Боливија – земља кроз чињенице и бројке

263

Најтрадиционалнија је и најсиромашнија земља јужноамеричког континента. Зелена, “свежа” и шумовита, смештена је високо, више него било која земља у том подручју, због чега је зову и “Тибетом” Латинске Америке. Изолована између Анда и Кордиљера, док јој се долине утапају у амазонске џунгле, има (делећи их са Перуом), језеро Титикаку и висораван Алтиплано. Има и своју слану пустињу и амазонске прашуме.

Док врхови Анда, са једне стране, парају небо, са друге Амазонија “дише за целу планету”. Половина њеног становништва је чистокрвног индиоског порекла и љубоморно чува своје наслеђе – културно и историјско, своје обичаје и веровања. Укратко, то је – Боливија. Али и много, много више…

Земља – кроз  чињенице и бројке
И поред бурне историје, како у далекој прошлости тако и у модерна времена, Боливија је једна од најмирнијих и веома сигурних јужноамеричких земаља. Због своје географске изолованости и чињенице да су половина њених становника Индиоси, најтрадиционалнија је земља Јужне Америке. Једна је од три најнеразвијеније државе Западне хемисфере. Пољопривреда је заступљена у долинама по ободу амазонских прашума, плодним и влажним, уз производњу која задовољава потребе локалног тржишта. У источним долинама производе се соја и памук, којих има довољно и за извоз. Мање количине кафе и шећерне трске, такође напуштају земљу и доносе драгоцене девизе. А тај драгоцени страни новац стиже и од извоза сулфата, антимона, бизмута, олова и цинка. Обновљени су и бројни рудници сребра. Важна ставка у девизном приливу су и многобројни Боливијци који раде у иностранству и значајне суме новца уплаћују у боливијске банке. Извози се и “несрећна” биљка – кока, за потребе фармацеутске индустрије, али, на жалост, великим делом све се ипак одвија у домену забрањене трговине, у илегалним круговима. Интересантно је да ћете у сваком хотелу, као пиће добродошлице, добити чај од коке и да ћете моћи да се послужите њеним лишћем, за жвакање. У свакој апотеци и самоуслузи можете купити кесице са чајем од коке. Иако су све врсте дрога у Боливији, наравно, забрањене – лишће коке се жваће свакодневно. Још у давна времена, Мама “кока” (Mamma Coca – Мајка “кока”), као ћерка Паћа маме (Pacha Mamma- Мајка Земља), слављена је и сматрана божјим даром, који ће растерати силе зла са поља и из кућа. Иначе, из земље можете изнети само кесице са исецканим лишћем, а никако цело лишће, јер се само цео лист може даље прерађивати у магични, али смртоносни прах. Велики број људи (чак читаве породице), укључен је у рад на плантажама коке, па пошто им је то једини извор прихода, власти затварају очи пред “сивим” токовима. Врло је, међутим, могуће, да многи ни не знају шта се заиста догађа са лишћем које радници тако предано беру са дрвећа (кока је вишегодишња биљка и има моћно, чврсто стабло и богату крошњу). Не знају, из простог разлогазато што су необразовани и неписмени. Тужна је чињеница да, и поред тога што је 87 одсто деце школског узраста уписано у школе, велики проблем представља редовно похађање наставе. Проценат од 75 одсто неписмених – жалосна је и најнижа стопа у Јужној Америци. Ипак, два највећа универзитета, Сан Симон (Св. Симеон) у Коћабамби (Cochabamba) и Универсидад Маyор де Сан Андриес (Univerzidad major de san Andries – Виши универзитет св. Андрије) у Ла Пазу, пружају високо образовање онима који су се одлучили за модеран живот у трећем миленијуму.

bolivija

Боливијска кухиња није од познатијих у свету, али оно што ћете сигурно волети су сокови од свеже цеђеног воћа. Супа од киное (la quinoa ili quinua- биљка, даљи “рођак” спанаћа, богата протеинима и један од главних састојака кухиње Инка, од које се може добити зачин и брашно) и амазонски сом ће вам сигурно поправити расположење. У хотелима се сервира углавном међународна кухиња, а у мањим ресторанима ћете појести укусан “домаћи залогај”. У односу на европске прилике ресторани су јефтини, чисти су и са љубазним      особљем.

