Home Вести Балкан ГОРА И ГОРАНЦИ – ЧИЈИ СУ

ГОРА И ГОРАНЦИ – ЧИЈИ СУ

1577

Када је 2004. године организован погром над Србима и неалбанцима на Косову и Метохији и када је проглашена такозвана независност Косова и Метохије, на удару су се нашли многи Горанци у градовима Србије који су идентификовани као Албанци иако, сем сличних имена, са њима немају ни језичке, ни културне ни патриотске , нити било какве друге везе.

Goranci_proslava

Зејнел Зејнели: “Горанци као етничка група,специфична по много чему, име је добила по географском називу Гора на Шар Планини, где иначе живе у 19 села. Одлука да се формира општина Гора, донета је 1992. године и усвојена у Скупштини Србије. Потврђено је да Горанци припадају посебној етничкој заједници, да су словенског порекла, да су примили ислам, да као специфична заједница у Србији задрже свој језик, културу и обичаје. Говоре, посебним дијалектом, такозваним “горанским говором”, односно старословенским српским језиком, који се некада изучавао и у чувеној призренској Богословији, која је 1999. године спаљена до темеља од стране Албанаца.”

Чувене посластичарнице “Пеливан” широм Републике Србије и у некадашњој Југославији, назив су добиле по презимену и првом оснивачу фирме Малићу Пеливановићу, из малог горанског села Злипоток, на југу Србије, на Косову и Метохији. Пеливановић је био у служби краља Петра Првог Ослободиоца, посланик у Краљевској скупштини. Краљ је веома често залазио у његову радњу да руча или су му из његове кухиње доносили најбоља јела која су у то време справљана. Ћерка Пеливановића, Султана, била је удата за нашег чувеног карикатуристу Зука Џумхура, па су горанци Зука звали “горанским зетом”, кад год су помињали њега или Азира Пеливановића.

Горанци као етничка група, специфична по много чему, име је добила по географском називу Гора на Шар Планини, где компактно живе у 19 села. Одлука да се формира општина Гора, донета је 1992. године и усвојена у Скупштини Србије. Тако је настала нова општина Гора, посебна од дотадашње која се звала Драгаш, а у којој су живели и припадници Албанске националне мањине. Уствари, те године, истом одлуком формиране су од општине Драгаш две општине: Гора, у којој су живели Горанци као припадници посебне етничке заједнице и општина Опоље која је била ближа Призрену, а у којој су живели припадници албанске националне мањине. Како Албанци нису желели да живе у 0в0ј, новој општини, нити да се одрекну некадашње општине Драгаш, Скупштина Србије је, неколико месеци касније, донела одлуку да се Опоље, део некадашње општине Драгаш, припоји општини Призрен.

Оваква одлука образложена је чињеницом да Горанци припадају посебној етничкој заједници, да су словенског порекла, да су касније примили ислам, да као специфична заједница у Србији треба да задрже свој особени говор, културу и обичаје. Говоре посебним дијалектом, такозваним “горанским говором”, односно старословенском варијантом српског језика, који се као архаичан говор некада изучавао и у чувеној призренској Богословији, која је 1999. године спаљена до темеља од стране албанских шовиниста. Горанци су особени по говору и обичајима које упражњавају. Славе Божић, Митровдан и Ђурђевдан, као успомену на обичаје предака, иако су муслимани, јер знају да су некада били хришћани (Горанци то не крију). Посте, славе и Рамазански и Курбан Бајрам, одлазе у џамију на молитву, а своје мртве сахрањују по обичајима муслимана.

