Home На лицу места Дарина чесма је чекала жедна уста

Дарина чесма је чекала жедна уста

596

Део Ваљева у коме жìвим назива се Градац. Добио је име по истоимено

ј реци. Најпознатији Грачанин је Милован Глишић, драматург, преводилац и родоначелник српске реалистичке приповетке. Али за мене и људе који жìве у мом крају је то сигурно Велибор Берко Савић.

Нико се, као он, није тако страсно, готово залудјенички интересовао и вредно радио на откривању истине наше историјске прошлости и за свој Градац. Остали су иза њега историографски бисери написани о Карадјордју, Карадјордјевићима, Живојину Мишићу, Ненадовићима али о поменутом Миловану Глишићиу, Десанки Максимовић ….
Берко је био добар пријатељ мом покојном оцу Радојици, који му је увек био “десна рука” у свим његовим акцијама. Имао сам пуно прилика да сретнем овог изузетног човека, који се несебично борио за свој “крај”.

Његовим огромним залагањем је направљена брана на реци Градац, на којој је направљено купалиште, коју данас зову ”Беркова устава”. Он је био иницијатор подизања прелепог споменика Миловану Глишићу. Неуморно је радио на средјивању свог “комшилука” како је умео да каже.
Али све то није тема моје приче.

 

 

Као дете сам, на путу до школе, пролазио поред његове куће и као и сва деца често улазио у његово двориште да пијем воде на његој чесми. Време је пролазило и то је постало “традиционално” место на које свраћаху генерације основаца …..

Гледао све то Берко и онда одлучи да подигне нову чесму.

Озидао ју је у камену и поставио на самој ивици плаца. Посветио ју је својој покојној мајци Дари. Сама чесма је имала облик спојених руку.
Уз саму чесму је поставио и две камене клупе на које је путник намерник могао сести и предахнути.

Баба Дарина чесма се водом снабдевала из великог бунара, који је специјало због тога био ископан.

И лети и зими, двадесет часа дневно, вода је чекала жедна уста.

Дарину чесму су сви заволели. Сада су ту застајали сви који су се пролазили “пешака” старим путем за Ужìце.

Пили су из Дариних руку и деца и старци, сељаци и путници намерници…

Колико сам пута са својим синовима прошао туда, толико су пута они застали ту, попили по који гутљај и наставили даље. Имао сам осећај да су пили воду и кад нису били жедни , али да нису могли да одоле баба Дариним спојеним шакама.

Колико је ствар постала озбиљна говори и то да се Дарина чесма почела појављивати и на неким ГПС картама.

Навршиле су се две године дана од кад је, овај бивши председник суда, члан крунског савета, изузетан хроничар и историограф а пре свега изванредни, вредни Грачанин, заувек напустио свој Градац.

Неколико дана пред јегову смрт посетио сам га у његовом дому. Дошао сам да купим његове две књиге. Написао ми је – “ Милошу, Жући, Смиљанићу, у знак сећања на оца Радојицу, пријатељски Берко од Градца” 10.02.2011.Ваљево”

Мало смо попричали. Спремао се за одлазак на “рутинску” операцију уградње стента.

Показао ми је и нову књигу о Илији Станојевићу, једном од првих бардова српског глумишта.

Поново сам му, по ко зна који пут, изразио своју велику захвалност за чесму али и за његов списатељски рад.

“За воду се никад, као ни за лек, не каже хвала” подсети ме.

Мало сам га охрабрио и пожелео му добро здравље и добру срећу.

Растали смо се са надом да ћемо се ускоро поново видети.

Операцију је издржао али је после неколико дана срце ипак престало да куца.

Ваљево му се одужило великом комеморацијом. Ваљевци су га у огромном броју испратили на вечни починак.

——

Живот је наставио да тече као и вода из Дариних руку.

Пре неколико дана продјох шетајући и видех да је чесма “пресушила”. Изненадих се и поверовах да је дошло до неких проблема и да је то само случајност. Али и сутрадан и неколико наредних дана вода не потече.

Распитах се мало и рекоше ми да је Берко од Градца кад му је бунар пресушио снабдевао Дарину чесму из градског водовода и уредно плаћао енормне рачуне. То је чинио годинама. Није желео да ускрати гутљај воде жедним устима.

——-

По његовој смрти нове рачуне његова породица није могла да плаћа. Морали су да зауставе воду у Дариној чесми.

Алармирао сам неке своје пријатеље у градској управи да се тај проблем реши и чврсто верујем, да ће вода поново потећи.

Не сме један племенити људски дар остати заборављен. Као јавно добро, град мора преузети Дарину чесму. Али град као сваки други, не осећа тудју жедј. Бар за сад.

До тада могу застати и прочитати исписане стихове Мике Антића на чесми –

“Једино ако мама у моје око дошета,
тад нема места за небо, за птице и мора широка,
јер мама је већа од неба,
већа од целог света и већа од оба ока”.

 

Пише за Торонто Новости: Милош Смиљанић Жућа, Ваљево