Све у свему, у Боливији ћете се осећати добродошлим и бићете окружени осмехнутим, али богобојажљивим људима, којима сте ви једнако необични као и они вама. Влага и разређен ваздух су једино што може да вам озбиљније засмета. Мало ћете се зачудити када схватите да ваш упаљач или шибица не функционишу на тим висинама, али баш и нећете имати преку потребу да их користите. То је згодно место за оне који желе да се одвикну од пушења. Чак ни најстраснијим пушачима – цигарета ту не прија.  

 291554_bolivia12--fotoluxlife_ig

Алтиплано
Алтиплано је чудесна област на висини између 3.700 и 4.400 метара изнад мора, окружена планинским венцима Анда (los Andes) и Кордиљера (la Cordillera- Планински ланац), местимично достижући ширину и до 120 километара, разређеног ваздуха, али наткривена – ваљда због “близине” – најплављим небом које се може видети. Бескрајни пашњаци оскудне испаше – хране ламе (la lama) и алпаке (la alpaca), које прате ниски, кратконоги пастири, чије очи сијају, а на образима, наизглед здраво руменим, виде се (када приђете ближе) наталожене опекотине од сунца, које тамо немилосрдно пржи… Малобројна насеља повезана су железничком пругом, највишом на свету. На појединим местима воз иде толико споро да можете искочити из њега, мало прошетати и опет се, без велике јурњаве, вратити у свој вагон. Међутим, тамо вам баш и није до шетње. Разређен ваздух, мањак кисеоника и, већ сасвим изражени, симптоми висинске болести – чине вас обамрлим, удови вам постану оловно тешки и најрадије бисте спавали, али ни то вам не полази за руком.

Ипак, гранични прелаз је ту, а у Боливију се улази лако и без велике процедуре. Попуните обичан формулар, додају му се два-три печата и: “Добродошли у Боливију. Наши људи би при попуњавању тог формулара морали да воде рачуна, јер за државу Србија и Црна Гора у Боливији – нису чули. Али када кажете “Југославија”, не само да сви знају, него је и однос према вама другачији. Осмех је шири, а питања о фудбалу и кошарци прште на све стране.

На граници је и мењачница, мада вам мењање новца није неопходно. Боливијци примају доларе, перуанске соле и све кредитне картице… Около-наоколо, дакле, стижете у градић који “обара с ногу”.         

bolivija1-7

Копакабана
На језику Тихуанака Индијанаца Копакабана (Copacabana) значи “место одакле се види језеро”. А Копакабана лежи на самој обали природног чуда, језера Титикака, и бљешти својим белим кућама. У центру места, ка небу стреми “торањ” катедрале “Девица од Копакабане”, иначе заштитница целог града, која је култно светилиште не само те регије, и не само Боливије, него и читаве Јужне Америке. То светилиште је, приликом посете Латинској Америци, обишао и сам свети отац – Папа. За ту прилику, изграђен је нови звоник, и уређен је целокупни комплекс око катедрале. Унутрашњост те цркве из 17. века одаје типичан шпански барок, китњаст и богато “украшен” сребром и златом, али са утицајима локалних веровања, обичаја и уметничког израза, уобичајеним за то подручје. Ипак, централно место заузима огромни, златом богато украшени и мајсторски изрезбарени трон Девице, од чистог сребра, који се сваке године, на њен празник, износи у процесију  која пролази кроз цео град.

