Home Култура и Забава Уметност Шесто место конкурс Бразил у 365 речи

Шесто место конкурс Бразил у 365 речи

571

Зелено, жуто, плаво, бело

abЗелено.
Као лишће хиљадугодишњег ораха што штрчи из маглом окупаног древног селваса, у тамном срцу јужноамеричког континента; као гране палме што као укопана стоји на обали Родриго де Фреитас лагуне и пружа своје хлорофилом испуњене удове ка Христу Спаситељу, који са свог високог пиједестала на врху стрмог Корковада надгледа и штити град под собом.
Лагано су ходали шеталиштем поред лагуне, ка почетку канала Алахова башта. На паркингу за мотоцикле проседи човек одевен само у кратке плаве панталоне сео је на црвену веспу и укључио се у саобраћај на авенији Епитасија Песое, једанаестог председника Бразила.
– Хоћеш ли ми коначно рећи то што си намеравала? Због овог нашег састанка изгубио сам читав дневни хонорар, а једва да смо две реченице разменили.
Уста су му била неуобичајено сува. На решетки једног канализационог отвора Бразилски лутајући паук прождирао је великог црног опнокрилца. Једна откинута ножица механички се савијала и опружала на врелом бетону, као да у равнодушном простору око себе тражи сламку спаса.
– Мислио сам да их има само у фавелама.
Она је нагло застала и загледала се у мирну воду лагуне.
– Одлазим.

Жуто.
Као вода моћног Амазона који муљ са бујицама избразданих обала носи хиљадама километара све до Атлантика; као тропско сунце, као мајица мулаткиње бронзаног тена која му погледом пробада кожу док се на улицама испод њих дванаест школа самбе надмеће за титулу најбоње и најживописније. У Бразилу нема времена за тугу.

Плаво.
Kao звездано новембарско небо над Ријом; као океан, као вода, као киша која је читаве ноћи падала. Плаво као меланхолија, као нежна струја вокала и консонаната који лагано теку преко усана формирајући реч „одлазим“. Звррррр! Ускоро ће, као и сваког јутра, кренути на свој досадни, бедни посао, са кишобраном у руци, јер киша никада не престаје, и неће никога срести на улици, јер овде људи једни за друге одавно не постоје.

Бело.
Као зид чију читаву површину прекрива географска карта Бразила, поред кога ће на путу до свог радног места проћи; као песак Ипанема плаже на којој je сваке ноћи изгуби и упозна нову њу; као дланови афричких робова који су на непрегледним пољима памука изградили Бразил; као мирис слободе. Бело као прекоокеанска авионска карта. Као сан. Као нада.

Никола Радивојевић

Гласајте за Николову причу у нашој групи https://www.facebook.com/media/set/?set=a.406963689412202.1073741832.284255458349693&type=1