Home Путовања Путописи Прича из Бразила, Бобан Максимовић

Прича из Бразила, Бобан Максимовић

686

Размишљао сам веома дуго, и одлучио сам да кренем. Купио сам карту за Бразил. Одабрао град Салвадор, и летим преко Лисабона. Преостало је само још да спакујем кофер, медјутим, с обзиром да сам Србин и да крећем из Швајцарске, чуо сам разне приче и савете мојих пријатеља, али понајвише од неких које и не познајем, пријатеља мојих пријатеља.
Чудо једно шта све знају ти људи, и куда су све то прошли. Поједини наши, имали су не тако пријатно искуство. “Купили су велико имање у Бразилу, посадили разно воће. И онда када су дошли дани бербе, додју два камиона наоружаних бразилаца и заузму посед, и само утоваре већ напуњене гајбе. Све оно што су ови наши произвели. Није им преостало ништа друго, него да пакују кофере и да се врате назад. Тако да боље немој да идеш, опасно је тамо!” – Кажу неки од пријатеља мојих пријатеља.
А ту су и приче: :води рачуна да не постанеш роб, или пази се црнаца (двосмислено), води рачуна на улици, поготово на плажи.” – Добро, добро… У реду је, кажем.
Док рецимо, овде у Швајцарској када јеж прелази улицу (да, добро сте чули, јеж), сви чекају у својим аутомобилима, јер не желе проблеме и казне сутрадан, ако не дај Боже, прегазе јежа.
Код нас у Србији, кад неко заустави ауто и пропусти те на пешачком, климнеш главом или подигнеш руку, и тиме се захвалиш што је уопште стао на пешачки и није те прегазио. Док сам за град у Бразилу у који идем, чуо да пешачког уопште нема, и сви јуре некуд, тако да и ако случајно негде налетиш на пешачки, мораш добро да гледаш. Што се тиче језика, ту и тамо, знам понешто… Научио сам доста речи, али Бога ми, и сам лет траје више од десет сати, научићу још коју реч у авиону.
slika br 1
Спаковао сам кофер, и крећем. Летим изнад огромних планина Швајцарске преко Француске и Шпаније до Португала тј. до града Лисабона. На аеродрому у Лисабону, први пут чујем људе како говоре португалски. Бога ми, помало личи на овај мој португалски који сам учио. Ако неко овде греши, сигурно су то они, јер ми Срби увек све знамо и увек смо у праву.
Пронашао сам моје место, сместио сам своје ствари, и чујем где говоре да ће лет трајати скоро 11 сати. У крилу речник португалског, планирао сам да научим још коју реч, али мени се спава, учићу са људима кад стигнем тамо, зар не мислимо сви да је тако много лакше.
После неког времена, буди ме љубазна стјуардеса, и предлаже ми на енглеском да предјем у прву класу, и да имају поклон за мене. Размишљам у себи, какав црни поклон, ови су решили да ме избаце из авиона, зато ме и зову. Медјутим, сетим се да сам читао негде на интернету да не могу да отворе врата или прозор у току лета, и да је то просто неизводљиво. Али опет, кажем да је то нека грешка. И она оде, збуњена.
После неког времена долази она поново, и још љубазније ми предлаже да предјем у прву класу, и да ме очекује поклон. И још каже, молим вас господине Рицардо Силва. Ух, одмах ми је било лакше, и објасним јој да је погрешила, и да сам потпуно друга особа. Наиме, господин Рицардо Силва седи са моје десне стране, уствари је неки шверцер и ради на црно, али познаје пилота. Што се тиче поклона, фалио се касније како је добио четкицу за зубе и пасту. И деловао је срећно, да не поверујеш. Али није ни он прешао, могао сам само да замишљам зашто. Замислите тек да сам ја прешао. Не, нисам Илија Чворовић.
Остатак лета провео сам у покушају успостављања конверзације са господином Рицардом, и мој покушај да објасним да нисам Рус, Украјинац, већ Србин, и где се то заправо налази Србија. Да се и сам направим важан, споменуо сам Николу Теслу, медјутим он ме пита за који клуб игра. Мислим се у себи, иди са милим Богом. Узео сам слушалице, пустио музику, и наставио да спавам.
Стигао сам напокон. Превише је топло, и јакну замених мајцом. Док чекамо на контролу пасоша и одлазак са аеродрома, гледам људе, насмејани и културни, весели. И сви стрпљиво и тихо чекају. Да нисмо можда погрешили земљу? Медјутим, угледам добро наружану војску на аеродрому како маршира, и води два вучјака. Касније чујем да је то полиција. Ау мајку му, како само личе на нашу војску. Не смем ни да замислим какву војску тек они имају. Још толико велика земља.

