Home Латинска Америка Бразил Kako turisti iz Brazila vide Srbiju

Kako turisti iz Brazila vide Srbiju

708

beograd belgradeU Beograd sam stigao u četvrtak popodne, letom iz Pariza preko Štutgarta. Nije bilo baš lako dobiti ovaj let pošto mali broj avionskih kompanija leti za Srbiju, koja nije uobičajena turistička destinacija.

Samo da podsetim, Srbija je jedna od zemalja bivše Jugoslavije. Devedesetih, u vreme krize real-socijalizma, počela je dezintegracija zemlje, kao i sukcesivni ratovi između naroda koji su je sačinjavali. To je za rezultat imalo hiljade mrtvih i stvaranje novih država.

Glavni rat medju tim narodima sigurno je bio onaj koji je stvorio Bosnu i Hercegovinu, veoma spominjan u štampi tog vremena pogotovo zbog navodnog “etničkog čišćenja” Srba nad Bošnjacima.

Posle teških borbi na jugu Srbije, područje poznato kao Kosovo, gde vecinu stanovništva čine ljudi albanskog porekla i želi otcepljenje, zapad je intervenisao i NATO je bombardovao razne ciljeve na području Srbije.

Kosovo je trenutno pod zaštitom Ujedinjenih nacija, i, iako je situacija na tom prostoru “pacifikovana“, vlada klima napetosti, budući da umešane strane nisu došle do saglasnosti. No, sada se neću udubljivati u taj predmet.

Jednom Brazilcu nije baš tako lako da uđe u Srbiju. Potrebna je viza, što stvari čini komplikovanijim i skupljim. Zahvaljujući italijanskom pasošu izeskivirao sam taj zahtev, budući da državljanima zemalja Evropske unije nije potrebna viza.

Beogradski aerodrom je mali u odnosu na evropske. Čim se prođe policijska kontrola i uzme prtljag, saleteće vas mnogobrojni taksisti, kao na brazilskim aerodromima. Naravno da nije mudro uzeti takav taksi, na šta upozorava i moj bedeker (Lonely Planet), jer može lako da vam se desi da vožnju platite mnogo skuplje.

Uzeo sam autobus koji me dovezao veoma blizu mog hostela, koji je bio iza Hrama Svetog Save. To je pravoslavna crkva, pošto je pravoslavlje dominatna religija medju Srbima.

Izbor hostela je bio pun pogodak, ne samo zbog lokacije, već i zbog ljudi koje sam tamo upoznao i zahvaljujući kojima je moje putovanje bilo manje samotnjačko. Na moju sreću, među njima sam upoznao jednu Nemicu (Therezu), čiji je otac Srbin i koja perfektno govori srpski, sto je u mnogome olakšalo mnoge stvari. Takodje sam upoznao Draganu, Srpkinju koja je radila u blizini, što je pužilo odličnu priliku da se bolje upoznaju grad i njegovi stanovnici.

Moram da primetim kako je najbolja stvar smestiti se u studentskim hotelima gde se pruža prilika da se upoznaju ljudi iz cele planete. Dovoljno je za to, kao sto su me savetovali moji prijatelji Vinicius i Edson, jednostavno pricati sa svima koje sretneš i koji se nalaze tamo gde si i sam smešten. Kao sve u zivotu, mozes se namera ostvariti ili ne, ali mogucnost je velika, na kraju krajeva, ko se smesti u studentskim domovima, po pravilu, takodjer zeli upoznati druge putnike. Tako se moze steci drustvo za dobru setnju, nocni izlazak, ili jednostavno dobar razgovor.

Dok sam bio u tom gradu, po pravilu sam setao sest sati dnevno. Taj grad j pun parkova, sa mnogo starinskih zgrada, neke su lose odrzavane. Uglavnom, lepa arhitetura, uprkos odredjenoj sivkastoj i previse ozbiljnoj atmosferi, koja je, verujem, karakeristicna svim gradovima u nekadasnjim socijalistickim zemljama istocne evrope. Nastojao sam izbeci turisticka mesta, bas da bi imao realnije utiske kakav je to grad i kako taj narod zivi. Koliko god izgledalo neverovatno, podsecaju me na Brazilce.

