Јужно етничке групе Чилеа

170

Између Чилое (Chiloé) и рта Хорн (Cabo de Hornos), живела су  бројна урођеничка племена са веома великим ритуалним и културним богатством. У 19. веку нестајала су до њиховог  потпуног истребљења, пошто су дошла у контакт за западном цивилизацијом.

Јужна територија Чилеа може се поделити на две велике географске области са доста различитим карактеристикама. С једне стране је влажна клима са архипелага и канала која се простиру од острва Чилое до Рта Хорн; то је негостољубива земља покривена густим шумама чије падавине могу да пређу у  неким случајевима и 5000 мм годишње. Тај свет, јединствене лепоте и у суштини воден, био је настањен малим ловачким групама – скупљачима који су лутали кануима по лавиринтима канала у потрази за преживљавањем, које се састојало у основи од лова морских лавова, птица, риба и сакупљања морских плодова.

 Народи јужнх канала подељен су били на три велике групе: етничко-лингвистичке то су: Чоно, (Chono)  који су настањивали острва која су се налазила на архипелагу Чилое и на полуострву Таитао, затим Kавескар (Кaweskar) који су живели између Голфо де Пенас (Golfo de Penas –  Залив казне) и Магелановог мореуза и Yагхана (Уámanas) становници јужних острва Огњене земље. Са екстремно једноставном друштвеном организацијом преживели су стотинама можда хиљадама година у екстремно суровом окружењу. Ипак контакт са западним светом променио је радикално њихов начин живота водећи их ка њиховом етничком истребљењу. Чоно (Chono) су нестали у 18. веку, измешани са Чилотима (становницима Чилоа) и њиховим суседима најужнијим Kавескар (Кaweskar). Ови последњи преживели су до почетка 20. века, успостављајући спорадичне  контакте са мисионарским језуитима и енглеским и француским морнарима. Изградња основних путева између Пунта де Аренас (Punta de Arenas – Пешчанa тачкa) и центра Чилеа и долазак чилотских ловаца у област, структурално је променио потпуно њихов стил живота. Yагхана (yámanas) доживели су сличну судбину, рано оснивање једне англиканске мисије у области, убрзало је процес агрокултурације.

У области Магелановог мореуза и Огњене Земље слика се изненада мења и предност се даје обилним равницама, степама и обиљу траве, станишту камила тј. Гванако лама, малих глодара и Нандуа. У том свету огромних равница живели су народи високе и јаке грађе организовани у групе ловаца – скупљача чија се група састојала од крвних сродника. Између реке Санта Круз (Santa Cruz) и Магелановог мореуза живели су Аóникенк најужнија група Техуелче (Tehuelches). Ловцима Гванако лама и Нандуа и увођењем коња са краја 17. века, променио се начин живота, обезбеђујући им велику  мобилност и нове технике  лова.

Оснивање Фуерте Булнес (Fuerte Bulnes) 1843. године на обалама Магелановог мореуза  и  контакт са европским истраживачима и ширење овчарства у последњој четвртини 19. века, изменили су њихов начин живота и на крају нестали су са чилеанске територије.

На равницама Огњене Земље обитавао је народ Она (Selk’nam), племе ловаца  – пешака скупљача са огромним културним и ритуалним богатством, али који је имао тужан крај јер су били истребљени од стране насељеника који су се настанили на острво на крају 19. века, у периоду успона великих ранчева оваца.

Сви народи у  јужном делу, упркос једноставности њихове друштвене организације показивали су дубока религиозна веровања и врло сложене обреде. У  том смислу, били су далеко да буду  “дивљи” који су се покушавали да виде Европљане; и тај осврт је био, који је на неки начин  допринео депопулацији првих становника у хладним јужним крајевима земље.

 

Превела Ивана Радојичић

Извор: Национална бибилиотека Чилеа 


Comentarios

НЕМА КОМЕНТАРА