У потрази са ‘српским синовима’… и у Аргентини!

415

charly

Европа је постала мала истраживачком тиму МОЗЗАРТ Спорта. Одлучили смо да нашу сферу интересовања у проналажењу талентованих фудбалера српског порекла проширимо на јужноамерички континент. Конкретно, за почетак, на Аргентину.

Истраживачки тим МOZZART Sporta Спорта представља свог сарадника у Аргентини Карлоса Родолфа Бонору, новинара и књижевника из Сан Мигел де Тукумана, петог по величини града у земљи Гаучоса, удаљеног 1.310 километара од Буенос Ајреса. Није претерано тврдити за Бонору да је прави човек на правом месту.

Осим што је одличан познавалац фудбала, везе са српством су у њему дубоко укорењене породичним васпитањем. Зато га попут нас брине Косово, неслога Србије и Црне Горе, здравље мале Тијане Огњановић, радује се Новаковим успесима када и ми, тугује једнако због пораза фудбалера на Максимиру. Када су на тапету искључиво фудбалске теме, он жели да чује зашто Невен Суботић није играо више код селектора Синише Михајловића и када ће Ришаиро Живковић заиграти за кадете Србије.

Све га интересује. Његово срце је српско! То је Карлосово објашњење.
“Аргентина је један велики казан, мешавина нација и култура. Можда у Србији није познато, али миграциони талас који је у Аргентину дошао из Југославије био је трећи по величини, иза италијанског и шпанског. Много је овде и људи пореклом из Русије, Јерменије, Пољака, Немаца, Јевреја”, каже Бонора.

Поглед на презиме вара. На прву лопту, Чарли, како га пријатељи ословљавају, још један је од потомака Италијана, попут Марадоне, Месија или Каниђе који живе скоро један век у Јужној Америци.
“Да, за Аргентинце често кажу да су Италијани који добро говоре шпански језик. По оцу сам пореклом са Сицилије, али ми је срце српско. Моја мајка је једним делом пореклом од Мрваљевића са Цетиња, а другим делом од Филипића из Далмације. Обе породице су сачувале успомене на своје српске корене, иако су се једни досели у Аргентину 1917, а други 1928. године. Мој деда Андрија Мрваљевић често је знао да каже ‘све што је српско то ти је брат, без обзира где се родио”.

За некога ко никада није био у Србији, а по сопственом признању ни од мајке Олге није могао да научи језик предака, одлично се служи српским. Довољно добро разумевање помаже му да увек буде у току са дешавањима око репрезентације Србије и наших најбољих играча.
“Знам све наше клубове и њихову историју. Познато ми је шта је остварила Црвена звезда, колико је велики Партизан. Волим Војводину! У Аргентини пратим резултате мојег Индепендијентеа и тренутно сам баш тужан због испадања из лиге”.

Бонорино српско срце довољно је велико да прихвати као своје и бањалучки Борац и подгоричку Будућност и Искру из Даниловграда, а фудбалска сећања овог 38-огодишњака досежу и до Чилеа ’87.
“Био сам баш мали, али остала су ми сећања на успех омладинске репрезентације Југославије у Чилеу. Наравно, памтим и чувени меч 1990. године на СП у Италији, када су Аргентинци победили Југославију у четвртфиналу после пенала”, каже Бонора за МОЗЗАРТ Спорт и избегава да се присети оних срамотних 6:0 из Гелзенкирхена 2006. године:
“Од наших фудбалера из старије генерације волим Стојковића, Југовића, Јокановића, Ђукића, Сава Милошевића, Дарка Ковачевића, Алберта Нађа, не могу баш да се одлучим за најомиљенијег. Сањао сам 1998. у Француској да ћемо доћи до полуфинала, била је то јака екипа … Међу млађима драги су ми Немања Видић, Дејан Станковић, Милош Красић, Милан Јовановић, Никола Жигић, Марко Пантелић”.

Као активан члан српске заједнице у Аргентини, Бонора зна да је међу Гаучосима расло и још расте доста фудбалера српског порекла, али се и на том пољу појављују недоумице својствене Балкану.

На примеру талентованог Агустина Вулетицха (Вулетића) најбоље се то види, будући да је као Србин пореклом из Далмације добио хрватски пасош, па га стога негде представљају као аргентинско-хрватског фудбалера.
“Има их још”, тврди Бонора, што ће се и видети у једном од наредних наставака фељтона Српски синови.

charly 2

ДОЛАЗИ У СРБИЈУ

Карлос Бонора је отац Пауле и Андрее која је добила име по његовом деди Андрији, и супруг Еугеније Илвенто. Језик је умногоме савладао захваљући наслеђеном српскохрватско–шпанском речнику, али признаје да још кћеркама није пренео своје знање.

Са друге стране, није безначајно то што његова екипа пријатеља на малом фудбалу носи црвене дресове са грбом ФСС-а и српском тробојком на грудима. За блиску будућност зацртао је два циља: посета Србији с породицом и издавање књиге песама и прича. Наши читаоци који знају шпански језик могу на овој адреси да се упознају са делима Карлоса Родолфа Боноре http://elbaldiodelosrimetes.blogspot.com.ar/

(mozzartsport)


Comentarios

НЕМА КОМЕНТАРА