Home На лицу места Гледам Бразил, видим Европу…

Гледам Бразил, видим Европу…

887

Чим се са Аеродрома Гуаруљос изађе на ауто-пут, улази се у кошницу. Кроз колоне аутомобила и камиона и измаглицу смога и прашине иде се у сусрет великом ружном граду. Шок на први поглед. Шта је ово?

Una-vision-actual-de-Sao-Paulo-

Опорављајући се касније од првог утиска, питао сам се да ли је у бразилску стварност могуће слетети мекано, без шока. Мислим да одговор на то више зависи од тога из ког света стижете, него где се у Бразилу приземљујете. Ја сам имао осећај као да сам слетео на другу планету, а не на континент о коме сам толико читао, слушао, знао…

Без обзира на сво предзнање, био сам неприпремљен. Скала моје личне перцепције није била подешена на урбани и социјални пејзаж који ме је дочекао. Нису ме засенили ни лепота призора (није је било), ни тропски амбијент (ни он баш није долазио до изражаја у бетонско-асфалтном окружењу).

Покушавајући да докучим шта ме је то тако померило, стално ми је на памет долазила кованица “Отворене вене Латинске Америке”.  Тако се зове књига уругвајског новинара и писца Едуарда Галеана (која је постала бестселер пошто ју је Уго Чавез поклонио Бараку Обами.)

Попут осталих латиноамеричких земаља, и вене Бразила су вековима биле отворене – староседеоци су чишћени (што силом и репресијом, што вирусима), природа је гуљена, расподела богатства била је најнеравномернија на свету – реткима је ишло све, многима ништа… И Бразил је земља са ожиљком – од колонијализма и робовласништва, од поретка установљеног на отимању и необузданој жудњи за брзим богаћењем, од екстремне неједнакости…

Тај ожиљак стоји као жиг утиснут у ткиво врелим металом. Где год да у Бразил уђете, не можете да га заобиђете и избегнете. А када га први пут угледате уживо, ефекат није као прст у око, него као песница у главу, бар код некога, попут мене, ко је одрастао у друштву које егалитарност ипак није славило само декларативно.

По слетању у Гуаруљос, некада град за себе, а сада део великог Сао Паула, буквално први призор који угледате кроз прозор авиона је фавела. Чим у нову реалност крочите, суочићете се и са контрастом између два света – небодери иду небу под облаке; приземљуше приковане за земљу. Ти светови су толико близу да изгледа као да један из другог извиру и један у други увиру. А паралелни су.

Утопијски Бразил, који сам стварао годинама, изгледао је много лепше него овај стварни. Сад сам био ту. Није било одступања.

У Тужним тропима Клода Леви Строса пронашао сам своју дијагнозу:

Путовања, чаробни ковчег пун дивних нада и снова, никад вам више неће изручити своје неокрњено благо. Једна помахнитала цивилизација, која се одвећ брзо умножава, заувек је уништила морске тишине. Мирис тропа и свежину живих бића загадило је неко врење сумњивих задаха, које умртвљује наше жеље и тера нас да сакупљамо плесниве успомене. Ова велика западна цивилизација успела је да произведе чуда у којима уживамо, али је њихова цена висока. Као своје најславније дело, стуб на којем се уздижу грађевине нечувене сложености, западњачки ред и хармонија изискују уништење огромне масе злоћудних узгредних производа који загађују земљу. Путовања нам данас, пре свега, показују наше смеће бачено у лице човечанства. (Клод Леви Строс Тужни тропи, стр. 33)

Атлантска прашума, која је покривала скоро читав простор данашње државе Сао Пауло, огуљена је. Упркос томе што пространство земље изгледа као бесконачно, земља као да је уздуж и попреко ограђена, преграђена, заграђена. Ограде, бодљикаве жице, жице са струјом, високи зидови налазе се свуда у градовима, уз путеве, на мору, у селима. Неограђени јавни простори су као минијатурне оазе. Као резервати. Никако нисам могао да се отмем утиску да гледам слику Доријана Греја… Гледам Бразил, видим Европу…

Аутор: Предраг Драгосавац