Суба: Прича о новосадском „Краљу илузије“

704

Сао Пауло, Бразил. Почетак деведесетих година прошлог века. Долазак једног човека беле коже ће у потпуности променити музички код ове земље у којој су ритам и звук подједнако битни колико и фудбал. Његово име је Митар Суботић, или једноставно – Суба.
„Гринго Паулиста“, како су Суботића прозвали у Бразилу, рођен је 23. јуна 1961. године у Новом Саду. Субин отац, Радомир Суботић, био је еминентни новосадски новинар који је журналистику дипломирао на Сорбони, поштован телевизијски стваралац и књижевник, док се мајка Ружа и данас успешно бави медицином на пољу офталмологије. Одрастање у породици у којој се неговању културе и уметности поклањала посебна пажња у великој мери ће одредити Субин животни пут који га је водио од Лимана до града Светог Павла.
Госпођа Суботић открива да се Суба од малих ногу интересовао за музику.

suba-690x491

– Имали смо наше редовне дневне шетње у којима би обавезно навратили до „Музичког магазина“ у Дунавској улици. Суба је тамо користио прилику да свира клавир којим је био фасциниран. Сећам се да нам је једном приликом продавац рекао: „Тај момак ће урадити нешто велико“.
Исту реченицу, неколико деценија касније у Њујорку, изговориће пред Фирчијем Стен Венстен, који је познатији као некадашњи менаџер Џона Ленона, творац соло каријере певачице Шер, али и композитор више од пет стотина песама од којих су многе постале Топ Тен на светској ранг листи.
– Клавир је у том тренутку био скупа инвестиција и нисмо могли да му га приуштимо. Тако је Субин први инструмент постала хармоника коју је почео да свира већ са шест година – прича Субина мама Ружа.
На наговор Славка Шуклара, Субиног професора хармонике, уписује средњу музичку школу. У том периоду хармонику свира и у чувеном оркестру хармоника у КУД Соња Маринковић, који је водила Беба Барачков. Суба је касније често истицао колико му је учешће у овом класичном оркестру помогло у даљем музичком раду.

3

– До Субиног разлаза са хармоником долази у трећем разреду средње школе. Тада је на такмичењу музичких школа у Суботици добио прву награду за извођење Баха, али његова професорица није била задовољна наступом, јер се, по њеним речима, Суба за такмичење спремао „кампањски“. Из Суботице је дошао љут и рекао: „Ја више нећу да свирам ово црево!“ – присећа се Ружа Суботић.

Суба се тада окреће клавиру и одлучује да студира композицију. Иако се бавио класиком, истовремено са великим интересовањем истражује могућности које је са собом доносила електронска музика. У то време, похађао је курсеве џез и електронске музике које је у Београду држао енглески саксофониста Пол Пињон.
Француски авангардни композитор Ерик Сати и Британац Брајан Ино су имали снажан утицај на Субин рад. Током студија на Академији компонује амбијенталну музику експериментишући са разним звуковима.
Почетком осамдесетих година у Новом Саду се појављује мистериозни композитор који се потписивао као Реx Илусивии (Краљ илузије). Снимке је остављао анонимно на рецепцији радија Нови Сад, адресиране на Драгана Гојковића Гоју који је тада водио емисије „ЈУ поп сцена“ и „Нови видици“. „Краљ илузије“ је због својих синтисајзерских композиција, обавијених велом мистерије, стекао велику популарност, па су по новосадским зградима почели да се појављују графити „Реx Илусивии је најбољи!“. Суба је свој идентет открио тек годину дана касније.

Композиције које су настале од 1982. до 1986. обједињене су у пројекту „Промене“, чији назив најбоље описује Субин тадашњи рад. У оквиру „Промена“ Реx Илусивии је сарађивао са Зораном Јањетовим Јањом („Јети“), Игором Поповићем, певачем београдске групе Џакарта („Птице“ и „Арабија“), Миланом Младеновићем („Сеx мацхине“), Марином Перазић („Плава јутра“) и Масимом Савићем (“Фацеданце”).
Суба истовремено компонује музику за балет, позоришне представе, телевизијске емисије и серијале. Са новасадском концептуалном уметницом Лином Бусов гостује у Венецији и Паризу, а са Костом Бунушевцем и Зораном Јањетовим у београдском СКЦ-у приређује први југословенски рок перформанс.
– Јања је био Митров најбољи пријатељ. Пошто су рођени на исти дан и исте године, често су говорили да су близанци, само од различитих мајки – каже госпођа Суботић, која наглашава да је управо овај познати српски илустратор и аутор стрипова имао битну улогу у избору Субиног псеудонима. Наиме, Јања је био тај који је Субу прогласио „Краљем илузије“, по узору на једног стрип јунака.
Осамдесетих година прошлог века Суба ради као продуцент на албумима: “Болеро“ загребачке групе Хаустор, албуму Слободана Тишме „Ла Страда“, „Само пар година за нас“ култног београдског бенда ЕКВ, као и на плочи „Игре бојама“ групе Октобар 1864. Одлучује да оде на усавршавање у Париз, а свој деби албум „Дисиллусионед”, уз помоћ Витомира Симурдића објављује 1987. године у тиражу од пет стотина примерака. Иначе, овај албум је са образложењем да је некомерцијалан, одбило неколико дискографских кућа, међу којима су биле Југотон, ПГП, Дискотон.

