Чиле кроз историју, година 1963

78

Сабијен на уском, дугом појасу између Тихог океана и планинског венца Анда између чијих вулканских врхова мирују језера, испресецан рекама и питомим долинама, пустињом, пампом брисан ветровима Огњене земље, делимично прекривен белом тишином Антартика – Чиле плени богатством својих природних лепота. Његови становници називају га у песми “Чиле линдо “  – лепи Чиле.

Са много снова.

Чиле је земља која већ дуго скреће пажњу не само својом, како то кажу Чилеанци “лудом географијом” и разноликим природним лепотама. Она је природно и потенцијално богата земља. Готово да нема богатстава природе која се тамо не могу наћи, иако треба много напора да би се допрло до њих. Али упркос експлоатацији угља испод морске површине, у читавом свету чиленаске шалитре и бакра, својих 325 долара дохотка по глави становника – Чиле је у ствари материјално сиромашна, економски неразвијена земља великих економских и социјалних контраста.

Захтеви за социјалним реформама, тражење путева свога развитка,бржег и динамичнијег него до сада и пре свега независног, спољна политика у латиноамеричким оквирима блиска позитивним напорима које чине Мексико, Бразил и Боливија – најнепосреднији су узроци особите пажње савремене светске јавности и интересовања за ову земљу у “најзабаченијем буџаку света”.

Од колоније до Републике

Поменуту изреку (“најзабаченији буџак света“) употребљавао је поносан, весео, приступачан и гостољубиви народ Чилеа. Савременим животом демантована – ова изрека имала је, без сумње, свог значаја у историјском развитку чилеанског друштва. Географска неприступачност, нарочито у периоду колоније, отежавала је привредне везе с великим светским трговачким центрима, условљавајући веома дугу егзистенцију статичних и застарелих друштено-економских форми. Али, истовремено, она је успоравала и етничку интеграциу његовог становништва са мало чистих Индијанаца и странаца, доприносила очувању својих богатстава, што је дало Чилеу известан печат оригиналности и особености у многим областима живота.

За разумевање савременог Чилеа нужно је имати у виду његову историјску прошлост; она је оставила дубоке трагове у свим областима друштвеног и економског живота. Ти нас трагови воде све до почетка XVI века, када је колонијално освајање од стране Шпанаца прекинуло, насилним путем, историјски процес аутономног друштвеног развитка и наметнуло друштвено-економске односе феудалног типа, који су тада владали на Иберијском полуострву. У извесном смислу трагове ових односа срећемо и у савременом Чилеу. Не тако чисте као у доба колоније, али довољно снажне да представљају једну од главних кочница његовог савременог развоја.

Трагови историјске прошлости не огледају се, значи, само у чинјеници да је тада формиран основни етнички елеменат – мистици – мешавином Шпанаца и Индијанаца, да је развитак био веома спор а производне снаге спутаване доминацијом удаљене метрополе, или што се тада испољио херојкси отпор Арауканаца, једног од највиталнијих племена староседелаца, које никада у ствари није било до краја покорено. Они су и после стицања независности остали трајна кочница у чиленаском друштву, заосталим привредним формама и друштвено-економским односима.

 

Борба против шпанског колонијализма

Борба за независност од шпанског колонијалног јарма, која је дошла до свог пуног изражаја почетком XVIII века, као догађај од највећег историјског значаја, и њени резултати представљају кључ за разумевање даљег друштвеног развитка Чилеа. У извесном смилу можемо сматрати да криза савремене чилеанске друштвено-еконоимске структуре има свој корен управо у специфичностима стицања независности, с обзиром да тада нису радикално решени проблеми пред којима се друштво и данас налази.

Један од главних фактора који су покретали борбу за ослобођење од шпанске доминације биле су унутрашње супротности колонијалног друштва. Супротности између економске зависности од удаљене метрополе и растуће везаности за међународно робно тржиште, већ формирано у свету; супротности политичког карактера између носилаца економске власти и политичког монопола власти круне.

 И једне и друге дошле су до пуног изражаја у доба када је 1808. године Наполеон Бонапарта срушио шпанску монархију, када су престале и правне претпоставке доминације. Борба за ослобођење која се тада нарочито појачала, која је значила процес разрешавања колонијалних супротности у друштву, није истовремено била и процес друштвено-економског преображаја, без обзира што су тиме створени извесни услови за даљи економски развој.

 

Припремила: Ивана Радојичић

Извор: “Документи данашњице” – Чиле, бр. 57, Љубомир Палигорић, Београд, 1963.


Comentarios

НЕМА КОМЕНТАРА