grčkom označava crkvenu zemlju. Smatra se da je cela udolina bila veliki crkveni posed. Neki podaci govore da je u nacionalizaciji samo od manastira Visoki Dečani komunistička vlast oduzela više od 700 hektara zemlje. Ostavljeno im je tridesetak hektara. Sada je pod novom upravom i to dovedeno u pitanje.

Lokalne vlasti odbijaju verifikaciju u zemljišnim knjigama. Nije tu pomogla ni Srbija koja je imala dovoljno vremena, od raspada Jugoslavije do otcepljenja Kosova, provesti denacionalizaciju u kolijevci srpske države u koju se kunu srpski političari poslednjih decenija, uključujući i legendarno Miloševićevo “Niko ne sme da vas bije …”, do proročanskog “Ne čujem vas, ali ću da vam odgovorim …” Upravo te dve rečenice znakovite su za događaje prošlog desetljeća.

U gradu Peći od 20.000 Srba ostalo je tek njih desetak. Ne hiljada, već pojedinaca. Sve više Srbe na Kosovu “biju”, a sve češće politačara iz Beograda ne čuju njihove vapaje. Nije tajna da se ovdašnji Srbi osećaju prevareni od Beograda.

Tadićeva bivša žena
Pećka patrijarhija još je jedno od zaštićenih mesta na Kosovu kako od UNESCO-a, tako i od KFOR-a. Samo, ovde stražu drže slovenački specijalci. U smiraj dana stigli smo u manastir, a vladika Ćulibrk poveo nas je na večeru. Skromna trpeza, ni nalik onoj iz škole, limeno posuđe, redovnica koja čita predanje o Svetom Savi … Pripadnice sestrinstva sedele su sa nama za stolom. Starice, s izuzetkom dve ili tri mlađe redovnice, blagovali su u tišini, povremeno nas nutkajući hranom. Znali smo da za stolom sedi i bivša supruga Borisa Tadića. Htjeli smo je svašta pitati, ali je njena želja da je se tretira kao bilo koju drugu monahinju morala biti uslišana. Umirujući red samostana označavao je da je još jedan metohijski dan završen.

Pre četvrt veka radio sam reportažu za omladinski list Val koju je ondašnje državno tužilaštvo zabranilo. Moje su simpatije bile na strani slabijeg i ugroženog – albanskog naroda. U istorijski tako kratkom periodu situacija je postala dijametralno suprotna, balkansko klatno se zanjihalo i postavilo u suprotni položaj.

 (jutarnji.hr)