Home На лицу места Бразилски див се пробудио, на терену Педро Агијар

Бразилски див се пробудио, на терену Педро Агијар

464

bra7Бразил тресе највећи талас протеста у последњих 20 година, на улицама је било милион људи, изгубљен је и живот.

“Бразилци су се пробудили у четвртак са окрепљујућим осећајем задовољства. Дан раније, локалне власти су поклекле и најавиле да ће повући одлуку о повећању цена јавног превоза, што је и довело до вишенедељних националних немира.

Нови протести најављени за то вече требало је да буду славље.

То се није десило.

Када сам излазио из станице метроа на 100 метара широку и два километра дугу Авенију председника Варгаса, све што сам могао да видим је било мноштво људи, тако густо збијених да нисам могао да видим плочник. Иронично, у улици која је име добила по диктатору који је владао Бразилом у најдужем мандату у историји, људи су се окупили да покажу снагу демократије.

Са братом и пријатељима, ходао сам ка Скупштини града Рио де Жанеира. Носио сам малу заставу Турске уз шаљиву поруку “Ако аутобуси поскупе, узећемо Таксим”. Тако сам се осврнуо и на трг у Истанбулу где су протести разбијени жестоком реакцијом. У РИју, очекивали смо нешто друго.

Док смо ходали, разговарао сам преко чет апликације на телефону са пријатељимаиз Турске, који су ми рекли да је четворо људи страдало у тамишњим протестима и да је сузавац испаљиван на демонстранте из хеликоптера. Мислио сам да то овде не може да се деси. Медицинска сестра која ради у болници у близини Таксима рекла ми је да је неколико људи примљено са опекотинама. Одмах су се појавиле гласине да је полиција мешала опасне материје са водом и то бацали у гомилу људи. Медији у Турској о томе нису извештавали.

У том тренутку, док смо стизали до Скупштине града, хеликоптери су прелетели преко нас, улична расвета је угашена, а летелице су упалиле рефлекторе и спустиле се у низак лет. Били су толико ниско да смо јасно могли да прочитамо идентификационе бројеве. Ускоро смо могли и да чујемо детонације испред нас.
Њихова стратегија застрашивања је упалила. Маса људи је почела да се повлачи, а иако су најмилитантнији викали да се не повлачи, да се не раздвајамо, могао сам да чујем људе који говоре да ако нас плаше на тај начин – то значи само да су спремни да ствари постану веома жестоке.

bra4

И постале су. Моја мала група је кренула пречицом ка најближој станици метроа. Пролазили смо кроз уличицу, са десне стране је седиште јединица полиције за разбијање демонстрација, док је са десне зграда највећег листа у Рију “О Глобо”. У једној од мирнијих сцена вечери, застали смо у бару на ћошку и гледали на телевизији демонстрације у другим градовима у земљи. Ватра у Бразилији, нереди у Гојанији, сукоби у Салвадору, а онда је, изненада, канистер са сузавцем експлодирао поред мене.

Одједном појавила се полиција у опреми за разбијање демонстрација.
Трчали смо као да нам живот зависи од тога. Међутим, на другој страни улице, полиција нам је одсекла пут и такође бацала сузавац. Били смо заробљени. Маска коју сам понео за сваки случај, показала се као веома корисна. Помогло ми је и сирће, могао сам да дишем и отворим очи, довољно да видим куда идем. Пратили смо остале, у паници, све док нисмо наишли на челичну капију коју сам добро познавао. Пре неколико година пролазио сам кроз њу често, док сам стажирао у “О Глобоу”. Сада сам видео како се приватно обезбеђење прави глуво на запомагање људи са улице, који су молили за склониште. Штитили су новинаре, људе као што сам ја, који посао обављају у застакљеној, звучно изолованој, климатизованој редакцији. Сузавац не улази у тако стерилно окружење, а не чују се ни детонације. То је само за оне који су били где и ја. Унутра су моје колеге, а напољу моји другови, саборци.

Детонације су престале, а конвој ватрогасних и амбулантних кола прошао је кроз улицу. Помислио сам да су гас користили само да “рашчистили” улицу како би хитне службе могле да прођу. Нисмо радили ништа осим што смо били на путу. Да ли је било другог начина? Наравно. Али, чему то, зар не?

Касније, чуо сам да су из хеликоптера поливали сузавцем људе на земљи, баш онако као што нисам могао да верујем да се дешавало у Турској. Ето – коначно смо стигли до Таксима.

Плакање “хемијом” изазваних суза је добило потпуно ново значење.
Сузе су исто тако стварне као и сузе изазване емоцијама након погледа на то што се десило и постигло на улицама, након што се одустало од повећања цена превоза.

Као што су говорили од почетка, у питању је само 20 центи (мање од осам динара). У питању је била успешна демонстрација силе грађанског притиска, која доноси резултат када год је добро мобилисана, артикулисана и са јасно дефинисаним циљевима.

Међутим, то нису исти циљеви које имају политичке елите и њихови гласноговорници – велики медији. Ако не можеш да победиш, придружи им се. Тако су, након што су одустали од критиковања демонстрација, почели да охрабрују протесте усмерене против онога што они желе, као што су левичарска влада, неке уредбе о регулацији тржишта и њихове дефиниције корупције.

Ништа од тога није успело. Нисмо били тамо да срушимо власт, већ да натерамо власт да нас саслуша. То је потпуно други циљ.

Када су те групације схватиле да не могу да нам отму циљеве демонстрација, кренули су да демонстрације намерно преусмеравају и скрећу. Тако су се вандали инфилтрирали међу демонстранте, палили аутомобиле, пљачкали продавнице, ломили прозоре и уништавали јавну имовину. Неки антикомунистички настројени “скинхеди” су носили ножеве и повређивали људе само зато што носе црвено. Видео сам националистички настројене хулигане како провоцирају левичаре.
Резултат су насиље и хулиганизам, који су били сасвим погодан разлог да се полиција обруши на нас. То се десило јуче у Рију, као раније у Сао Паулу, Бразилији и другим градовима. Овог пута, обрушавање је било превише жестоко.

Више од 40 људи је повређено, а у граду у близини Сао Паула, човек је прегазио и убио 18-годишњег дечака. Један човек је пао са моста на југу. Људи су почели да гину.

Лидери покрета “Фрее Фаре” су се искључили из маршева и навели уз оштре осуде да екстремни десничари желе да додају “фашистичку ауру” демонстрацијама. На друштвеним мрежама слогани и хаштагови који су позивали на улице, заменили су позиви “Идите кући!”.

Док сам ишао ка кући, видео сам људе срећне због исхода. Махали су заставама, смејали се и певали Међутим, многи су забринуто говорили о томе како се плаше пута којим би после обмана демонстрације могле да крену.

Дуго се говорило да је Бразил “успавани див”. Ово такозвано “бразилско пролеће” је усвојило слоган “див се пробудио”.

Хајде да се потрудимо да не постане дивовско чудовиште.”

(Б92)