Незахвална поређења Србије и Бразила

1762

Пре неку годину сам први пут из радозналости посетио Ариље, предивну варошицу близу гуче- престонице трубе. Као неко ко је мислио да познаје Србију као свој џеп, иако су ми страни и Врање, Нови Пазар, Високи Дечани и Зајечар, остадох затечен и одушевљен питомим призорима од којих бар неком ко дуго живи у тропским крајевима застаје дах.

Овчар и Каблар
Овчар и Каблар

Први утисак је опуштеност и наизглед велика могућност за рад у малом месту, људи некако нормални без класних разлика на први поглед. Пут ка Крагујевцу преко Овчар Бање и Рудник који сам ето тек тада боље упознао, иако је близу мог родног града с друге стране села нашег рођака Драгчета и Гружанског језера, буде жељу да се врати на родну груду и да се ради било шта, само да се ужива у наводној нормалности са истим жаром и вољом као они сиромашни европљани који долазе у Бразил због климе.

Кроз пустињу Жерикоакоаре, држава Цеара.
Кроз пустињу Жерикоакоаре, држава Цеара.

На први поглед неком ко је живео у региону милионског града Кампинаса или града императриза у држави марањао оваква различитост пејзажа и туристицки непромовисане лепоте у пречнику од око 100 км од Крагујевца до Ариља би представљало праву атракцију, док неком ко живи у Рију са све царским петрополисом у планинама прекривеним бајном атлантском сумом пуном цветова орхидеја и мириса као и близином Бузиоса и Кабо Фриа би било ништа више него једно досадно путовање.Two butterflies with flags on wings as symbol of relations Brazil and Serbia
Како је наша перцепција посебна и релативна тако су и релевантни статистички подаци за Бразил. Многобројни новински текстови или репортаже у зависности од намере да улепшају или оцрне Бразил форсирају његову природну лепоту или поражавајуће податке везане за криминал.

Живим у кући око које је електрична ограда, а мало се и нервирам због камера које не раде а које су данас наштеловали па сутра опет морам да зовем компанију да то среди, иначе насеље – кондоминио где живим такође је ограђено зидом од 3,5 м и покривено електричном жицом која је заштићена алармима и на чијем се улазу налазе портири, то је Бразил. Често помислим шта више тражим овде и што не продам све живо и не одем у неку питому средину (у Бразилу их има пуно). Нити сам се обогатио па да као не могу да напустим имања нити сам се родио овде па морам да чувам родитеље. Оно јесте жена ради, има добар посао, не иде ни мени лоше и засто сене бих вратио у моју питому Шумадију? Ал онда кад помисилим да тамо скоро сви кукају само се нешто жале и све им нешто смета а ја бих био у стању да радим било шта што ме чини срећним, помислим да би ме гледали као и ови Бразилци што гледају “шашаве” европљане. Где сад ја овако весео да се мувам по тој средини и да их питам шта се жалите и шта кукате кад овде код мене људи живе у неким полупустињама и џунглама и опет се смеју и не жале се, па да ризикујем да још будем оптужен да се правим важан и да ми је лако што сам ето вани. Као да сви морају да буду богати и да возе скупе аутомобиле. Као да тај исти ауто који је наравно потреба а не луксуз не може да буде ништа више него дрога без које не можеш и у коме мораш да проводиш сате путујући на посао брзином корњаче. Једноставно позитивно завидим људима којима ауто није потребан, јер могу на посао да иду пешке, а не да му се увек обрадују кад виде да је на истом месту где су га оставили.

Бензинска станица у етно прериа државе Цеара
Бензинска станица у етно прериа државе Цеара

Сама та промена менталиета и навикнутости на ненервирања зато што неко није нешто испунио што је обећао као и тога да имам фору да ако ја нешто не испуним у стилу, данас не- али може сутра или прекосутра уз божанствену климу и лето целе године ми не да да мрдам одавде. Слобода да могу да напуним ауто робом и да се спустим пар хиљада километара колима прелазећи предивне пределе продајући робу некад лакше некад теже ал што је најважније слободан и недискриминисан и без траума што „немци“ „или неки други“не воле нас Србе ипак нема цену. Деведесете године и сво оно лудило распада земље, понижавања у редовима за визе, испитивања колико празних флаша имам у ауту при уласку у „братску” румунију или рад на црно и испитавања у полицијској станици у грчкој (ово да неко бези из грцке у македнију би деведестих била науцна фантастика) шта ја тамо радим је оставило менталне последице. Докле ће бити тако? Дали док се не уморим, остарим или док ме неки нови животни изазови не баце на неку другу страну? И оно можда најважније, у четрдесетим мушкарци углавном пролазе кризу средњих година, већ мало боли нога мало боле леђа ал ипак са тим годинама овде си млад, а жене поготово, ту и нема неке средине.