О њиховом словенском пореклу говоре и многи топоними у Гори, као што су планина Јелица, Попов рит, Душкина река. Горанци су записани у хрисовуљи Цара Душана када је манастиру св. Архангела Михаила, код Призрена, поклонио седам горанских села. У Турским архивама, помиње се Нахија Гора као део Призренског санџака, а сва имена становника, која су тада уписана у пописне књиге (које су Турци ревносно водили), српска су. Постоји и предање, које се памти до данашњих дана, како је наводно Цар Душан за своје потребе јео само јагњад која су пасла у Гори. Колико их је ценио, говори и запис из 14. века где Цар Душан налаже да се Горанцима не наплаћује порез по грлу стоке, јер ће плаћати годишњи порез по домаћинству: “Ово, наређујем, зато што су они највећи љубитељи државе ми и највернији део мог народа, који је вредан и радан и веран овом моме и оно христовоме царству”, записано је у наредби Цара Душана. Широм Србије, а и у Гори, нико не крије да су стари Горанци били православци и да је њихов језик српски. У многим селима још увек има видљивих трагова цркава, али постоји и велики број џамија, од којих су многе изграђене крајем 19. века, када је започела исламизација Горе. Она је завршена 1867. године, када је и последња православна српкиња у Гори, Божана, која је живела у селу Брод, умрла. Сахрањена је на српском гробљу, чији су трагови данас једва препознатљиви. Међутим, сваки Горанац зна да је баш на том месту “Божанин гроб”.

Тек у 17. веку Гору је захватио процес исламизације, који је трајао дуго година. Гора је исламизована 1867. године, када је умрла последња хришћанка, које се многи и данас сећају као “баба Божане”. Током процеса исламизације многи су напуштали Гору и одлазили из ње у Призрен, па тако и данас многе призренске породице воде порекло из Горе и сачувале су своја српска презимена.Чувени научник и путописац, Петар Костић, рођен је у Броду у Гори, а сахрањен је у Призрену.

Зејнели: “Широм Србије, а и у Гори, нико не крије да су стари Горанци били православци, и да је њихов језик српски. У многим селима још увек има видљивих трагова цркава, али постоји и велики број џамија, од којих су многе изграђене крајем 19. века, када је започела исламизација Горе. Она је завршена 1867. године, када је и последња православна српкиња у Гори, Божана, која је живела у селу Брод, умрла. Сахрањена је на српском гробљу, чији су трагови данас једва препознатљиви. Међутим, сваки Горанац зна да је баш на том месту ,,Божанин гроб”. На слици: Село Брод у Гори.

Прво истраживање о Гори објавио је академик др Милисав Лутовац, под називом ,,Гора и Опоље-антропогеографска истраживања”, 1955. године. Оно је настало и представљено на четвртом скупу Одељења друштвених наука САНУ, 8. априла 1955. године. Гора и Опоље су, према писању аутора, “две српске средњовековне жупе у Шар планини, врло привлачне, како у географском тако и у етнографском погледу. Због тога је професор Ердељановић подстрекао моју вољу да проучавам насеља и порекло становништва у Гори.” Добивши материјалну помоћ из Фонда аустралијске задужбине, аутор др Мирослав Лутовац каже и да је “у Гори провео месец дана у јулу 1936. и јулу 1937. године”.

“После ослобођења, проф др Војислав Радовановић, који је наследио професора Ј. Ердељановића, односно Цвијића у уредништву `Насеља` САНУ, предложио ми је да наставим започети рад, али с тим да га проширим на Опоље, где иначе живе Албанци, место које са Гором чини географску целину. Тако је и настала књига `Гора и Опоље`, планинске жупе између највиших врхова Шар Планине, Кораба и Коритника, у горњем делу слива Љуме, притоке Белог Дрима. Ове реке немају значаја ни за Гору ни за Опоље, због тога што слив ове реке одвајају високе планине и клисуре, а те везе су најлакше и најприродније са Призреном”, записао је др Лутовац у уводу своје књиге. Он каже и да је “Арбанашком границом отргнут од своје природне географске целине и етничке заједнице један део ове области.” То је, како каже овај истраживач, “очигледан пример да се Комисија за разграничење, после Првог светског рата, није руководила ни географским нити етничким моментима, као ни оправданим жељама и интересима народа. Пресуднији су били разлози политичке природе: да се по сваку цену задовоље стратешке претензије Италије, која је тада, нажалост, и без разлога имала великог утицаја.” Колико је аутор био у праву, говори и чињеница да је фашистичка Италија касније имала пресудног утицаја у стварању Велике Албаније , заједно са Косметом, почетком Другог светског рата и окупације Србије. Њихов утицај је и данас пресудан када Италијанска као и Немачка војска, у саставу НАТО окупационих снага које су прве признале Косово као државу, контролишу иста подручја, као и када је њиховом вољом стварана Велика Албанија.