slika broj 2
Због пријатеља који је дошао по мене на аеродрому у Салвадору, изгубио сам драгоцено искуство које бих стекао вожњом таксијем. Или бих изгубио пртљаг, или би такси вожњу платио ко авионску карту. Тако је то кад чују одакле долазиш… Из Европе, можеш мислити.. Кад би само знали да Србија још увек није део Европе, можда би били блажи.
Први дан код мојих пријатеља у Бразилу, ништа необично, цео кварт је већ чуо за мене и то да је један странац дошао код њих. Помислих, ко у Србији, одмах се све чује, одмах се све зна. Ако овако буде и у будуће, могао бих лако да се навикнем.
Већ у току другог дана видим претежно великог гуштера како трчи кроз дневни боравак и излази на прозор. (океј, размишљам у себи, можда им је неки кућни љубимац, као код нас мачке, па је изашао да прошета и вратиће се пре мрака)
Жена мог пријатеља, припрема за ручак феијоаду. Шта би то могло да буде, мајку му. Кад да видим, пасуљ. Ех реко, и ми ово имамо. Пријатељ ме убедјује како то само они имају и објашњава начин на који се прави. Углавном, пасуљ. Био црн или бео, са разним месом и зачинима.
После ручка, споменем оног гуштера. Гледам, није се још увек вратио. Кад одједном, људи скачу и вриште, одједном, тек тако. Да ли сам погрешно објаснио на португалском, па уместо да објасним за малог гуштера, можда сам објаснио да сам видео алигатора. Свеједно, не воле гмизавце, испретурали су цео стан да утврде да нема ничег. Ваљда су мирно спавали те вечери, док је мени било помало смешно, и чекао сам да се љубимац врати.
После прве недеље, схватио сам да сам се овде туширао за недељу дана колико код нас за један месец. Не, не, не… Да ме погрешно не разумете, ми Срби смо чист и педантан народ. Него овде у Бразилу, истушира се човек и изадје из купатила, таман што је отворио флашу пива (цервеја – , ово сам прво научио), одмах се у тренутку сав озноји због велике врућине. И онда натраг под туш. Касније сам схватио шему, на плажи не излазиш из воде, а у кући не излазиш испод туша. И то је то. У медјувремену, неко ладно пиво, овај, цервеја.
Ове недеље почиње и карневал, и први савети мојих пријатеља упућени мени. “Бићемо близу куће Италије (ваљда мисле амбасада Италије), јер тамо је најбезбедније, и немој ништа да носиш са собом осим неког ситног новца који може да послужи за освежење. ” – кажу они. А фотоапарат? Упитам одмах. Можеш, али води рачуна. “У дзеп, и руку одозго држи, за сваки случај. ”
Ма ајде бре, какве глупости, не знају они нас Србе. Закопчан дзеп, и рука одозго, још шорц је танак. Осетићу сигурно. Кад у једном тренутку, пријатељ ме пита, где ми је фотоапарат? Проверавам, нема га, стварно га нема.. Е реко, свака част, ови су и нас Србе зајевабали. Није да смо ми Срби лопови, само смо осетљив народ.
И онда ми једна девојчица додаје фотоапарат, и установили смо да се дзеп поцепао, и онда је фотоапарат испао. Хвала Богу, нисам изгубио слике. Јер ако не покажем мојима слике, где сам био и шта сам видео, као да нисам ни долазио овде. Праснуше људи у смех. Али истина, зар не?
slika br 3
Први дан на карневалу је протекао, мало је реци узбудљиво. Али ко зна ста ме јос цека. Када смо стигли куци те вецери, обратио сам пазњу на ТВ. Слусам, не разумем све, али доста тога да. И цујем како јављају да има огроман број несталих, и мртвих. Тог дана, на улицама где сам био… Размисљам, да ли да идем сутра поново?
Отисао сам и наредни дан. Не бојим се, не осећам страх. Ми, прави Срби, не осећамо страх. Они који се плаше и осећају страх, воде државу. Скроз погрешно. Али тако је ваљда то свуда, па и код нас. Скроз погрешно.
И тај други дан, протекао је дивно на карневалу. Добра музика, много народа, сви играју и певају, весели, пијани, насмејани, дрогирани… Има разних. Чак и мушкараца који су жене, или жене које су мушкарци. Морао сам да се сликам са једним таквим примером, јер тога још код нас нема, ако и има вероватно се крију јер су раније добијали много батина. Шта ти је демократија, човече.
slika br 4
Касно увече, тог другог дана на карневалу, уместо кући код пријатеља, идемо на журку код једне друге пријатељице. И како ћемо у касне сате, питам моје пријатеље, јер смо без превоза. Каже један: “таксијем, како другачије.” И зауставља неке клинце на моторима, па каже: ” ајде седајте, идемо. ” Чекај, чекај, полако… Мени нешто овде није јасно. Један ми додаје кацигу, и каже да ће возити споро. Питам их, нисте ваљда озбиљни? Кад сам видео да јесу, био сам још озбиљнији, и одустао сам од таквог начина превоза, и узели смо нормалан такси превоз, човека кога нам је полиција препоручила као такси возача. Аутомобилом, као људи.
Одвезао нас он где смо рекли, добро је. И каже 60 реала. Чекај зар ниси рекао 40 реала? Не, рекао сам 60 реала. Јеби га, кад је рекао, рекао је. А сигуран сам и дан данас да је рекао 40, него ајде, шта сад.
slika br 5
Журка је била веома квалитетна. Нисмо знали ко је домаћин, зашто се уопште прави журка, ко иде, ко долази, једно време нисмо чак знали ни ко је ко.
Наредних дана, доводимо се полако у нормалу. И даље је карневал, од неких 12 сати изјутра па до касно у ноц, и све до јутра, до неких 4 или 5 сати ујутру.
Цхуррасцо! Друга реч коју сам научио, и то је оно што данас мој пријатељ прави. Иначе, по нашки, роштиљ. Хлеб, пуно меса, пиво, добра музика и забава. Ту смо већ исти.
Кад смо код учења језика, научио сам још две речи. Веома потребне, а то су: стани и настави. Две речи веома важне у комуникацији приликом односа, када још увек не знате језик сасвим добро. Овде једноставно кажу, хора до вуцо вуцо. И добро кажу наши, језик кости нема, али кости ломи.
Завршио се карневал, многи се враћају својим старим обавезама. Али уз малу промену, повећао се број трудница. Добро, то је овде нормално. Након карневала, плаћам рачуне у некој банци, или пошти, не знам шта је. Чекам ред сатима, и угледам једно слободно место и седнем. Поред мене нека бака, у годинама, жали се на велику врућину и на огроман ред. Као и наше бабе у Србији, мислим у себи, ништа није другачије. И она ми поставља нека питања. Еј бре, где сад, таман сам се лепо уклопио као да сам један од ваших овде, и морам да проговорим. Одмах виде да ниси одавде. Али добро, проговорих, и стара бака је мислила да сам негде из Португала, по нагласку, како говорим португалски. Вероватно и она није чула за Србију, тако да сигурно није могла да погоди одакле сам. Опроштам јој, и коначно долазим на ред. Плаћам рачуне чудним новчаницама бразилског реала, и одлазим даље.

