Home Вести Дијаспора Београдске приче: Београђанка, од оца Чилеанца и мајке Мађарице

Београдске приче: Београђанка, од оца Чилеанца и мајке Мађарице

850

Као адвокат са идеалним познавањем четири језика, Маргарита Илона Мартинац Рац Сабо Одановић чува своје чилеанско-мађарско порекло и поносна је на свој град.

bg-02-01_620x0

Само једна дама у нашем главном граду има два имена и четири презимена. Име наше саговорнице је Маргарита Илона Мартинац Рац Сабо Одановић. Баш тако пише и у њеној личној карти, која бележи порекло жене чији отац је Чилеанац, а мајка Мађарица.

Маргарита је Београђанка, све школе је завршила у овом граду, стручно је досегла титулу адвоката, а сада ради у Јавном предузећу „Ада Циганлија“ као правник.

Када „укратко“ покушава да опише своје порекло и корене своје породице, схватамо да је њена прича вредна романа, али да је највећа мука како да опишемо ову насмејану саговорницу кроз само једну новинску рубрику.

– Мој тата је Антонио Хуан Мартинац Борић – почиње причу за „Новости“ Маргарита. – У Чилеу је обичај да се на очево презиме дода и мајчино. Борић је презиме моје баке, чији преци су са Брача, а у време потраге „трбухом за крухом“ отишли су у Чиле. Деда, који се звао Сантос Дијан, био је из Сукошана, из околине Задра, а баку је упознао у Чилеу. Мој отац је одувек био правдољубив човек, био је социјалиста у души, и као млад је био следбеник Аљендеа у доба увођења социјалистичких реформи у овој латиноамеричкој земљи. Са 18 година хтео је да види своје порекло и кренуо је пут Далмације.

У том делу фамилије већ су били укрштени и Немци, Чеси… Напросто, били смо измешани са свих страна. Тако је млади Антонио почео да студира у Загребу и тамо је срео Мађарицу, која му је отела срце. А моја мама је становала код сестре, јер су јој студије определиле околности. Тамо је већ студирала њена сестра, а самохрана мајка није могла да је пошаље у Нови Сад, јер би трошак био вишеструк.

– Моји родитељи су се венчали у Загребу 1967. године и затим отишли у Чиле, где смо се родили мој брат Антонио и ја – наставља Маргарита. – Брат носи име оца и деде, јер се зове Антонио Сантос. Затим се сви враћамо у Београд, када је мој отац запослен у Чилеанској амбасади, а мама ради као секретар амбасадора. То је било време које бих могла да назовем судбоносним за моју породицу, јер је ускоро кренуло увођење војне хунте у Чиле, па су скоро сви пријатељи мога оца побијени, осим њега, који је дошао у Београд.

Буквално преко ноћи, после преврата у Чилеу, родитељи наше саговорнице остају на улици и без посла. Вешти као добри познаваоци шпанског језика налазе упошљење, отац као преводилац и спикер Радио Југославије, а мајка у „Центротуристу“.

– Од тада је Београд дефинитивно мој град – каже Маргарита. – Бољи град од овог не знам. Брат и ја од рођења говоримо три језика: шпански, мађарски и српски, а наравно, научили смо и енглески. У кући смо говорили сва три. Са мамом мађарски, са татом шпански, а међусобно српски. Касније нам је то пружало сјајне могућности, јер кад бисмо се посвађали, бирали смо језик који има најтеже речи како бисмо некога нагрдили.

МИСЛИМ НА ТРИ ЈЕЗИКА 

Наша саговорница се врло брзо адаптира на поднебље на којем се нађе, па тако и прилагођава свој начин размишљања језику који тамо влада. – Врло брзо се прилагодим и почињем да мислим на језику државе у којој се налазим – каже Маргарита. – Знам да је то необично, али мислим на шпанском када сам у Чилеу, чак и почињем да сањам на том језику. Стручњаци кажу да је то необично, али у мојој „причи“ управо је тако.

Маргаритина породица креће из Чилеа за Југославију 1971.
Маргаритина породица креће из Чилеа за Југославију 1971.

Када питате Маргариту Илону Мартинац Рац Сабо Одановић како се осећа, муњевито одговара: „Као Београђанка!“.

– Већ 11 година сам адвокат, али сада радим као правник у ЈП „Ада Циганлија“. Можда бих остала да се бавим адвокатским послом, али сам одредила приоритет – мајчинство и син Теодор, па ћу се, можда, вратити адвокатури када за то будем имала више времена.

А зашто је првенствено Београђанка, Маргарита лепо и јасно објашњава:

– Најлепше године сам провела у овом граду, најближи и најдражи људи су ми Београђани, мој син је рођен и крштен овде… Ту сам „преживела“ прве љубави, завршила школе и факултет, нашла правог супруга, најближе пријатеље, куму… Београд је другачији од свих градова, судећи по људима који у њему живе. То што постоји у овом граду, у другим градовима не постоји. Понекад имамо сличности са неким медитеранским земљама, јер смо импулсивни на сличан начин. Београд има тај јак ритам, који мени одговара.

Током свих вишедеценијских невоља које су се обрушиле на наш град, од бомбардовања па до економских стратишта, Маргарита је остала овде.

– Могла сам да побегнем, да одем, имала сам и куда, али ми тако нешто није пало на памет. Ја сам одавде. Можда ми је корен светски, али ми је душа београдска.

bg-02-600

„ЗЛА МАЋЕХА“

МАРГАРИТА има сина Теодора, али много воли и децу свог супруга – Милоша и Галу. Они имају сјајан однос, а најдуховитије је када јој се обрати Гала. Уобичајен почетак разговора јесте реченица: – Где си, зла маћехо?

ИСТИНИТИ „МОНТЕВИДЕО“
ДА ли је нека породица судбински усмерена на спорт? Одговор вам нудимо кроз животну причу наше саговорнице.

– Легендарни Моша Маријановић био је тренер Владимиру Одановићу, оцу мог супруга – каже Маргарита. – Мој отац, Антонио Хуан Мартинац Борић, био је први странац у СФРЈ који је играо фудбал за један домаћи клуб. Био је то Металац.

У исто време, на другом делу Европе, док се још нису ни познавали Маргаритини родитељи, легендарни Ференц Пушкаш је њеној мами Ержебет куповао сладоледе, јер је њен деда по мајци био загрижени љубитељ овог спорта.

– Дабоме, мој син Теодор тренира фудбал. Шта бисте друго очекивали?

БРАТ ПИЛОТ

Маргаритин брат Антонио Сантос Мартинац Рац Сабо имао је мање од два месеца да заврши Пилотску академију у Вршцу када је почео распад почивше Југославије, који нас је све довео у бездан. Због тадашње ситуације у земљи није му било омогућено да оконча школовање. У међувремену је завршио и информатику и ради као програмер у Сантјаго де Чилеу. Сваке године продужава пилотску дозволу коју је добио у престоници ове земље, у нади да ће, кад-тад, ипак почети да ради као пилот.

(Новости)