Home Вести Дијаспора Интервју у Мексику српског уметника Зорана Матића за Сербиос Унидос

Интервју у Мексику српског уметника Зорана Матића за Сербиос Унидос

2204

Удружење Срба у Латинској Америци је имала могућност да упозна и интевјуише једну веома важну српску уметничку фигуру која тренутно живи у Мексику и шири нашу културу на просторима централне Америке.

Зоран Матић ужива да игра са бојама, са уљем и водом; свакодневно развија нове технике дуж његових ученика у Мексику.

zoran matic
Зоран Матић “Мата”

Дали можете да нам опишете у кратко ко је Зоран Матић “Мата”?
– Рођен у Параћину 1956. Завршио сам Средњу Уметничку Школу у Нишу а Академију ликовних Уметности у Сарајеву. Био сам један од оснивача СКЦ-а ( Студенски Културни Центар ) у Нишу и оснивач Ниша-е уметничке групе младих стваралаца, која је деловала више година и изродила важне ликовне ствараоце. Боравио сам 1981 и 1982 у Фигуерасу код Маестра Салвадор Далиа, од кога сам научио многе тајне сликарских техника, које и данас примењујем, како у свом раду, тако и приликом обучавања ученика.
Радио сам 10 година у Заводу за заштиту споменика Југославије и учествовао у рестаурацијма: Лепенског Вира, Манастира Поганово, Прохора Пцињског и многих других манастира и цркава. Такође сам радио 5 година у Народном позоришту у Ниша као сценограф и извео 38 сценографија. Након тога одлазим у Непал где боравим 3 године углавном писући текстове од којих су неки објављени а неки још увек не. По повратку одлазим у Грцку где се бавим сликарством и подучавањем сликарских техника и остајем 6 година. Након тога одлазим у Мексико где остајем 7 година. Враћам се у Србију и после 5 година поново сам од 2011 у Мексику.

Откуд “Мата” Мексику?
– У Мексико сам сам стигао први пут 1998 на позив Амбасаде Југославије да одржим изложбу поводом дана државности и остао да и даље радим и живим овде.
Какав је осећај бити бивши Далијев ученик?
Боравак у Шпанији ми изгледа још увек као да се десио јуче. И још увек ме држи тај осећај изузетне стваралачке енергије која ми даје потстицај у мојем уметничком стваралаштву. Захваљујуци веома јасној подуци, која је оставила неизбрисив траг, постао сам свој. И у подуцавању користим исту методологију.

Која је ваша инспирација пре сликања?
– У сликарству користим два наизглед опречна правца: фигуративно и абстракно сликарство. А говорећи о инспирацији могу рећи да је то веома комплексно питање. Што се тице фигуративног сликарства, развио сам способност да слике прво отсањам а онда обрађујем. Свакако да су у процесу одрађивања подложне променама, иначе би се изгубио моменат креације што је и бит било каквог уметничког стваралаштва. Док у абстракном сликарству се више ослањам на интуитвна осећања, рекао бих користећи рефлексивну методологију коју сам развио дугим бављењем женом. Из тога сам створио властити правац, који поетски називам “Салвајизмо пицторицо” значи инспирација се увек појављује између двеју опречних ствари или у облаку или у лету птице или чак у звуку. А понекад и ономе што пишем. У сваком слуцају за мене је то врло комплексно осећање.

Како дефинишете ваш рад?
– Мислим да из тога се може наслутити некаква дефиниција мог ствараластва. Користим наизглед различите методологије, ослањајући се на инстинкт. Сасвим је вероватно да су се те ствари, захваљујући великом искуству временом искристалисале и нашле свака своје место у мом бићу. Оно бар за мене највредније, најузбудљивије састоји се у вечитој потрази за новим. У потрази за експериментом, који називам алхемијом сликарства. Можда је Дали у мени пробудио незашиту зеђ за новином, која никако да се смири увек тезећи да се отисне у јос непознатије области. А изгледа ми да ће ме пратити док будем могао да баратам четкама и умом. Претпостављам да је то ствар не само карактера и уметничких вредновања већ и стања свести и свеукупности постојања. Не желећи да икога омаловажим (мислећи на ствараоце) бар мене су ствари које се стално понављају увек ротирајући око истог, изазивале сажаљење. Мислим да нема ничег горег него бити роб властитог ега, гледајући непрестано један те исти одраз у својим меланхолицким варијацијама. Наравно да би се ослободили себе потребно је много рада и поломити властито огледало, сто и није баш лако. Али тек онда се може спознати радост креације и бити слободан и дозволити да свака креација заживи властити живот и стопи се са вецносцу.

Да ли припремате нову изложбу у Мексику?
– Ове године имам изложбу у Цасино Еспаñол 19.августа а већ следеће у Музеју Кансиллерије у месецу фебруару за Дан државности Србије.

Дали можете да нам испричате која је тематка ове излозбе?
– Свакако тематика је истраживања непознатог и за дан инагурације биће и перформанса Црно бело – бело црно, једном већ изведеног у Будимпести где је добио прву награду. За перформанс сам позвао драгог пријатеља Адриана Брацо-а, пошто је припремљен за двојицу извођача, који је инаце одличан композитор и чију ћемо музику користити у извођењу перформанса.

Ваша богата биографија обухвата и путовање за Непал, Тибет и Индију, колико дуго времена сте били тамо и колико је утицала њихова цултура на вас и вашу уметност?

– Мој боравак у Азији на Непалу, Тибету и Индији за мене је од круцијалне вазности. Сва искуства и сазнања која сам тамо стекао су деловала на мене попут пада каменчића у мирну воду. Узбуркавши моје биће до крајности.
Да то мало боље објасним. Навике и рутине западног човека толико устоличене су морале да падну у воду Или да се демаскирају и раставе на просте чиниоце. Ваљда сам имао и помало среће да нађем одговарајућег јогина који ме је раставио и опет саставио. Наравно да сам се опирао томе јер је тешко лишити се навика једном устоличеног ума или ега који не оставља простора за било коју другу функцију људске свеукупности, јер ми нисмо само властити одраз монотоног понављања. Убеђен сам да непостоји случајност већ да потсвест увек (ако јој се остави само мало простора) нађе пута да се нађе са предодредјеним. Што ми је у првом сусрету Мој Јогин рекао реченицом: “Како чудесно, ти ме тразиш, а ја нађох тебе”.
Тамо још увек постоје такви мајстори свести и битисања да се чине попут ванземаљаца, бар нама који смо се одавно одрекли духовних наука и где материјално јаше попут четири јахача апокалипсе.
Рекао бих да би западном свету било много боље да се врати коренима давно изгубљене духовности пре него што буде касно. Али да се не удаљавам исувише од теме, наравно да су сва моја искуства стечена на истоку на мене оставила неизбрисив траг и обрадила ме попут небрушеног дијаманта мењајући слику постојања у потпуности и стварајући непресушни бунар креативности из којег црпим енергију за властито стваралаштво. Можда је ближе реши да сво стечено искуство ми дозвољава да се поигравам властитом креативношћу онако како ми се чини најадекватнијим у одређеном моменту.

За крај, шта би сте препоручили младим уметницима?
– А младима бих препоруцио да се не баве тривијалностима и губљењем времена вец да се лате знања, уче и путују кад год то могу и учине све што је могуће за себе на путу на коме нема повратка.

Хвала Зоране што сте пристали на разговор удрузењем Сербиос Унидос.

– Поздрав Саша

Више о раду Зорана Матића “Мате” можете наћи на његовом веб сајту www.zoranmatic-mata.com