Home На лицу места Serbios Unidos – Pismo predsedniku vlade Ivici Dačiću povodom kontraverzne izjave!

Serbios Unidos – Pismo predsedniku vlade Ivici Dačiću povodom kontraverzne izjave!

819

logoNe novim podelama!

 

Poštovani gospodine Dačiću,
Obraćam Vam se otvorenim pismom u ime organizacije Serbios Unidos, koja povezuje i okuplja naše ljude rasute po Latinskoj Americi. Povod je Vaša nedavna izjava “…da ne dele lekcije iz zemalja gde žive, već da se vrate u Srbiju i da podele sudbinu svoga naroda!”, kojom se nama, gradjanima Srbije rasutim po svetu, negira elementarno pravo da imamo stav o suštinskim odlukama koje se tiču i nas, i naših bližnjih, i naše zemlje, koje se nismo odrekli, iako sticajem okolnosti živimo daleko.

Ne želimo da delimo bilo kakve lekcije iz zemalja u kojima sada živimo, ali koliko god imali razumevanja za kontekst u kom je Vaša izjava data i koliko god neodobravali ekstremni rečnik čija ste meta poslednjih dana i Vi, insinuaciju kako mi koji živimo u inostranstvu ne delimo sudbinu svog naroda, smatramo veoma uvredljivom, neprimerenom i nedostojnim premijera. Smatramo je, takodje, i veoma opasnom.

Tako neprimerenim recima i istupima samo se unose dodatne podele i zla krv u naš narod, koji je i bez toga duboko podeljen i sludjen. Mi smatramo da premijer mora da bude stozer društva, a ne faktor daljeg razjedinjenja i sukoba. Isto bi trebalo da važi i za ministre, administraciju, diplomatiju. Očigledno da ne važi, pa zato ovo i pisemo, jer ne želimo više ćutke da prelazimo preko vredjanja, omalovažavanja, kao i negiranja i uskraćivanja osnovnih gradjanskih prava.

Kada je reč o nama u Latinskoj Americi, iako nas ovde nema mnogo, mi itekako delimo sudbinu svog naroda. Kao i sve ostale koji se Srbije nisu odrekli, i nas tisti duga, beskrajna agonija, kroz koju prolazi nas narod. Kao i svi ostali koji svoje najbliže i svoju zemlju nose u srcu i u mislima, svakodnevno pratimo šta se u zemlji i sa zemljom dešava. Trudimo se da pomognemo koliko možemo, radujemo se uspesima, patimo zbog neuspeha i nesreća.

Na žalost, iz Srbije u poslednje vreme dolaze mahom ružne i tužne vesti, a reputacija zemlje je ili loša ili uopšte ne postoji (ljudi za Srbiju prosto ne znaju). To je, verujte, breme koje nosi svaki naš iseljenik, gde god se u svetu nalazio – od Austrije, preko Argentine, do Australije. Malo naših ljudi u Srbiji može da priužti sebi luksuz da putuje po svetu. Zato većina verovatno i nije svesna užasne slike o Srbiji koja je postala “opšte mesto”. U tom smislu, mi koji smo rasuti po svetu, hteli to ili ne, prihvatili smo breme, koje nam sleduje zato što se svoje domovine ne odričemo. Ne žalimo se zbog toga, ali ne želimo da nam se situacija otežava i da se naša gradjanska prava tako olako negiraju i bagatelišu.

Nedavno ste, gospodine Dačiću, i sami izjavili kako smo u živom blatu, bez prijatelja u svetu. Niste se odvazili da pokušate da date odgovor zašto je to tako. Ko je Srbiju bacio u živo blato, ko je rasterao prijatelje, ko bi to trebalo da stvara nova prijateljstva, a za to nije sposoban? Vi bi bar, po prirodi funkcije koju obavljate, morali da znate odgovore na ta pitanja. Nije na nama da Vas na to podsećamo, ali nije nam teško da to učinimo.

Nije potrebna velika mudrost da bi se odgovorilo kako smo došli do “živog blata”. Ovo što živimo danas je veliko finale promašene nacionalne politike koja, na žalost, traje već decenijama.

Društveni i politički akteri u Srbiji nisu bili svesni globalnih procesa ni previše od dve i po decenije, kada su se zaostavali odnosi unutar Jugoslavije, a nisu to ni sada, kada je čitav svet “u vrenju”, kako bi to rekao naš veliki pisac Stanislav Vinaver.

Za razliku od nekih drugih zemalja koje su se suočavale sa sličnim izazovima kao i Srbija, gde su se svi iole relevatniji društveni akteri skupili i dogovorili oko minimuma opšteg ili nacionalnog interesa (zovite to kako god zelite), u Srbiji se to do dana današnjeg nije dogodilo. Svako se ponaša kao da od njega počinje istorije, nameće svoju volju bez ikakve javne rasprave, postavlja svoje ljude bez ikakvog konkursa, gleda samo svoje lične, partijske ili klanovske interese…

Zato mi danas, a to mi raštrkani po svetu mozemo da Vam kazemo iz prve ruke, uopšte više nemamo diplomatiju. Osiromašeni gradjani Srbije plaćaju da u našim ambasadama od Brazila i Argentine do Rima i Štokholma, pa nadalje, sede ljudi koji po pravilu ne znaju ni jezike zemalja u kojima služe, a kamoli nešto više. Takva “diplomatija” ne može ni da se sporazume sa bilo kim, a kamoli da stvara prijateljstva, poslovne kontakte, da lobira…

Izgleda kao takva “diplomatija” služi jedino da nas, koji smo rasuti po svetu, a Srbije se nismo odrekli, globi kao što su to dahije radile, da nas ponižava i  šikanira. U isto vreme, takva “diplomatija” nije u stanju da završi ni ono što joj je u najosnovnijem opisu posla – da izda pasoš, da reguliše pitanje državljanstva za našu decu rodjenu u inostranstvu i sl.

Zato, gospodine Dačiću, umesto sto nas otpisujete od Srbije i negirate nam elementarno pravo glasa, bilo bi bolje i svrsishodnije da inicirate pravi (a ne simulirani) dijalog svih relevantih aktera zainteresovanih i zabrinutih za budućnost Srbije. Da svi zajedno vidimo hoćemo li da napravimo nešto od te naše zemlje i od naših života ili ćemo pustiti da nas to živo blato o kome govorite potpuno proguta.

Za početak, mi ćemo biti zadovoljni izvinjenjem.

Srdačno,

Momčilo Nikolić

Serbios Unidos en Latinoamerica