Српски Дон Кихот против домаћих ветрењача

714

Поштована господо,

Желим овим путем да изразим најудубље огорчење и разочарење одлуком да ми не продузите возачку дозволу коју сам легално стекао у Србији још 11. Новембра 1991, што је био један од најсрећнијих дана у мом животу. Није била мала ствар имати возачку дозволу са тек навршених 18 година.

Те године у земљи се десио рат, а као и толико мојих вршњака 1992. године сам одслужио редовни војни рок. По његовом завршетку, неколико година радио сам у земљи – најпре на селу, па онда и на пијаци. Трговао сам пољопривредном робом и сналазио сам се како знам и умем, као и толико других људи у она луда времена. Никад нисам био на бироу, нити сам икад узео било који динар социајалне помоћи, а хвала Богу био сам и здрав па нисам био на терету дрзави.

Као и незнани број мојих земљака, 1997. године кренуо сам у бели свет. То није био пуки бег од сивила и лудила, већ одлазак из земље са свешћу да ће моји родитетљи једног дана бити стари и немоћни и да им држава неће помоћи, као и да не бих био у стању да заснујем породицу и да својој деци пружим сву ону сигурност и безбрижно детињство као што су моји родитељи пружили мени.

После скоро 20 година показало се да је моја визија била исправна. На жалост, рекао бих, јер бих волео да је Србија превазишла своје проблеме и да је просперитетна земља. Али, земља нам је у очајном стању. Најстрашније од свега ми је што су нестали поштовање и елементарна солидарност. Уз то, плате су најниже у Европи. Пензије су понижавајуће и недовољне да покрију животне трошкове (стан и храну) и лекова који већ дуго нису бесплатни. Младих је све мање и буквално нестајемо као народ. Мојим вршњацима који су остали у Србији, нико, ама баш нико, не може да гарантује да ће за 20 година уопште имати пензију.

У Србију сам дошао после две године, пун љубави према отаџбини, а ту ми је била и ћерка која ускоро пуни 18 година и koja tek  сaд имa  српско дрзављанство, иако говори српски, иако је носила помоћ енклавама на Косову, иако врши симпатичну промоцију за добробит наше земље. После година и година труда, последња препрека (саопштена после свих оних накнадних “е треба још то”) је то што у српском закону мора да има исто презиме родитеља, које иначе деца у Бразилу немају.

Ћерка се била  разочарала и каже: ”Шта ће ми српско држављанство кад је тако компликовано.” На то јој одговарам да Србија нису лоши и нехумани закони, нити бахати, ароганти и немотивисани службеници; да су Србија њене баке, рођаци, пријатељи, српски хумор, рокенрол… Не патетишем баш о фрули и стаду, јер тога нешто више и нема.

Дубоко сам увређен начином на који ми је ускраћено продужење возачке дозволе; осећам се као да ме моја држава више не жели. Наиме, после две године долазим у Србију и у Крагујевцу предајем захтев за нову возачку дозволу са све уплаћеним таксама. Кад је после више од два сата чекања у реду у нехуманим условима, у просторији без клима уређаја или бар вентилатора, без столица за старе и немоћне (којих је било бар пола реда), коначно дошао мој ред, службеница ме пита зашто нисам продужио дозволу после 2015.

Образлажем да сам боравио ван земље. Онда ме пита да ли поседујем страну дозволу, на шта одговарам потврдно. Онда ми даје да потписем изјаву у којој стоји да сам бразилску дозволу добио тако што сам превео српску, а да сам полагао за А категорију (мада категоризације нису исте у свим земљама). Потом ме упућује у другу просторију да дам изјаву. Тамо ми њена љубазна колегиница објашњава да не могу да продужим нашу дозволу јер имам бразилску! Шта сад? Је л то опет нека диктатура?

Мени Момчилу Николићу, Србину рођеном у Крагујевцу, држава Србија одузима српску дозволу, јер поседујем и возачку дозволу стране земље, коју сам добио да ли преводом српске или полагањем испита у страној земљи, у мом случају потпуно небитно. Српску дозволу нисам продужио јер је закон такав да особа не може да се служи са две дозволе.

Ок, потпуно се слажем. Особа се не може да се служи са две возачке дозволе. И ја не желим да се служим са обадве. Али, кад сам у Србији, ја јесам и могу да будем само Србин, и не видим онда зашто бих морао са собом да носим бразилски пасош и да доказем да је та дозвола моја. Велико је понижење господо обавезивати сопствене грађане да у својој земљи, за чију су слободу пале толике жртве, носе страна документа зато што је неки паметњаковић смислио законе који се крше са људским слободама и достојанством.

Да ли обавезно ношење страног документа за држављане Србије који живе у иностранству значи да ћемо ускоро да останемо и без других права? Да ли ћемо ускоро морати да имамо и само један пасош и да се изјашњавамо који ћемо да задржимо – страни или наш? Да ли на овакав начин зелите да се грађани Србије који живе ван матице одрекну своје земље, да им се она смучи због свог тог јавашлука, бесмисленог стајања и чекања у нехуманим просторијама и институцијама, где мора да се ћути и да се не таласа, да се не би случајно замерило овом или оном? Да ли можда тако желите да нам утувите у главу да је свуда другде много боље него у Србији?

Овде није реч само о једној возачкој дозволи коју бих ја желео да користим нпр. у Јапану, за који ми као Србину не треба виза, а као Бразилцу треба. Реч је о симболу државе која ми је у срцу. Многи емигранти не дођу у своју земљу и по 10, 20 година али тај повратак сањају. Уз то, помажу својима, поред осталог и шаљући им новац који онда непосредно иде у потрошњу, а самим тим пуни и буџет. Тако у Србију долази више новца него од свог извоза из Србије. А на који начин нам се враћа? Зар није довољно што не можемо у амбасадама да извадимо пасоше, продужимо дозволе, упишемо рођене деце?

Ја сам бар свестан да је Србија сиромашна и немоћна око много тога, али немојте онда кињити и отежавати оно што може да се уради. Огадићете земљу свима – и нама што смо напољу и људима који су ту… Барем ставите столице људима да седну… Ко ће нам остати у земљи и ко ће водити рачуна о њој ако нема људи? А Србија је тако лепа…

Ова борба за возачку дозволу за мене је симбол борбе коју свих ових година водим за неку бољу Србију. Имајте на уму да се нехуманим и неправедним односом према свом народу грешите како о своје претке, тако и о вас и ваше потомке. Ако је то још уопште важно и није нека истрошена прича, а надам се да није.

И за крај један цитат који може да се нађе у многим јавним слузбама Бразила: “Државни службеник је за своје суграђање човек од поверења, од кога они очекују знање и савет, поштење и јасноћу, великодушност и лојалност. Он је чувар закона, пријатељ правде и свештеник грађанске културе.”

Момчило Николић


Comentarios

НЕМА КОМЕНТАРА