Живот у Ћоти, Перу

1314

imageСтекла сам лепо мишљење о Перуанској култури , традицији и начину живота и пре него што сам почела да живим у Перуу. За то је заслужан мој туристички боравак у овој земљи од месеца дана пре две године.

Тада је све било другације. Опуштени, срећни и знатизељни дечко и ја смо кренули да истражујемо ову нама тако далеку и страну земљу. Као туристима било нам је јако лепо, обилазили смо места која су нам звуцала егзотично и занимљиво , задржавали се колико смо желели и вратили се у Србију пуни позитивних утисака о Перуу.

Сада, две године касније, живимо у Перуу и ствари су сада потпуно другачије.

Нисмо бирали место у коме ћемо да живимо по томе да ли звучи и изгледа довољни егзотично, нисмо дошли овде да будемо само толико колико нам је довољно да обиђемо нама интересантне знаменитости. Сада овде живимо, радимо, навикавамо се…

Зивимо у Ћоти. То је месташце скривено у планинама Анда на северу Перуа у региону Кахамарка. Усушкано са свих страна огромним брдима, веома близу облацима. Надморска висина је 2388м. Удаљено је од града Кахамарке 150 км, а од Ћиклаја 219 км.

Пут до нашег места је веома напоран, радови на путевима су у току, кривине су велике, осцилације у надморској висини невероватне….
А када се уђе у наше место,тотално другачија слика…сви су насмејани, опуштени, жене у шареним џемперима и традиционалним шеширима седе на праговима својих малених кућица, посматрају пролазнике или пазе на децу која боса трчкарају по улици и погледом истражују околину не би ли нашли нешто ново за игру.

Пијаца је сваки дан препуна људи, све се шарени од воћа, поврћа, меса, житарица-све на једном месту, храна се купује, продаје, спрема и конзумира…

Музика се чује са свих страна, некад се запитам: “ради ли у овом месту још неко сем нас?”.

Улице су стално пуне, на главном тргу седе на клупицама, шетају, деца трчкарају, продају се здрави напици направљени од биљака убраних у Амазону. Специјалитети на сваком ћошку.

Деца у униформама марширају по тргу, не би ли што боље увежбали тачку за главни фестивал Сан Јуан Баутиста које се сваке године одржава 13 јула. Тада ће сређени пред мештанима, посетиоцима из облизњих места и малобројним туристима имати прилику да покажу шта су научили.

Сваки дан сазнам нешто ново о овом месту, њиховој култури и начину живота. Кад празнују, празнују сви, све стаје…

Ништа није исто као у Србији и Београду, кућице су збијене једна уз другу, улице уске поплочане…градкси саобраћај чине мототаxи и понеки залутали камионет. Станице не постоје, где се задесимо ту подигнемо руку и мото таxи стане, звучи невероватно али у овако малом месту никад нисмо сигурни да ли таxиста заиста зна где нас вози…а није ни он, углавом му ми објашњавамо где да скрене, он је тотално незаинересован, пустио је музику и певуши. И никад неће бити љут или намрштен, за њих као да је време стало иза ових планина. Нико не жури, сви су насмејани, изгледају задовољни и срећни иако је стварност тотално другачија из нашег угла.

Већина живи у кућама од блата, деца су свуда, на пијацама, улицама изгледају као да имају безбрижно детињство јер се по цео дан играју и чекају када ће им неко купити мало шећерне трске да се засладе, али позадина је тотално другачија.

Немају вртиће, нико их не усмерава да науче нешто, не воде их на часове плеса, фудбала или енглеског. Препуштени су сами себи да цео дан осмишљавају чега ће се играти и да чекају када ће тотално неспремни да се обуку у савршено испеглану униформу за школу .

Неки ће до тада на тргу са својим алаткам вребати прилику да неком очисте ципеле за који сол.

За нас који нисмо рођени овде је безбедно, сви нас истражују погледом кад прођемо, али су насмејани и осећамо се добродошло. Увек имају препоруку шта морамо од њихове хране да пробамо, купимо, шта не смемо да пропустимо. Сви желе да чују одакле смо, ста радимо у њиховом месту…У почетку смо помињали да смо из Србије, али како су само ретки чули за Југославију, сад кажемо Европа, јел је превише компликовано објашњавати наш трновит пут од Југославије до Србије.

Како време пролази полако се навикавамо и ми на њих и они на нас.

Они су у овом малом месту задовољни и срећни, тако бар изгледају, живе за недеље и празнике када су сви са породицама по ресторанима, уживају у храни и славе празнике.

Ми покушавамо да се прилагодимо, да сачувамо наше и испоштујемо њихово.

Покушавамо да искоритимо предоности које се нуде овде и потиснемо жељу за предностима које смо оставили у својој земљи. Сваки дан мислимо на Србију, Београд, Дунав, дружења, мамин ручак, породична окупљања, градски саобраћај који са ове дистанце изгледа тако савршено и удобно, мислимо на шетњу Калемегданом, клупицу са погледом на Ушће, кокице и биоскоп, сплавове, лешкарења на Ади, вожње ролерима по 25-ом Мају, ракију, турску кафу… И покушавамо то да надоместимо писком, севићима, цедјеним папајама и маракујама, шетњом по плацама и погледом на палме, разгледањем архитектуре која нама није блиска, изласцима у клубове у којима се слуша латино музика која је одлична за играње, некад нас неко изненади и направи нам уступак па нам пусти наш хиљаду преслушан цд са српском музиком….

Лалић Наташа за Сербиос Унидос


Comentarios