Не знам колико је времена прошло од како сам овде, медјутим, звони ми телефон. А сигурно није нико од мојих, јер сам веома далеко. И ко ће уопште да троши телефон из Србије, и да зове Бразил. Кад има и оних који се и у Србији медјусобно ретко чују. Питате се онда, ко би то могао да буде? Велики Србин, Мома, из једног другог града овде у Бразилу. Медјутим, тек што сам стигао, већ цујем топлу добродошлицу на српском, и братске речи, и поздраве. Од човека који представља све земље бивше Југославије у једном новом, бољем и лепшем светлу, далеко у Бразилу, у Јужној Америци, човек који је пример великој већини. Има нас свуда, па и овде.
slika broj 6

Иначе, што се града тиче, историјски гледано веома значајан, леп и могу слободно да кажем – неодољив. Одаје посебан утисак, дивних људи, лепих плажа, и доброг карневала. Многи ће рећи и најбољег у Бразилу. Бразил није само земља фудбала и добре кафе, већ и рукомета и многих других спортова. Добрих, пријатних људи, укусне хране и још бољих дана карневала. Поред ситних ствари, које нису тако лепе, али Боже мој, погледајмо и остале земље. Нико није савршен. Медјутим, једно је сигурно, овде су жене савршене.
Аутор: Максимовић Бобан