Home Вести Дијаспора Од ПЕРУАНЦА до ПРАВОСЛАВЦА

Од ПЕРУАНЦА до ПРАВОСЛАВЦА

1644

После 50 година породичног изгнанства, Мирко се први вратио у Србију. Мирко се нада да ће ускоро убедити и своју браћу да дођу у Србију и да, као и он, добију
држављанство обе државе.

mirko 2Приче о Србији Мирко Радовић (40) из Перуа слушао је у породици од свог детињства, јер су његови деда и баба из политичких разлога, пошто су подржавали идеју краљевине, морали да напусте Југославију још 1948. године. Случајно су одабрали ту јужноамеричку државу и из Прибоја, где су живели, преко центра за избеглице у Италији упутили се ка Перуу. У земљу злата, како су је назвали, кренули су са ћеркама Мирјаном и Росалвом, док се Мирков отац родио на броду 1950. године. Посао, убрзани живот, стицање каријере и новца и брига о породици учинили су да пре Мирка, ниједан члан породице Радовић не посети Србију, нити проговори српским језиком.
Овај власник штампарије и музичар долази у Србију неколико пута годишње, ужива у новим познанствима и у откривању лепота наше земље, учи српски језик преко интернета, а ту његову љубав многи не могу да разумеју па га, како каже, називају фанатиком. Да би приближио своју земљу сународницима у Перуу, Мирко је снимио и ЦД са романтичним песмама, на шпанском језику, од којих су многе посвећене управо Србији.

Mirko
– Као мали стално сам запиткивао деку и баку, а они су ми причали о нашој историји и култури. Било је тужно јер су временом почели да заборављају српски
језик, традицију и религију. Ја сам решио да све то обновим – прича ми Мирко док пијемо кафу у хотелу Москва у Београду.
– Дуго сам маштао о Србији, на телевизији сам слушао о бомбардовању Југославије 1999. године, а онда сам 2001. први пут дошао овде. Купио сам авионску карту, иако баба и деда нису били за то, и почео да обнављам контакте са фамилијом из Чачка, Севојна, Подгорице, Републике Српске, који је годинама био изгубљен. Прошле године сам се представио у публици наступом на Еxит фестивалу, пред 4.000 људи – сећа се.
Миркова породица је прихватила католичку цркву, али је он 2010. године одлучио да се у манастиру у Прибојској Бањи врати православљу. Годину дана Миркова породица је прихватила католичку цркву, али је он 2010. године одлучио да се у манастиру у Прибојској Бањи врати православљу. Годину дана касније, крстио је и своје ћерке Милицу (11) и Миленку (7).
– У Лими, главном граду Перуа, имамо једну грчку православну цркву и у њу долазе Руси, Румуни, православни Арапи, Срби и други православци. У целом Перуу Срба има мање од стотину. Славимо Божић седмог јануара, Нову годину тринаестог јануара, а моју славу Светог Јована обележавам већ неколико година. Баба и деда је никад нису славили, ја сам почео ту традицију и сада у гостима имам највише странаца, пошто желим на тај начин да их упознам са нашим обичајима – прича Мирко.

Осим промовисања наше земље, Мирко се бави и хуманитарним радом, што је наследио од деде. Каже да он још од половине прошлог века није заборавио да је у Перу дошао без динара у џепу и да је зато целог живота увек помагао сиромашнима.
– Баба и деда су кренули од нуле, нису имали ни за храну кад су тамо стигли. Прво су радили на фармама, за богаташе тог времена, за изузетно малу плату. Није било друге могућности. Због тога разумем зашто су заборавили језик и традицију – у тој борби за опстанак, у земљи без православне цркве, нису имали времена да размишљају ни о Југославији, ни о православљу.
Зато Мирко данас чува традицију преко неколико група на фејсбуку, које повезују Балканце који живе у Аргентини, Венецуели, Чилеу и другим јужноамеричким земљама. Ових дана припрема свој други компакт – диск са романтичним песмама, за које сам пише текстове и музику. Пошто је директор фирме, сам може да организује своје време, па између путовања у Мајами, Порторико, Доминиканску Републику, Боливију, Еквадор, Колумбију и друге земље, нађе време да чак пет пута годишње дође у Србију.
– Пријатељи ми кажу да сам луд јер толико често долазим. Они не могу да поверују да плаћам карту чак до Европе, а да не одем до Амстердама или Рима. Србија није идеална држава за живот, али ја се овде осећам одлично. Пошто имам преплануо тен, живим на мору, а мајка ми је шпанско–португалског порекла, на први поглед изгледам као латино момак, али у мени је ипак српска генетика – сигуран је Мирко.
За крај разговора испричао ми је необичну традицију у породици Радовић, када је о именима реч.
– Имам четири брата: најстарији Милован живи у Лими, ја сам други, Михаило је у Атланти, а Миленко и Милан су такође у Америци. Мој деда се звао Миливоје, бака је Милка, тетка Мирјана, мој отац Миодраг, а моја деца су Милица и Миленка. Као што видите сва имена почињу са „ми“. Једино је Милован прекршио то правило и назвао своју ћерку Марија – уз осмех је завршио Мирку своју Причу са душом.
Текст: Ненад Благојевић www.прицесадусом.цом (сва ауторска права заштићена, а пренос текста дозвољен у складу са Правилима коришћења и
условима оглашавања).

Оригинал текст предузет са: овде
Фотографије: Архива Мирка Радовића