О Горанцима, као посебној етничкој заједници, САНУ је започела обимна истраживања, која на жалост нису доведена до краја, иако је почетком деведесетих година урађен огроман посао, а сва дотадашња истраживања и објављена.

Широм Србије, а и у Гори, Горанци не крију да су њихови преци били православци, и да је њихов језик српски. У многим селима још увек има видљивих трагова цркава, иако постоји и велики број џамија, од којих су многе изграђене крајем 19. века, када је започела исламизација Горе. Она је завршена 1867. године, када је и последња православна српкиња у Гори, Божана, која је живела у селу Брод, умрла. Сахрањена је на српском гробљу, чији су трагови данас једва препознатљиви. Међутим, сваки Горанац зна да је баш на том месту ,,Божанин гроб”.

Цар Душан о Горанцима: “Они (су) највећи љубитељи државе ми и највернији део мог народа, који је вредан и радан и веран овом моме и оно христовоме царству.”

Горанци су јединствени по томе што славе и муслиманске и православне верске празнике. После 1999. године, многи обичаји су прекинути због страха, започео је велики утицај разних муслиманских заједница, као и бошњачких заједница, а о Горанцима се покушава говорити као о Бошњацима и од стране међународне заједнице и косовских власти. Упорно им се у школе уводи настава на бошњачком језику, иако је програм наставе који се “увози” из Сарајева у многим срединама где живе Горанци одбачен, а настава и даље наставља да се одвија на српском језику и по програму из Србије у највећем броју села. За казну што не прихватају бошњачки као матерњи језик, укинута им је настава на српском у центру некадашње општине Гора, Драгашу, где је до сад постојала школа за средње образовање и десетак образовних смерова.

Горанци су веома специфични по својим обичајима, говору и народној ношњи. Иако је било много притисака после Другог светског рата, нарочито после окупације 1999. године, Горанци су задржали своје обичаје и свој говор. Покушај да се Горанци албанизују, између 1950. и 1960. године отварањем школа на албанском језику, није успео, јер су Горанци одбили да се таквом притиску повинују. Још пре тога, одлуком Владе Србије, промењена су презимена свим Горанцима у Гори. Њима је из презимена избачен наставак ,,ић”, па су тако, на пример, уместо Сулејмановић добили презиме Сулејмани, што је карактеристично за Албанце. Почетком 1990. године, око осам хиљада горанских породица вратило је своја стара презимена, па су због тога, а и због велике тврдоглавости и упорности у очувању памћења сопственог порекла , обичаја и језика, постали најомраженија етничка заједница на Косову и Метохији. И моје некадашње презиме било је Томе. Али, како се мој отац Далиф у то време налазио на одслужењу војног рока, пописивачи су мојој неписменој баби Афки (која је изродила двадесетдвоје деце, а којој су од потомака преживели само мој, сада покојни, отац и тетка, која се још пре Другог светског рата преселила у Турску) наметнули презиме “Зејнели”, по имену њеног мужа и мога деде који се звао Зејнел, а по којем сам добио име, када сам се родио као прво мушко дете у породици. И данас у Гори, моју породицу стари Горанци знају као породицу Томе. Ово презиме и данас се користи код мојих рођака који и живе у Македонији, а које принудна промена презимена од стране нових комунистичких власти није затекла кући, јер су били на печалби.

Упркос великој привржености својој држави, коју је знао да цени и цар Душан, у последњој деценији, од 1999. године, српска држава данас готово и да не помиње Горанце који су остали да живе на Косову и Метохији, и то у далеко лошијим условима него Срби у енклавама на Космету. Иако нису Албанци, третирани су као припадници албанске мањине у местима где живе, а при покушају да се објасни како они нису Албанци, многи Срби говоре како су “исти”, или “има неке сличности”, иако стварно нема никакве сличности Горанаца и Албанаца.

Горанац који је изабран у Скупштину Космета, као представник Горанске грађанске иницијативе, одбио је да потпише Декларацију о независности.

Међутим, учинили су то представници Бошњака и изабрани представници Срба, који по законима,, државе Косово” у српским енклавама “представљају” Србе.

