Мексико – Документи данашњице 1963

365

„Као ретко која земља, Мексико ужива у Југославији изузетне симпатије. Блиска нам је
његова историја, динамична и херојска, пуна борбе за нациналну афирмацију. Многе
манифестације његове културе нашле су пут до нас. Дивили смо се културном замаху који
је револуција после 1910. године покренула на ликовном пољу, а изнад свега, Мексико
нам је постао близак кроз свој мелос, ретко узбудљив, пун динамике и живота. “
Овако започиње своју причу о Мексику Стане Јужнич, сарадник у Институту за
међународну политику и привреду у Београду, далеке 1963. године.
Афинитет између нација не ствара се само на овај начин, мада је могао бити још јачи да је
било више учињено у правцу ближег упознавања и са другим видовима мексичке културе,
већим бројем превода литературе и непосреднијим сазнањима о осталим тековинама
његовог културног наслеђа. Оно што нас данас посебно зближује јесте присуство Мексика
на активнијим путевима међународне политике, где се све чешће среће са ставовима
неангажованих земаља, па и са Југославијом, као једним од носилаца такве политике у
савременом свету. Управо због тога се наша земља у Мексику посебно поштује и цени,
што даље доприноси бољем међусобном разумевању и јачању међусобне сарадње.
„Поштовање права другога је мир“ рекао је велики Мексиканац Бенито Хуарес,
председник Мексика, у једном од најбурнијих периода његове историје када се Мексико
борио против стране интервенције за право свог сувереног постојања и за стварање
основа модерне државности. Ове речи, уграђене у мексичку спољну политику, довољне
су да створе додирне тачке између политика наших двеју земаља.Када се њима додају
оне које су исписане у центру града Мексика на споменику Револуцији, а које гласе:
„Револуцији од јуче, од данас, од сутра, од увек“ – те додирне тачке добијају још
одређенију садржину.
Ако је одбрана индивидуалности као државе, прекаљена у бескомпромисној борби са
многобројним отвореним или прикривеним агресијама, једна од компонената која нам
чини Мексико емоционално блиским, онда су управо принципи њене спољне политике
којима се нарочито сада, за време председничког периода Адолфа Лопеза Матеоса
отиснула у комплексност савремених међународних односа, оно што нам га чини
пријатељским.
Као један од стубова у новим односима који настају унутар америчког регионалног
система, Мексико се сврстава у оне латиноамеричке земље које су најдаље отишле у
правцу своје еманципације. Истовремено, Мексико је нашао и низ додирних тачака са

земљама које у савременом свету стоје пред сличним проблемима убрзаног привредног
развоја. Управо, таквим ставом, Мексико је дао одлучан допринос разбијању специфичне
латиноамеричке изолације која је наметнута силом економске потчињености и привредне
неразвијености.

ПРОШЛОСТ: ДУГА И ТЕШКА БОРБА ЗА НЕЗАВИСНОСТ
Више него и једна друга земља новог света, који се зове Америка, савремени Мексико
носи печате своје бурне прошлости. У Мексику који данас проживљава пун замах
индустријализације и друштвених кретања која су везана за проблеме привредног
развоја, прошлост је многоструко присутна; она је својом изузетном драматичношћу
утицала на формирање мексичке нације.

Колевка древне цивилизације
Читава је земља богата споменицима старих цивилизација које су на америчком тлу
настајале и нестајале пре доласка европских освајача. Међутим, баш долазак шпанских
„конквистадора“ и богато наслеђе које су са собом донели, унео је нове елементе у читав
привредни и друштвени развитак. Но контакт ових разнородних компоненти даје своју
симбиозу у облику модерне мексичке револуције, прве успешне и темељите друштвене
промене извршене у нашем веку.
Блага и пријатна клима мексичке висоравни у далекој прошлости је била колевка
цивилизација. Но, прве, релативно поуздане вести о томе имамо тек из времена око VIII
века када су централни део Мексика населила племена Толтека. Земљорадња, као
поуздано обележје више цивилизације у свету у коме је већина племена још увек била
номадска, била је основа тог културног успона који је као своје историјско сведочанство
оставио бројне споменике градитељске вештине.
Јужни део данашњег Мексика, пре свега полуострво Јукатан, негде око X века су населиле
Маје, централноамеричка етничка група која је још пре „открића“ Америке у историју
цивилизације уградила веома значајна достигнућа. Исцрпљеност земљишта у њиховим
старим постојбинама гонила их је на север. Али, у време када су на северноамеричко тле
ступили шпански освајачи, њихова слава је била у заласку; остале су тек велелепне
грађевине.