copacabana_grande
Онога дана када смо боравили у том живописном градићу, славио се празник “Три краља” и трг испред катедрале био је препун људи који су дошли по благослов Девице, за новозапочете послове, планиране бракове, почетак школовања или за отискивање у свет. Читав трг је окружен тезгама, где ходочасници купују украсне траке, миришљаве водице, цвеће и све оно што је неопходна “реквизита” за благосиљање. Пажњу ми је привукло свештениково обилажење око једног новог камиона, окићеног “свим и свачим”, прскајући га светом водицом, док је власник скрушено ишао за њим и изговарао “Оче наш”… Свет се тиска, окупљена дечица су улепљена шећерном вуном и исполивана соковима, мирише паљевина са импровизованих обредних олтара. Јарке и многобројне боје нападају ваше очи које се, иако под агресијом, радују овом непоновљивом призору. Светковина општег благослова траје до касне вечери, уз музику и доста пића и укусног роштиља.

Острво сунца – језеро Титикака
Док катамаран лагано клизи глатком површином језера, крећући се ка Острву сунца (la Isla del Sol), размишљамо о његовом значају и месту у историји овог дела Јужне Америке. Како су Инке, чије је седиште царства било у Куску, у Перуу, биле бољи преговарачи и дипломате него ратници, садашња Боливија је лако и без жртава постала део те империје. И то веома важан део. По религији великих Инка, врховни бог Виракоће (Viracoche) створио је Манкокапака (Mancocapak) и Мама Окљу (Mamma Oclla), прародитеље (попут Адама и Еве), баш ту на Острву сунца. А Сунце које су обожавали, било је изнад свега. Изнад света, воде, изнад живота. Ту, на острву обожаваног Сунца, почело је време и живот у њему. titikaka-ploveca-ostrva-emmanuel-dyan_af

Ово острво је природни резерват и национални парк. Нема стално насељених, али је прихват туриста савршено организован. Увек је спреман тим који одржава ботаничку башту, као и продавци сувенира. Сви они свакодневно долазе на своја радна места, у том “рају на земљи”. Ту је и врач који на заравни, на највишој тачки на целом острву, обавља обред прочишћења и просветљења желећи вам срећу, здравље и срећан повратак кући, пре свега онима са другог краја света.

Чудесна тишина, измешани миомириси биља, бљештаво небо које, чини вам се, можете руком да додирнете, светлуцава површина језера, наводи вас да поверујете да је, заиста, “све” баш овде почело. Помислите, на час, да Бог станује на језеру Титикака.

Иако Боливији припада мање од једне трећине овог највишег пловног језера на свету, ви заборављате сасвим да је његов највећи део у суседном Перуу, мада се не зна куда пролази линија која разграничава две државе (тамошњим становницима то и није важно).

Магија плаветнила те огромне воде, магија надметања између неба и воде, страх од 372 метра дубине језера, коме чак ни Жак Кусто није одолео, тражећи изгубљено благо Инка – све се то меша са перјаном белином облака и са благим прохладним ветром. Не заборавимо – овде је надморска висина 3.865 метара.

Наспрам Острва сунца је “братско” Острво месеца (la Isla de la Luna), такође ненасељено. Много је мање по површини од претходног, али не и мање лепо, само је као одраз у огледалу великог и светог Острва сунца. Титикака на језику Индиоса значи “пума тамносиве боје”. Зашто тамносиве – није јасно, јер је плаветнило језерске воде чудесно и непоновљиво. За пуму нам је већ нешто јасније. Она је Инкама била света животиња и заузимала је значајно место, означавајући овоземаљски свет.

Са тугом се поново укрцавамо на катамаран и напуштамо божански мир “прапочетка”, његове биљке, птице, макете старих Инка села и, у земљу укопан, минијатурни Музеј преколонијалне историје Боливије, и настављамо даље ка обали.

Укусан ручак на луксузном броду, где је ресторан организован тако да су сва места поред прозора, на кратко скрене пажњу и извуче вас из потпуне омамљености, у коју сте до мало пре тога били утонули.