Када сам се доселио из Приштине у Суботицу и уселио у стан, позвао сам једног мајстора ради сређивања стана.Чим је мајстор дошао, покушао сам да га понудим кафом, или ракијом, што је он одбијао. Рекао сам му да по нашим обичајима у Гори, и уопште на Косову и Метохији, нико не може да ти дође у стан а да не буде почашћен, рекао ми је: “Да, ја знам ко сте ви. Ено ја код Албанаца у Пеливану једем сладолед”. Рекао сам му да то нису Албанци већ Горанци, на шта је одговорио: ,,шта је знам, за мене је све исто.” Обећао сам му да ћу му након обављеног посла објаснити разлику између Горанаца и Албанаца, што је он одбио. Понудио сам му да ме саслуша и обећао да ћу му још додати 10 тадашњих марака. Човек фино обави свој посао, моја супруга скува кафу, а ја започнем причу о Горанцима. Завршим је, а онда извадим 10 ДМ, пружим их човеку, он их узима и одлази без речи. Био сам ван себе од беса, а потом решио да више никоме не објашњавам ко сам и шта сам. Ако један мајстор, након седам деценија постојања посластичарнице “Пеливан” у његовом граду, није сазнао да је реч о Горанцима а не о Албанцима, узалудан је труд да ја некоме у Војводини, на северу, објашњавам ко су и шта су Горанци.

Сада сам упростио ствари. Објашњавам како су Горанци посластичари и добри кувари, а Албанци они који су римокатолици по вери, одлучни пекари. Они говоре албански, а ми горански. Ми славимо Бајрам и Божић и не знамо албански, а нисмо Бошњаци. Онда помињем Зуку Џумхура као горанског зета, затим говорим о томе да Горанци нису само посластичари и кулинари, већ има оних који су веома познати лекари, професори, хирурзи, књижевници. Било је Горанаца дипломата, новинара, академских сликара који раде у Београду, Новом Саду и готово свим местима у Србији. Међу Горанцима има доктора наука. Најпознатији међу њима су: др Шукри Хоџа, др Халит Халити, др Сељатин Кајкуш, познат је и дечки хирург др Ариф Бајмак (аутор књиге ,, Горанске народне песме”), др Харун Хасани, др Нуридин Шола, др Листија Дестани, др Нехру Дестани, др Скендер Дестани, др Хана Хасани, др Мерима, пулмолог, др Ајка Курдали… Чувен је професор др Пајазит Помак (предавач и аутор још увек непревазиђене књиге “Политичка економија”). Затим, познати су и др математичких наука Алија Мандак и др Ибро Ваит, па професор на Универзитету у Приштини др Јусуф Балибога и многи други, међу којима и сам аутор овог текста, који је први новинар, први дипломата и писац међу Горанцима.

Горанци треба да остану оно што јесу данас и што су одувек били. Биће увек својатања, прекрајања историје, порекла и обичаја, посебно у ова времена. Али, Србија је та која треба да преузме пуну бригу и одговорност за Горанце, да их “гаји”, чува, школује, даје им погодности и стара се о њиховом запошљавању. Горанци немају куд друго, исто као и сама Србија.

Многи који су за време ратова деведесетих пребегли у Србију из Хрватске и Босне и Херцеговине, где су радили као занатлије, нису наставили са својим занатима, јер држава није хтела у то време да им помогне, јер формално није било основа да их третира као избеглице. И, данас је готово исто. Први пут после једне деценије, градоначелник Београда је посетио Гору и однео помоћ. То је био једини српски функционер који је посетио Гору. У самој Србији третирају их често и као “шиптаре”, посебно проверавају у државним институцијама, а једно време, као избегли са Косова и Метохије, заједно са Ромима, обавезно су морали да се пријављују полицији сваких шест месеци. У измештеним матичним службама од Крушевца или Ниша, свеједно, имају третман “непостојећег света” и упркос копијама докумената, до нових долазе после бројних провера и испитивања. Многи се боре да то промене, а захваљујући Министарству за локалну самоуправу, у последње време и успевају.