Прва мексичка држава
Прави творци древне мексичке државности били су Астеци.
Крајем XIII или почетком XIV века они су се спустили са севера и створили центар своје
касније експанзије у плодној долини Анауак, у којој се и данас налази центар Мексика.
Снажни и добро организовани астечки ратници брзо подјармљују цивилизованије
Толтеке, али и прихватају њихову културу. Главни град оснивају на обали језера Тескоко и
називају га по имену свог вође Теноћтитлан.
Легенда вели да су Астеци, дошавши до језера Тескоко, опазили на једном кактусу орла
како прождире змију. Схвативши то као добар знак, они су на томе месту подигли своје
насеље. Тај симбол, орао који прождире змију седећи на кактусу, узет је за грб данашњег
Мексика.
Током две стотине година свог постојања астечка цивилизација је достигла завидну
висину. Поред техничког и уметничког мајсторства, поред напретка науке, астечко
друштво достигло је и извесне више форме социјалног и политичког организовања.
Астечка држава се ширила и захватала добар део данашње територије Мексика.Власт је
била концетрисана у рукама првосвештеника – владара. Постојало је ропство, али не
наследно. Земља је номинално била заједничка, али је трајно била дата на употребу
појединцима који су је могли остављати и у наслеђе. Једино у случају непостојања мушких
наследника, земља се враћала племену на поновну расподелу.
У првој половини XVI века, када је почело шпанско освајање, рачуна се да је на
територији данашњег Мексика живело око 9 милиона Индијанаца. То је била највећа
концетрација људских насеља на америчком континенту у то време. Иако је астечка
доминација над суседним племенима помогла да се код овог становништва створе неке
заједничке црте, ипак, разнородност је била доста велика, а међусобна ривалства и борбе
непрекидне, што је Шпанцима умногоме олакшало освајање.
Долазак Шпанаца у Мексико
Новембра 1518. године са Кубе је кренула флота од 12 бродова под командом Ернана
Кортеса са циљем да се искрца на новооткривене обале централне Америке и продре у
унутрашњост земље. Након првих окршаја са домороцима, у којима су пресудну улогу
одиграли артиљерија и коњи које су Индијанци сматрали надприродним бићима, Кортесу
долазе посланици астечког „царства“ с богатим поклонима и молбом њиховог владара да
напусти земљу. Охрабрен скупоценим поклонима , који су недвосмислено говорили о

богатству земље, Кортес одбија да послуша поруку „Цара“ Монтезуме, већ креће с
војксом на Теноћтитлану. Кортесовој армији која је бројала свега 600 Шпанаца и око 200
Индијанаца са Кубе, придружила су се и нека локална индијанска племена незадовољна
астечком владавином. Отпор Астека пред шпанским освајачима сматра се данас
херојском страницом мексичке историје, јер данашњи Мексиканци себе сматрају много
више наследницима старих Астека, него шпанских завојевача чији су језик примили.
Коначно Шпанци су 1521. године освојили главни град астечке „царевине“ и за следећи
период од 300 година потчинили Мексико својој власти.

Феудални односи – по шпанском узору
Као колонија Мексико добија статус вицекраљевине. Вицекраља је именовао шпански
краљ и то из редова највишег племства.
Шпанска колонијална власт, на специфичан начин пренела је у Мексику феудалне
друштвене односе овештане у метрополи. У прво време, круна се давала племићима
читаве покрајине земље на доживотну употребу, а почев од краја XVI века, и са правом
наслеђивања. Моћ, утицај и друштвени положај једног човека није се мерио никаквим
другим квалитетима, већ искључиво површином његовог земљишног поседа.
Током целог колонијалног периода у Мексико се доселило свега око 300.000 Шпанаца,
тако да је становништво остало у великој већини индијанско. Но, мешање шпанских
досељеника и домородаца почиње од њиховог првог сусрета.
Иако је процес расног мешања био успорен разнородношћу индијанских племена,
географском расцепканошћу и пространством Мексика, векови су ипак учинили своје. Од
свих латиноамеричких нација, Мексико је до данас отишао вероватно најдаље у процесу
расног амалгамирања, с тим што је индијанско становништво свакако основа мексичког
етничког развоја.

Приредила: Ивана Радојичић
Извор: „Документи данашњице“, бр. 39, Београд, 1963. – Мексико


Comentarios