Пејзаж Боливије је скоро нестваран. Богат је разноврсном флором, зелен пре свега, али прошаран необичним цветовима, још необичнијих боја. Ова земља је, иначе, богата националним парковима и природним резерватима, оазама нетакнуте природе (где можете видети праве, милионима година старе, отиске стопа диносауруса), али и стаништима птица, којима пристаје епитет “рајски”. У резерватима има индијанских села, у којима Индијанци живе онако како су живели пре хиљаду година, једно време чак ни не знајући да су поробљени у тријумфалном походу шпанске армаде.

Планински венци који окружују наш пут кроз Алтиплано ка Ла Пазу, изазивају помешана осећања заштићености од неког света који је “тамо иза”, и можда није толико леп, али исто тако делују као неки непремостиви зид, који вас изолује од света који је “тамо иза”, а који је можда лепши и бољи. Већина Боливијаца никада неће сазнати какав је свет “тамо иза, са друге стране”. Ми, са наше стране, никада нећемо сазнати да ли су они због тога мање или више срећни!

 

Ел Алто
Велико насеље, не баш раштркано, али не ни добро урбанистички организовано, са углавном незавршеним кућама, без уређених улица, тротоара и раскрсница. Ту нема канализације, осветљење је веома слабо, а кроз прозоре кућа се види да је у њима још лошије. Ко зна када ће овде стићи прави хигијенски услови живота, када ће се рашчистити депоније, присутне “на сваком ћошку”. Ипак, ту су продавнице, бакалнице, импровизована пијаца, кафане, чак и Интернет-кафе. Голуждрава деца трчкарају оним што би требала бити улица, саобраћај је у хаосу, а раскрснице се пролазе “на мишиће”. Домаћице, углавном Индијанке, чак и кроз прозор просипају прљаву воду од опраног веша и посуђа. Вероватно то исто раде и са водом од купања, ако се купају. Неки – можда. А већ “на следећем углу” можете видети другу домаћицу, која очерупаном метлом испред своје куће чисти тако предано, као да је то питање живота или смрти. El alto vuelo copia

Перионица аутомобила и вулканизерска радња су одмах до касапнице, где је месо изложено на отвореној тезги, на самој улици. Људи купују. једу. живе у ел Алту. Већина њих ни не одлази до града. Великог града који је одмах иза следеће велике окуке на путу. Тамо где почиње аутопут.

Збуњени призором чију опорост појачава сумрак, уз већ тамносиво небо, тргнете се на глас водича који вас обавештава да је то насеље кроз које пролазите – Ел Алто (од висок – Високо, слоб. прев.) и да је највеће предграђе престонице – Ла Паза.

 

Ла Паз
Још једна изузетна привилегија указала нам се на овом путовању кроз Боливију. Ел Алто смо напустили у касни сумрак и делило нас је још само мало до уласка у главни град. Заправо, Ла Паз је културно, економско, финансијско и индустријско седиште земље, а главни град – престоница Боливије – је Сукре (Sucre), што баш и није много познато широј јавности. Но, вратимо се привилегији, или боље речено празнику за очи. Мрак овде брзо пада, јер су планински венци високи, а сунце, одједном “падајући у Пацифик”, нестаје иза снегом покривених врхова…

bo-la-paz

Изненада, иза једне окуке на путу у мрклом мраку, указује се призор од којег поверујете да сте у свемирском броду. Пред вама, ниже низ падину, лежи осветљени Ла Паз. Одбљесци градског осветљења изгледају као звездано небо, или његово огледало. Исти призор и на небу и на земљи. Милиони малих неонских и звезданих светиљки играју пред вашим очима, које “себи не верују” да виде то што виде. Никакве сличности нема са оним што је остало за нама у Ел Алту. Нешто слично се може видети у Рију, Кејптауну или Хонг Конгу. Ово је, иначе, најлепши утисак о Ла Пазу. Следећег дана, под облачним небом и кишом, тај град је изгледао мање лепо, али – који је град леп када пада киша?

