Home На лицу места Por que voce escolheu Brasil? – Зашто сам изабрала Бразил?

Por que voce escolheu Brasil? – Зашто сам изабрала Бразил?

1484

Питање које ми постављају барем једном недељно. Они који ме не познају, они који би да дођу овде, они који ме познају и и даље не разумеју. У глави ми одзвањају стихови Мирослава Антића које сам јуче прочитала пред спавање по ко зна који пут.

Ти мислиш: море су само лађе
и само далека путовања.
Море је кад човек у себи нађе
мудрост како се будан сања
и кад су дани слани и сиви.
Мудрост како се сасвим живи.

1457471_652928231417938_1809546710_ncПаклени 8. јануар. Једва се дише. Аутобус 9106 се приближава станици – време до стајалишта 10 минута. Читам на табли са редоследом вожњи аутобуса који пролазе на Авениди Бандеирантес. Коментаришем себи у браду : “Кад кажу 10 минута, значи 20 мин”. Риђокоса девојка поред мене се осмехује: “Надајмо се се да неће баш толико каснити”.
“Ма све је то због празника, тек после Карневала ће се ствари вратити у нормалу.
“И због школе! ” – добацује једна црнкиња наслоњена на палму поред станице хладећи се новином. “Сада у време школског распуста овај аутобус … Ево га стизе, дај знак да стане!”
Не налазим место да седнем и покушавам да се пробијем до последњих седишта да бих нашла место уколико неко устане. Још увек сам нова у овоме. Имам само месец дана искуства вожње аутобусом. Једна старија жена ме љубазно пита да ли зелим да ми придржава тасну у крилу док траје вожња да би ми било лакше. Радо бих прихватила али већ испред себе има две кесе и сопствену торбу. Најискреније се захваљујем и остајем да се придржавам једном руком за шипку изнад главе покушавајући да одрзим равнотежу. Овде је најнорманије да они који седе придржавају ствари онима који стоје. Не сећам се овог обичаја у београдским аутобусима. Мада, дуго се нисам возила њима.
Док стојим чујем како ме госпођа поред пита: “Ви сте се доселили у Алинину кућу, видела сам вас пар пута на улици, вас и ваше другарице.” Не, после две године овде више ме не изненађују овакве ситуације. Бело Хоризонте називају јајетом. Невероватно је како налетите на људе који познају оног тамо који је рођак неке треће особе коју сте ви некада упознали и тако у круг. “Изгледа да це кућа бити баш модерна”, наставља она осмехујући се.
“Видела сам како фарбате намештај у дворишту. Ах успут, ја сам Рената, живим са друге стране улице, четири куће испод пекаре на углу. Рекла ми је Алециа да си купила торбу од ње. Дивне су јој торбе, зар не? Ручни рад и нису скупе”. Не успевам да дођем до речи.
1654235_677474055642297_1810310723_nАлециа је инаце тамнопута старија зена која изводи своју пудлицу Заз у сетњу сваког јутра у 6:30х у време када ја заливам орхидеје, палму, руже и бегоније. Знам, знам шта мислите али тако сам узбуђена што имамо двористе и што не живимо више у стану тако да сам посадила све сто ми је дошло под руку.
– “Да, драго ми је ја сам … ”
– “Јована са Ј на поцетку , знам, рекла ми је Алециа одакле си оно бесе? ”
Кажем из Србије. По погледу видим да не зна где је то, али је искрена.
– “Знаш ја .. ”
Кажем: “Знам, знам, ма нема проблема. Ионако нико не зна, али сви су чули за Петковића”, осмехујем се.
– ” Знаш Јована, мој син има 15 година он сигурно зна, обозава грчку митологију и жеља му је да упозна Грчку и Египат. Ја сам радила као кућна помоћница 20 година и нисам имала времена за школу. Осмехујем се и позивам је на кафу, “Зашто не бисмо једном уз кафу и пãо де qуеијо говориле мало више о мојој земљи? Позовите и вашег сина, могу му показати слике са мојих путовања у Грчку. Повлачим црни канап изнад главе и дајем сигнал возачу да цу сићи на следећој станици. Излазимо заједно из аутобуса и растајемо се на раскрсници поред пекаре, говори ми да јој је много драго што смо се упознале, узима мој број телефона и “Атé маис!” (до следећег виђења).
DSCF9268mПролазим мојој улицом и поздрављам се са господином Робертом, тамнопутим старцем седе косе који има продавницу која се зове “Гаража”. Унутра мозете пронаћи од игле до локомотиве. Сунђер за прање судова, сјај за усне, фарбу, лак за дрво, чекић, руцни сат.
– “Еј Жиована” – овако ме он зове, “Како си? Стигла софа данас, видео сам кад су донели . Ето не можеш више да се жалиш како овде све касни, осмехује се.”
– “Чика Роберто напокон, са само 20 дана закашњења”, осмехујем се. “Знате ли да се данас десило чудо. После 40 дана чекања и успешним договором тек са трећом компанијом, добили смо интернет ”
– “Још увек се ниси навикла да овде за време Божића и Нове Године ништа не функционише, него сада можеш да одлучиш којом фарбом цес офарбати оне две столице сто си купила у антикварници. ”
– “У суботу чика Роберто, у суботу ето мене”, машем руком и одлазим. “Ох не, Роберто, заборавила сам да купим храну за мачиће. Дајте ми и песак да се не враћам за 2 дана.”
Обригада Ср Роберто, боа ноите!” (Хвала, лаку ноћ!)

