Home Вести Дијаспора Бокешка и црногорска емиграција у земљама Латинске Америке

Бокешка и црногорска емиграција у земљама Латинске Америке

1017

Boka_nautical_mapПрије неколико година добио сам од српских емигранта из Босне позив из Тексаса којим сам замољен да доставим обавјештења о бокешким Видаковићима, јер његови нови познаници у савезним државама Тексас и Луизијана, чији су представници веома угледни и утицајни, желе да дознају о своме поријеклу. У томе часу ја сам управо објављивао књигу која је посвећена историјском ходу бокешког, новског села Требесин. Књига је штампана ћирилицом, а њено представљање је приређено у бившој резиденцији приморских митрополита Љубибратића на Топлој.
Говорио је монах Павле Кондић – историчар. Гледао сам ту књигу и помислио да ништа у њој не може бити приступачно Видаковићима у Сједињеним Државама Америке. Из разговора са њиховом везом, емигрантом из деведесетих година потеклим из Босне, такође Видаковићем, казано ми је да су се ка прекоморским земљама отиснули у првој половини 19. вијека што је ријеђи случај када говоримо о бокешким емигрантима.
Највећи дио Бокеља који се прешли Атлантик учинио је то у вријеме дубоке економске кризе, на измаку 19. и почетком 20. вијека. Недавно, почео се на новске адресе јављати и један Гојковић чији је предак ка америчким континетима кренуо још прије, половином 18. вијека. Он је стигао у Порто Рико, постао, дакако, католиком и развио породицу која је опстала до наших дана. Посједује читаву генеалошку линију захваљујући уредним матичним књигама. Све што носи као сазнање о своме поријеклу не садржи ни име државе, ни мјеста, ни народа, ни конфесије, већ искључиво име манастира Савина крај којега су, заиста, током 18. вијека, као и данас, живјели савински Гојковићи.
Дакако, ријетки су припадници емигрантских породица који се занимају за своје поријекло и који истражују, а тај тренд јавио се у последње вријеме када се у прекоатлантским земљама сазнало за интензивну трговину некретнинама на овим странама. Међутим, у последње вријеме, дошава се још нешто што иде у другом смјеру, из Црне Горе ка земљама Латинске Америке и чему, ипак, иако не представља истраживачки или научно-стручни пројекат, треба поклонити пажњу.
Овај чланак и треба разумјети као настојање да се српским установама културе и науке, па и српској Цркви, скрене пажња на једну тенденцију обиљежену кривотворењем која, када се одговарајуће припомогне, може посијати одређене тешко поправљиве резултате.

Јавиле су се, наиме, последњих година, штампане публикације које настоје на пописивању фамилија у земљама јужне Америке које су потекле са простора данашње државе Црне Горе. Укупна ова емиграција, на тај начин, без било каквог критичког расуђивања и увида, проглашава се и означава као етничка црногорска емиграција.
Малочас сам показао да амерички Видаковићи или Гојковићи не знају ама баш ништа о своме поријеклу. Они су, као и други, потпуно интегрисани у друштва у којима су остварили бољи живот. Моји темељни одговори припадницима ових фамилија садржали су, уз предпоставку да су фамилије потекле из новског краја како је речено у првим додирима, обавјештења да су фамилије у часу напуштања земље и данас искључиво српске и искључиво православне. Дакако, не улазим и не спорим било какву другу чињеницу која је проистекла из њиховог даљег развоја у далеким земљама, али, подвлачим, основно: српске и православне.
Надаље, у назначеним примјерима, бокешке, из опсега Млетачке републике и Аустроугарске монархије. Не видим ни један разлог да у таквим обраћањима и поменем Црну Гору. Хајде да видимо како би је могао поменути? Могао бих казати: из краја у близини Црне Горе, или бих могао казати: са територије данашње Црне Горе. То би све било прихватљиво, када не бих настојао на тачности података које пружам. А свакако, желим пружити тачне податке. Овдје су у питању потомци двају фамилија које су своје крајеве напустили доста давно и који су генерацијма били изложени сваковрсним утицајима и најприје – забораву. Уколико бих посегнуо за каквим другим поступком, вјерујем да би то могло предстваљати озбиљно етичко огријешење. На страну чињеница да у вријеме напуштања завичаја ови Бокељи нису имали никакаве везе са облашћу која је носила име Црна Гора и која је у формално-правном смислу посматрана као дио Османске империје. Приређивачи оваквих публикација које су, предпостављам, намјењене емиграцији са територије данашње Црне Горе, не праве никакав формални прекршај. Они се насловом одређују ка територији Црне Горе, онако како је данас дефинисана. Међутим, на тај начин чини се очигледно кривотворење чињеница о поријеклу житеља јужноамеричких земаља које су обрађиване овим публикацијама, па се Црногорцима проглашава убједљива већина емиграната са назначених дјелова Балканског полуострва избјегавањем одређивања земље поријекла. Прекршај је још и тежи када се зна да су се Црногорци, као и други припадници српског народа раширеног по Динарском систему сматрали етничким Србима, а тако су чинили и њихови митрополити и сви њихови главари и предводници пред свијетом. Малена је Црна Гора када њени писци и истраживачи у црногорско уграђују Боку и Херцеговину.
Но, овај чланак је написан само из разлога да скрене пажњу на један остварени резултат, остварен на начин крајње једноставан, могуће и служећи се телефонским именицима, а да српске научне и културне установе (не дакако само оне са тла Србије) нису одговориле на пројекте које за крајњи циљ имају кривотворење чињеница о поријеклу крупне прекоморске емиграције 18-20. вијека. Свакако да је присуство српских националних организација на тлу сјеверне Америке представљало околност која је одвраћала од оваквих пројеката на томе простору јер је давало мало наде за успјех, али јужна Америка, процес покатоличавања тамошњих емиграната, губљење везе за Боком, Црном Гором и другим крајевима сигурно је омогућило повољне резултате приређивачима ових пописа “црногорских“ исељеника. Мој коначни утисак је да је у овоме подручју највише подбацио српски невладин сектор у Црној Гори и Боки, па и српске политичке организације са тла Црне Горе и Боке.

(Srpska Dijaspora)