Ла Паз није град широких улица и дугих булевара, а није ни град облакодера. Има само неколико веома високих зграда, и то су углавном хотели, банке и неколико пословних зграда. Веома скучен раван простор где је главни градски трг, црква Светог Фрање и пијаца, окружен је брежуљцима, по којима се ширио град. Лако је кретати се кроз град и скоро је немогуће изгубити се у њему. Улице су добро обележене, бројни градски аутобуси саобраћају веома често (више личе на мини-бус), али прави велики аутобус ни не може да прође кроз све градске улице, пошто су веома стрме и уске, па је скретање из једне у другу отежано чак и обичним путничким аутомобилима. Међутим, њихови возачи се одлично сналазе у свему томе, тако да и поред великог броја возила нема хаоса у градском саобраћају. Треба ипак рећи да су семафори овде више део градског декора, а пешаци су “посебна прича”. Многе улице, нарочито оне у старијим деловима града и на обронцима брежуљака, имају калдрму још из времена Инка, а многе су реновиране на исти такав начин. У том граду, сем неколико изузетака, нема луксузних продавница са скупом увозном робом, отмених кафетерија нити баштица где се може “лењо” попити кафица или прочитати штампа. То просто није у традицији домаћина. Обичне локалне кафане, које су више импровизација него било шта друго, јесу место где становници воле да седе са пријатељима. Наравно, има нешто ресторана са домаћом кухињом и домаћом атмосфером, али ко хоће “европскији” штимунг – мора да се задовољи хотелским рестораном.

Сам центар Ла Паза, његов главни трг, обележен је црквом Светог Фрање, чији се “торањ” уздиже ка небу, а његови стамени зидови “ћуте” о времену шпанске најезде. Градња те цркве започета је 1549. године, али је објекат срушен у снежној мећави 1610. Обнова је обављена између 1744. и 1753. На фасади се налазе веома необични рељефи који приказују тропску флору и фауну. Са друге стране трга, налази се велика скулптурална композиција која представља три највеће културе које су обележиле боливијску историју – Тихуанако, Инка и модерна времена хришћанске културе.

Ла Паз је основао шпански капетан Алонсо де Мендоза, 20. октобра 1548., сматрајући да место има веома погодан положај, а уз то је река Ћокујапу (Chioquiapu), која протиче кроз Ла Паз, у то време била веома богата златом. Како су Шпанци били веома “осетљиви” на овај бљештави метал, а у околини је било активних рудника где га је било у изобиљу, јасно је да није било погоднијег места за оснивање града. Убрзо по оснивању насеља, Шпанци су наметнули своју веру, начин живота и своју културу. Дошло је и до мешања између освајача и домаћег становништва, па се “резултат” и данас види на улицама овог града. У новембру 1549. донет је први прави урбанистички план града, којим је строго уређен изглед улица, цркава, приватних кућа и резиденција шпанских намесника. Пошто је последњу реч у свему увек имао краљ, а он је био у Шпанији, једном се догодило да је суверен поништио именовање “извесног” Мигела Сервантеса за намесника града Ла Паза. Овај, немајући  куд, остаде у Шпанији и за узврат подари човечанству “Дон Кихота”. Свакако би га написао и у Ла Пазу, а слава би опет припала Шпанији. Мир, то је превод имена овог необичног, чак контроверзног града, мада се не би могло рећи да га је име “обележило”. Побуна Ајмара Индијанаца (los Aymaras) 1781. године, скоро да је уништила све јавне зграде, као и седишта власти и цркве. Уследио је тридесетогодишњи период немира, чарки, чак оружаних сукоба. Боливија је добила своју независност 1825. у таласу устанака против шпанске доминације.