Srpski narod, mozda zbog godina rata i nemastine, obozava izlaske. Ulice su uvek pune ljudi. To je narod koji, po pravilu, lepo docekuje strance. Obicavaju se simpaticni i otvoreni.

Ali nije samo u tome slicnost sa Brazilcima. U Beogradu sam video mnoge ulicne prodavce i piratske proizvode. Osim toga, kao i u Brazilu, jedan stranac mora se cuvati prevare trgovaca i ponekih pokvarenih taksista.

Uprkos siromastvu odredjenih podrucja, ljudi u Srbiji su uvek lepo obuceni i nisam video decu na ulici, osim dva mala Roma koji su svirali muzicke instrumente. Takodje je vazno napomenuti da je Beograd krajnje siguran grad. Vise puta sam nocu setao gradom bez ikakvih problema. I, nije to bila srecna slucajnost. U isto vreme vidjao sam druge ljude, ukljucujuci zene bez pratnje i grupice mladih (tinejdzera) koji sasvim mirno setaju ulicama. Taksi u Beogradu je veoma jeftin. Jedna voznja od centra do krajnje tacke grada kosta negde oko 200 dinara, od prilike ne vise od 3 Eura. U stvari, istina je da su cene u Srbiji veoma niske za evropske standarde. Podsecaju na Brazil, samo jos jeftinije.
Neke zgrade Beograda jos pokazuju znake NATO bombardovanja iz 1999.

U Vojnom muzeju Beograda postoji jedan deo americkog stealth aviona srusenog u to vreme, kao odece i vojne opreme americkih zarobljenih vojnika i ucesnika Oslobodilacke vojske Kosova. U svakom slucaju, ljudi na tom podrucju, izgleda da zele samo ziveti u miru, uostalom kao i mi Brazilci. Dali ce nasi narodi postici to jednog dana?

Marcio Rio de Zaneiro

—————–

Marcio, veoma mi se dopalo tvoje svedočanstvo o proputovanju kroz Srbiju. Bio sam tamo u avgustu 2006. Od tada skupljam sve zajedničko što može da poveže Brazil i Srbiju – i mogu ti reći da sam pronašao dosta toga.

Pronašao sam više Srba koji ovde žive, kao i Brazilce koji su bili u Srbiji. Postoji jaka veza, pogotovo, između Beograda i Kuritibe uključujući među-univerzitetski sporazum ta dva grada. Poznajem, takođe, jednu devojku odavde (koja je sada u Beogradu), drugu iz São Paula koja snima dokumentarac o odnosima Brazil-Srbija, i jednog Beograđanina koji ima radio-emisiju o brazilskoj muzici na radiju Beograd 202 itd.

Ja sam se zaljubio u Beograd na prvi pogled i sada pravim planove da tamo živim. Idem u Beograd, po drugi put u decembru 2008, ovaj put da bih ostao duže, bolje upoznao zemlju, na svojoj koži osetio zimu i video da li stvarno mogu da se adaptiram.

Slažem se sa MNOGIM tvojim zapažanjima – mišljenja koja si tamo čuo veoma su slična onome što sam i sam čuo. Meni je pratilac bio Srbin po imenu Srboslav koji, kao i Dragana, nosi u sebi određenu ozlojeđenost ali je vesele prirode i veoma gostoljubiv. Imam utisak da je srpski narod toliko propatio da su postali srećni upravo da bi prevazišli traume.