Годину дана касније Суботић за албум „Тхе Дреамбирд, Ин Тхе Моон Цаге“, који је у Паризу радио са Гораном Вејводом добија награду УНЕСЦО за промоцију традиционалне културе. На овом албуму, Суба је комбиновао цвркут птица са Мадагаскара, електронску музику и српске успаванке. Успаванке су, као део културног наслеђа, изазивале велико интересовање код Субе, и често их је користио у својим делима вешто комбинујући традиционални и нови звук.
У Паризу упознаје бразилског аташеа за културу који је одушевљен његовим дотадашњим радом.
„Краљ илузије“ напушта „Град светлост“ и одлази у свој последњи уметнички поход.
– Кад је одлучио да оде у Бразил из Париза се вратио у Нови Сад. Ту је једно време компоновао музику за балет како би прикупио довољно новца за пут. Желео је да оде у Бразил како би наставио са истраживањем музике и звука, поготово музике амазонских племена. На почетку је био кратко у Бразилији, да би преко Рија стигао у Сао Пауло. Како то обично иде, у почетку је радио наменску музику за радио џинглове, представе, рекламе, ствари које су му плаћале рачуне, иако то није било оно чиме је он хтео да се бави – евоцира успомене на Субине прве дане у земљи „реда и напретка“ мама Ружа, која додаје да се он у том периоду свог живота бавио и продуцентским послом стрпљиво чекајући своју прилику.
Убрзо, Бразилом се пронела прича о чудноватом „грингу“ који је у ову јужно-америчку земљу донео нови звук и успео да „дигитализује самбу“. Суба почиње да сарађује са многим бразилским уметницима и потписује албуме Катје Б, Сибел, Арналда Антунеса, Марине Лиме, Жоаоа Параибе, Марисе Монте, Бебел Жилберто и многих других. Многи од ових музичара сагласни су у томе да је Суба створио електронску музику Бразила. Са Миланом Младеновићем (ЕКВ) 1994. године у Сао Паолу снима заједнички албум „Ангел’с Бреатх“, који је уједно био и последњи Миланов пројекат. На овом албум Суба успева да повеже балканске фолклорне мотиве са динамичним бразилским ритмовима.
Милан је у једном разговору о овом албуму рекао:
– Албум „Ангел’с Бреатх“, представља наставак мог рада у борби против примитивизма у данашњој култури, који је узео маха углавном због немилосрдних политичких игара моћи, које су проузроковале свеопште удаљавање од спиритуалног.

suba_2

Паралелно са радом на музици других аутора Суба припрема и свој албум „Сао Пауло Цонфессионс“, који је и званично требао да га устоличи на музичком трону. Тај тренутак ипак није дочекао.
Митар Суботић преминуо је 02. новембра 1999. године на врхунцу своје славе, покушавајући да из запаљеног студија спаси снимке тек завршеног албума „Танто темпо“ бразилске певачице Бебел Жилберто. Каснији налази показали су да се Суба угушио од дима. Имао је тридесет осам година.
– Чули смо се ноћ пре тог трагичног догађаја. Рекао ми је да је завршио албум од Бебел и да ускоро креће за Нови Сад. Спремао се за европску промотивну турнеју (Париз, Лондон, Брисел, Нови Сад) поводом изласка „Сао Пауло Цонфессионс“. Планирали смо да заједно одемо и у Русију, пошто је био одушевљен тамошњом духовном музиком – препричава последњи разговор са сином Субина мајка.
Албум „Сао Пауло Цонфессионс“ у Јапану, САД и Бриселу, постхумно објављује позната белгијска издавачка кућа Цраммед Дисц, и ово остварење до данас остаје једно од њихових најпродаванијих издања. Исти издавач 2002. године објављује албум „Суба Трибуто“ на којем се налазе снимци бразилских музичара са којима је Суба сарађивао.
Субина музика наставља да живи кроз низ пројеката и манифестација организованих у његову славу. У Сао Паулу постоји Субин Институт, један плато у Лиманском парку носи његово име, као и један од стејџева на ЕXИТ фестивалу.
Велика је граница између вечности и тренутка, и само одабрани успеју да пређу преко ње. Митар Суботић је дајући свој живот за музику прешао ту линију, а улице Сао Паула ће још дуго у ритму самбе певати о „Грингу Паулисти“, музичком револуционару из мале земље у Европи.


Текст: Гојко Кекић


Comentarios

НЕМА КОМЕНТАРА