Централна градска катедрала налази се на тргу Муриљо, а позната је по својим изузетним стубовима на главном улазу, као и по нестварно лепим витражима. Наспрам катедрале је председничка палата, која бележи многе бурне догађаје, као што је онај из 1946. када су председника Гилберта Виљареала његови ојађени противници извукли силом из палате и обесили га на тргу Муриљо, где се данас налази његов споменик. Занимљиво је да је Дон Педро Доминго Муриљо, по коме је трг добио име, доживео исту судбину, на истом месту, 1810. године. 291552_bolivia10--foto-luxlife_ig

Ла Паз има много музеја, попут Музеја метала и преколумбијског периода и Музеја пацифичког рата. Рат између Чилеа и Боливије око пустиње Атакама), преко које је Боливија имала излаз на Пацифик, и данас је рана на срцима свих Боливијаца. Ту су још Етнографски музеј, Музеј текстила Индиоса са Анда, Национални археолошки музеј, те Музеј коке. Нама је најинтересантнији био Музеј музичких инструмената. Смештен у старој вили из колонијалног периода, у ствари је приватна збирка маестра Ернеста Ћавора. У њему ћете наћи све, у Боливији познате, музичке инструменте, све оно што за свирку користе становници Амазоније, чак и оних делова који не припадају Боливији, али има и инструмената из целог света: вергл из Париза, гонг из Кине, афрички бубњеви, индијске цитре и, веровали или не, црногорске гусле.

Што је земља сиромашнија, то су класне и социјалне разлике веће и видљивије. Ла Паз је један од бољих доказа за то. Шетња кроз резиденцијални део града, који је “солидно” удаљен од вреве градског језгра, упознаје вас са дивним, великим, удобним вилама боливијских богаташа, који то заиста и јесу. Травњаци, цветни аранжмани, фонтане, базени, тениски терени. Било је изненађење чути да се добра репрезентативна вила ту може купити за “само” 200.000 америчких долара. Тржиште је “чудо”, а и локација диктира цену. Но, ипак је Ла Паз мало далеко.

Напуштајући овај “Холивуд”, на путу ка обилазном аутопуту око града наилазимо на нешто што збуњује, очарава, мало и заплаши, али засигурно одузима дах. Зову је “Месечева долина” (el Valle de la Luna). Необичан простран комплекс кречњачких стена, са бројним лавиринтима, сивкаст и црвенкаст, у зависности од светла које га обасјава. Нас је, на жалост, тамо дочекала киша, али призор није био мање чудесан. Можда само више застрашујући. Није ни чудо што носи такво име. Помислите у тренутку “Армстронг се, са својим ‘малим великим кораком’, јавио одавде. Какав ‘Месец’!?” 291557_bolivia03--foto-luxlife_ig

Вративши се поново у центар и у градски метеж, пут вас води до пијаце која је на тргу Св. Фрање (Plaza San Francisco), одмах иза цркве. Као да спретни трговци несвесно траже Божји благослов за своје работе. Све и свашта се продаје, ново и половно, свашта “за иће и пиће”, дечије играчке, кухињско посуђе, пољопривредне алатке, “фирмирана” гардероба. Овде “Арманијева” мајица кошта један долар. Багатела!

Најлепши део трговања у Ла Пазу, обавићете на “Вештичјој пијаци” (el Mercado de bruja). То је доживљај који се нигде више нећете поновити. Боливијци веома држе до магије. Мора се осигурати срећа и наклоњеност тајанствених, виших сила, које неће усмерити ваш наум тамо где не треба. Важно је рећи да је црна магија озлоглашена, и да није “популарно” желети другоме зло, нити га ометати у његовим намерама. Али, тражити помоћ за чисте и светле циљеве – скоро је обавезно. На “Вештичјој пијаци”, у самом центру Ла Паза, можете купити све “реквизите” за призивање среће – осушене фетусе лама (што је, мора се признати, мало морбидно), свеже и сушено миришљаво биље, разнобојне вунене кончиће, семенке, глинене и дрвене амајлије, статуе Паћа маме – изрезбарене у камену, или препарирану жабу из језера Титикака (ваш приповедач мора признати да није одолео баш тој жаби, јер кажу да доноси срећу и просперитет у кућу, а и новац, па ако желимо да путујемо даље, треба нам – за почетак – новац, а жељу и планове наравно имамо, па видећемо да ли “функционише”). На овој пијаци купују странци, туристи, али и домаће становништво. За туристе је то свакако леп и занимљив сувенир, али је људски и поверовати у магију. Уосталом, више не спаљују вештице, па зашто да не?!