 1939770_720533561324071_1062375622_oj

29. март
Падала је киша данас. Тако волим мирис дворишта после кише, мирис цвећа. Мој чупави мачор се протеже већ сатима поред мене, Ана и Ларисса спремају ручак, ја мењам плоче на грамофону, ова кућа има мирис бакине куће, има топлину и неку чудну енергију.

 DSCF8856f

Преселиле смо се 1. децембра прошле године у нову кућу. Ларисса, Ана Рита и ја. Само 3 дана након мог повратка у Бразил после двонедељне посете кући. Пре мог путовања смо се возиле по граду, обилазећи стара насеља у граду у потрази за новом кућом. Оне суботе кад смо је угладеле знале смо да је чекала само на нас. Изграђена 1960. са двориштем испред и иза куће и великом дневном сообом са високим стакленим вратима. Опремиле смо је са мало пара и пуно љубави, много старог намештаја које смо са задовољством рестаурирале. Креативност је нешто што не недостаје у овој кући, оптимизам и пријатељство је нешто што је испуњава.

Нас двадесеторо је спавало у нашој кући за време Карневала, не каже се џабе да је Карневал месец смеха, маште, игре. Месец сусрета и приљатељстава.

 1932330_10151983131159327_574699308_n

Беатриз, ја, Ларисса и Ана Рита

Моје писање прекида звук скајпа. Тата! Знам једва су чекали суботу да се чујемо.
Родитељи. Често их узимамо здраво за готово. Управо зато што су ту за нас. Увек. Као ваздух. Као светло. Често нисмо свесни огромне важности њиховог постојања у нашим животима а у исто време не можемо да замислимо како би живот изгледао без њих. Ја никада нећу моћи да се довољно захвалим за подршку коју ми пружају. Љубав мора бити несебична да би била права и искрена.

Неповратна песма
Никад немој да се враћаш
кад већ једном у свет кренеш
Немој да ми нешто петљаш
Немој да ми хоћеш-нећеш.

Ти за корен
ниси створен
Цео свет ти је отворен.
Ако ти се некуд жури,
стисни срце и зажмури.
Ал’ кад пођеш – немој стати
Махни руком.
И одјури.
Ко зна куд ћеш.
Ко зна зашто.
Ко зна шта те тамо чека.
Ове су жеље увек беље
кад намигну из далека.
Опасно је као муња
опасно је као метак
да у теби вечно куња
и мучи се твој почетак.
Ти си увек крилат био
само си заборавио.
Зато лети.
Сањај.
Трчи.
Стварај зору кад је вече.
Нек’ од тебе живот учи
да се пени и да тече.
Буди такво неко чудо
што не уме ништа мало,
па кад кренеш – крени лудо,
устрептало,
радознало.

Ко зна шта те тамо чека
у маглама из далека.
Ал’ ако се и позлатиш,
ил’ све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.
Немој никад да се вратиш.

Мирослав Антић

Арраиал д’Ајуда – Бахиа – август 2013

Нема правог одговора, живот нас носи као полен по свету и у једном тренутку ћемо знати. И стати.
Одговор је у погледу. У мирису. У сваком новом дану. У осмеху.
Имам у себи све снове овог света…

Јована Стошић