Гора има деветнаест села и око 20 хиљада становника. Девет горанских села је 1913. године припало суседној Албанији, што је Србија препустила под великим притиском тадашње међународне заједнице.Тако су се Гора и Горанци, и тада као и сада, нашли у окружењу Албанаца из Албаније и оних из Македоније, и живе око српске границе према овим државама, која је тренутно најдужа у Србији. Једини пут ка Србији им је преко Призрена. Гора се простире на 500 квадратних километара, а од тога 310 је у Србији, 150 у Албанији, а 40 квадратних километара у Македонији. Око пет хиљада Горанаца живи у иностранству. Осим тог броја, близу шест хиљада Горанаца је у Београду. Има их у Новом Саду, Панчеву, Краљеву, Крагујевцу, Нишу, Суботици, Сомбору, Новом Пазару, а после бекства са Космета, данас је још много њих расуто по читавој Србији, а многи су отишли и у иностранство. Горанци из Горе су данас расути по читавој Србији, одлазе у иностранство са породицама, а у самој Гори једва да је остало неких шест хиљада, углавном старачких домаћинстава.

У току бомбардовања Србије, погинуло је 23-оје горанаца, а од тога је њих осморо страдало од НАТО бомби. По успостављању ,,мира” који је донео НАТО, убијено је или нестало 24-оро горанаца.

Уништавање локала Горанаца од стране неодговорних појединаца се редовно дешава у време када се протестује због злочина Албанаца на Космету према Србима, против Међународне заједнице или из неких других разлога. Горанци сматрају и увек говоре да им је једина држава Србија. Једна су од ретких етничких група која је изузетно привржена држави Србији у којој живе и у којој остварују своја права, увек и без обзира на то ко је на власти у Београду, чију централну власт и једино признају. Имена, која су слична Албанским “збуњују” оне који протестују, а неки и намерно распаљују страсти говорећи “како су сви исти”. Нису сви исти, али јесу слични.

Зејнели: “Горанац, то је у његовој природи и души, увек бира праву страну, трпи и чека и увек се нада бољем. Зато они и често говоре:,, кад свима буде боље биће и нама”, иако је данас Горанцима можда и најгоре.” На слици: Горанке на прослави Ђурђевдана у Гори, 2008. године. Горанке су сачувале готово исту народну ношњу какву су носиле српске жене још у доба српске царевине.

О Горанцима, не могу да кажем да се мало зна већ да се зна. Па ипак, они се ретко помињу, како они који живе у Гори и данас у изузетно тешким условима, тако и они који живе расути по Србији, као расељена лица. Али, и о томе имам своје мишљење. Нећу да кажем да их држава не цени, да нису цењени у средини у којој живе, али хоћу да кажем да Србија, без обзира ко био на власти, Горанце као посебну етничку и специфичну заједницу треба посебно да цени и уважава, и то како оне који живе на Космету, тако и оне који живе широм Србије. Хоћу, да кажем, да је Србија “право чудо” од државе. Она најпатриотскији део Горанаца – а међу њима убрајам највећи део нас – некако “гура” од себе, а са великим уважавањем се говори и даље о неким етничким заједницама или мањинама у којима има и оних који би да напакосте држави у којој живе и имају своје планове и рушитељске циљеве, без обзира на то што се у Србији остварују сва људска и мањинска права по највећим европским стандардима. Хоћу да кажем, како мало ко жели да подигне свој глас, а Горанац, то је у његовој природи и души, увек бира праву страну, трпи и чека и увек се нада бољем. Зато они и често говоре: “кад свима буде боље биће и нама”, иако је данас Горанцима можда и најгоре.

Горанац који је изабран у Скупштину Космета, као представник Горанске грађанске иницијативе, одбио је да потпише Декларацију о независности. Међутим, учинили су то представници Бошњака, и изабрани представници Срба, који по законима “државе Косово” у српским енклавама “представљају” Србе.

Горанци треба да остану оно што јесу данас и што су одувек били. Биће увек својатања, прекрајања историје, порекла и обичаја, посебно у ова времена. Али, Србија је та која треба да преузме пуну бригу и одговорност за Горанце, да их “гаји”, чува, школује, даје им погодности и стара се о њиховом запошљавању. Горанци немају куд друго, исто као и сама Србија.

(srpskadijaspora.info)