Мало ниже низ улицу, улазите у “рај за шопинг”: радња до радње, свега и свачега има да се купи. Сувенири, гардероба, музички инструменти, ручни радови. Странци ипак највише купују џемпере, јакне, шалове, капе и понча од алпаке. Алпака је дивна, симпатична животиња из породице лама. Гаје је слободно на пашњацима, али и на специјално уређеним фармама, само за добијање њене племените вуне. И заиста је чудесно како су лепи сви ти производи од алпаке. Вуна је фарбана природним бојама, које се добијају из лишћа и цветова егзотичног биља, па су јарке, али и постојане. Цене су приступачне, али не баш “наивне”. Међутим, ако узмете у обзир да то можете купити само овде, онда то мора и да се плати. bolivia_cholitas_eslacando_huayna_potosi_5

(И опет једно признање вашег приповедача – ни џемперима од алпаке није одолео.)

Живописност улица у Ла Пазу, је нешто што мало где можете да видите. Туристи из Европе и Америке се силно зачуде када виде да полицајац стоји поред семафора и у отвореној разводној кутији спаја и раздваја жице, како би променио светло на семафору. Али ни оно још увек не значи да треба да станете или кренете. Ту је полицајац да одлучи ко стоји, а ко иде. Најлепше од свега је што све то функционише беспрекорно. Нема сударања, нема проблема. Има само галаме, јер сви вичу кроз отворене прозоре. Ипак, највећу галаму праве возачи и “кондуктери” мини-бусева, који превозе путнике са једног краја града на други. Они узвикују позиве путницима, обавештавају у који крај града иду, има ли места у возилу, итд. И, наравно, свађају се са путницима и “конкуренцијом”. Непоновљиво!

На улицама Ла Паза, мушкарци су обучени обично и онако како смо навикли. Али жене, Индијанке, су “нешто друго”. Све носе шешире. То је “наслеђе” из времена када је овде стигла прва железница, а почело је да се упражњава по наредби једног од владара. Најсимпатичније су оне које носе полуцилиндре, али их има свакојаких. Ти шешири имају своје мале “тајне”. Ако на женској глави он стоји право, значи да је удата, али ако је мало накривљен, то је већ “добар знак” за младожење. Чак и на тај начин, жена ставља до знања да је слободна и спремна за удају.

Све у свему, ако можете, путујте у Боливију. На Алтиплано, у Амазонију, у слану пустињу. Идите да видите “нестварна” језера, у којима има минерала разних боја, па ће њихова вода бити плава, зелена, црвена, пурпурна или жута, али и у бојама које још нигде и никада нисте видели. На обалама тих језера, на стотине фламингоса одмара своја џиновска крила пред следећи лет. Призор који одузима дах! Путујте у Боливију да видите добре, топле и добронамерне људе. Задивљујуће је то да живећи у суровим природним условима, у крајњем сиромаштву и носећи бреме историјског наслеђа, које најчешће није било на њиховој страни, они немају у себи ни трунку озлојеђености и срџбе. Никада нису намрштени, већ увек – добронамерни и радознали. Од свих лепота у овој земљи – људи су на првом месту. Дакле – путујте у Боливију!

 

 


Comentarios

НЕМА КОМЕНТАРА