Поглед са дине Жерикоакоаре, лагуне, оазе и кристално чисто море, хотели, ресторани, радње. Све на песку.
Поглед са дине Жерикоакоаре, лагуне, оазе и кристално чисто море, хотели, ресторани, радње. Све на песку.

Безброј пута посматрам из кола негде на периферији градова у некој прерији, где ме је искрено увек страх да станем колима на кратко, дал од јагуара или неке змијурине за које кажу да их нема, у касно поподне где у шорцу или мајци госпође 60 тих или 70 тих година брзо ходају или трче по пар километара. Ту животну енергију и радост живљења сам много пута видео, то јест, увек виђам кад возим у то време и увек ме фасцинира. Поготово у време јунских свечаности униформисане трупе на коњима или пешке се одједном појаве и дефилују поред пута у њима познатом смеру и показују како је то било прошлих векова у областима „серра таљаде“ у пернамбуку па све тако до рецифеа неколико стотина километара. И помислим зашто није тако код нас? Или зашто скоро сви код нас у Србији пуше, имају лоше зубе, а и жене руку на срце изгледају старије, а онде се повуку у себе уместо да се друже и живе. Оду у шумарице или било где да се друже, вежбају, плешу… Што да не? Парикра се ауто, укључи се музика и плес (игра) може да почне. Ово би можда било баш радикално, али ко зна за неких 40 година… Овде на североистоку Бразила тако раде девојке и мушкарци, дал на плази или улици а у држави Баија углавном само мушкарци. Мада ни ми Срби нисмо лоси, ми кад смо весели певамо а девојке и зене играју по столовима и то Бразилце фасцинира. Мада сам се и јá тако млађан кад бејах једном пењао на дугацки сто под схатром а деда ме јурио с’прутом 🙂

Дрво на сред пута коменикоме не пада на памет да га исече. Држава Цеаре.
Дрво на сред пута коменикоме не пада на памет да га исече. Држава Цеаре.

Возим тако ауто кроз непрегледну прерију а пут прав као стрела и често га делим са козама, магарцима, кравама и коњима, и понекад маштам да кад би ми случајно Бил Гејтс или неки непознати баја дао толико пара да доведем бар 80 % наше популације на ове просторе да проведу бар две године, где би по повратку у Србију и применили стечено знање о животу и позитивном животном ставу, не бих се либио ни тренутка и вратио бих се у моју Србију. Сањати и маштати не коста ништа.

Каруару држава Пернамбука, јунске свечаности, сјај фолклора
Каруару држава Пернамбука, јунске свечаности, сјај фолклора

Можда из ове приче нисте сазнали ништа ново о Бразилу, лепоте, криминал, весели људи, бла, бла. Статистичке податке и природне лепоте, препуштам сајтовима те намене. Док сте можда на кратко успели да схватите збуњеност вашег земљака који живи скоро две деценије у латинској америци, од тога 15-ак у Бразилу. Земљака који је прокрстарио 20- так савезних држава копном, што радно што туристички и који још увек није успео да уђе у тајну ове земље као ни друштва.

Рудник
Рудник

Можда ту тајне и нема, можда њихове жене нису лепше и женственије од наших, можда ни сви Бразилци нису талентовани црнци за фудбал а можда та земља због свих разлика и величине и не постоји, већ случајно сви причају истим језиком на тој територији. Из свега доживљеног и виђеног овде, од позитивног става сиромашних родитеља која децу не спутавају кад изразе жељу да ће бити доктори или инжењери, не говорећи им „ма није то за тебе“ или „где ћеш ти то“, па до старих који се друже и плешу и верују да сваки дан треба да захвалимо што смо живи и жто је нови дан.

Крагујевачка гимназија
Крагујевачка гимназија

У једно сам сигуран да човек учи док је жив и да док год смо спремни да се усавршавамо и учимо, живимо. Ма како вам се чинило да је црбија најгоре место на свету и да из ње само треба бежати, помислите да је можда привилегија живети тамо и да нису сви спремни да се одрекну нечег зарад учења, усавршавања и прилагођавања. Уверен сам и сигуран да ћете бити срећнији и ви млади поготово пробајте бар нешто да радите тамо па макар не успели и рекли касније ако се отиснете у свет ето радио сам ал није било простора за мене, бар привремено без љутње, није било простора што може бити и логично. Не могу сви лекари или ецономисти да нађу посао у родном месту. Не слушајте маторе кад вам кажу бежи што даље а да бар нисте нешто пробали и радили. Учите и усавршавајте се.

Добродошли у Србију
Добродошли у Србију

Путујете и боравите вани стићићете нова искуства свако у складу ас својим могућностима, али не пљујте по домовини где год ишчи и увек причајте лепе ствари о њој јер ће вам и на практичном плану истицање лошег угрожавати угрозавати. Данас сте љути, ал сутра је бећ сутра.
“Ајд у здравље!”

Момчило Николић


Comentarios

НЕМА КОМЕНТАРА