Međutim, dozvoli da se ne složim sa tobom u nekim detaljima. Ti si opisao grad u nekim sivkastim bojama, a to je daleko od pravog stanja stvari. Beograd je živopisan grad, veseo, zabavan. Beograd je jedan “indie” grad: pogađa raznovrsne ukuse, visokih prohteva, dobar ukus, dobra muzika, odlična hrana. U bilo koji lokal da uđes, naići ćes na dobru muziku, lokalnu ili međunarodnu i na žurku na svakom ćošku, svake večeri. Grad se već oporavio od kriminalnog NATO bombardovanja i poseduje ogromne mogućnosti razvoja kao turistička destinacija za mlade. Svakog meseca se otvaraju novi hosteli a beogradske noći su divne. Čak i radio stanice namenjene masama sviraju alternativni rok, a ne pop mainstream.

Ljudi pričaju o Pragu, ali Beograd je jedna destinacija MNOGO, ALI MNOOOGO interesantnija, bogato zabavna, sa mnogo uzbudljivih stvari koje jedan brazilski “backpaker” može da uraditi da bi se zabavio.

Ah, da: već dve godine uzimam časove srpsko-hrvatskog kod jednog Srbina ovde u Riju :o)

Srdačan pozdrav
(ili, kako kažu Srbi “pozz”, skraćenica za ‘pozdrav’)

Pedro

————————-

Upravo sam se vratio sa jednog spektakularnog godisnjeg odmora provedenog u Srbiji, ali, na zalost morao sam da se vratim u Brazil. Kad sam stigao u Rio bi mi zao sto sam se vratio:( (dobro, imam nameru da se vratim u Srbiju ali sam zalostan zbog nemarnosti srpske policije (MUP) sa mojom vizom. Otiso sam u Ambasadu R. Srbije u Helsinki , glavni grad Finske (gde sam pre stanovao i pre nego sam se vratio u Brazil), bio sam dobro primljen – ostavili su me da cekam 30 minuta, na polju, po snegu i zimi na temperaturi od -10ºC, iako sam stigao u 10:00 pre podne, vreme kada se otvara Ambasada. Ali tu je bilo u redu. Poneo sam sva potrebna dokumenta (Pozivno pismo sa overenim potpisom u Beogradu, glavnom gradu Srbije, pismo poslato od strane jedne srpkinje, kupljene prevozne karte, pasos sa finskom vizom kojoj vaznost istice za 3 godine), popunio formular i platio konzularnu taksu u vrednosti od 11 evra. Rekose mi da cu dobiti vizu za dve nedelje.

Posle tri nedelje (pet dana pred put oznacen na mojoj karti) otisao sam ponovo u Ambasadu ali mi rekose da viza jos nije gotova ali da cu biti obavesten telefonom kada bude odobrena. Onda sam zamolio Janu da nazove Ambasadu i razgovara na srpskom posto u Ambasadi nisu mogli da mi objasne o cemu se radi. Jana je dobila odgovor da je predmet u policiji (MUP-u). Onda je Jana otisla u Mup u Beogradu i dobila odgovor da su dokumenta kod njih ali da treba njena potvrda – policija nije sa njom stupila u kontakt i sve je tako stajalo 3 nedelje. Ponovo sam aplicirao za vizu, predao dokumenta u MUP i opet cekao dve nedelje. Konacno odobrenje je stiglo. Otiso sam u Helsinki po vizu i pravo na aerodrom, pravac Beograd.

Trebalo je da u Srbiji, sa Janom, ostanem mesec i po dana ali sam ostao 27 dana, skoro tri nedelje manje od planiranog zbog (strasnog) MUP-a. U svakom slucaju bilo je to divno putovanje.

Humberto

———————-

Postovani Humberto,

Molim te da uvazis mojih hiljadu izvinjenja kao i moje nacije zbog navedenih neprijatnosti. Ovaj ce mail biti upucen nasem MIP-u , kao i najznacajnijem mediju u Srbiji. Verujem da se ne radi o diskriminaciji i vec o slucajnom propustu nekog lose obavestenog sluzbenika. Uskoro ce doci do ukidanja viza izmedju nasih voljenih zemalja.

Molim te da se ne obeshrabris i dodji uvek kad pozelis, pozdrav od Mome

——————————

 

(b92)