Боливија, Ел камино де ла муерте

192

Како су у XВИ веку шпански конквистадори освајали континент рајске природе, необичне културе, мистериозних грађевина и кулинарских маштарија, тако га данас туриста преплављују својим посетама из дана.  Град који је Франциско Пизаро открио 1535.године на обали Пацифика – Лима, последње уточиште Инка и светско чудо савременог света – Мачу Пикчу, Куско као археолошка престоница америчког континента са невероватном пијацом Инка, највише језеро на свету Титикака на коме “плута” магично острво без уличног освељења Исла дел Сол води вас ка адреналинском шок – вожња бициклама на најопаснијем путу на свету. Деатх Роад!

Место где свако пожели бити, високо међу облацима. Налазимо се у Ла Пазу, највишем главном граду на свету. Међутим, то остављамо по страни, јер оно што је битно у овом тренутку су зграде и људи око нас, егзотични и помало дивљи. Окружују их невероватна брда која досежу до 5300 метара док смо ми на 4000 метара! Из те перспективе то и јесу брда, а са нулте тачке огромне планине. Исту енергију попут својих планина имају Боливијанци, потомци Инка, разна племена која су за своје животно место изабрала врхове са ретким ваздухом, чудноватом вегетацијом и ламама. Људи које је даљина чувала чисте од модерног света живе неко друго време, не осећају МТВ, Холивуд, скупу одећу, Интернет, аутомобиле, медије, они лете у тој висини!

Ово није путовање тек да се види и да се слика по која знаменитост, ово је озбиљна прича за мало активнију екипу. Пешачења, пентрања, шетање, вожње бродовима, локални бусеви, клопа по пијацама. Будимо се рано. Данас је авантура на програму. Екстремна прича! Невероватан дан! Упадамо у бусеве и водичи се осмехују, причају шпанско-енглески и труде се да звуче као Цyпресс Хилл. После Инка обучених у традиционалну ношњу и жена које носе цилиндре ово је заиста ок. Брифују нас о данашњем дану, а затим комби креће узбрдо у Ел Алто, један од највећих гета на свету. Скоро два милиона људи живи у фавели на 4300 метара. Од толике висине нам се помало врти у глави. Кретање је успорено и у нама се рађа жеља да променимо брзину живота.

Комби нас оставља на 4800 метара, на превоју који је увек у облацима и у киши. Саобраћај је густ за ова брда, јер се ту води пут из Ла Паза ка џунгли. Налазимо се у облаку, испробавамо бицикле које су нам скинули са комбија, облачимо шушкава одела, сакривамо се од кише и од налета ветра. Водичи нам сад дају инструкције на којој страни пута да се крећемо, говоре нам да никако не претичемо водича и да се држимо даље од ивица. Пењемо се на бицикле и делује нам да смо трасформерси са свим могућим лактобранима, кацигама, рукавицама. Крећемо да клизимо низ падину док нам ветар и киша освежавају лице. Претичу нас кола и камиони, па нас водич зауставља испред контролног пункта који је постављен на средини пута и служи за контролу аутобуса и транспортних возила ради спречавања трговине кокаином. Пут нас води у Коројко, последњу тачку цивилизације иза које креће пространство територија које не контролише боливијска држава.

Уз краће задржавање полиција нас пушта, јер зна да смо путници и јурањава низбрдо се наставља. Возимо се новим делом пута до момента када асфалт наставља улево, а ми прелазимо на каменчиће и рупе. Креће чувени „деатх роад“, пут који повезује Коројко и Ла Паз. До изградње модерног пута то је била једина саобраћајница између ових места и буквално пут који се морао прећи, а који због своје природе никако није примамљив. Крећемо се по стази са рупама, испод водоскока, по камењу и оштрим кривинама. Десно од нас је стена која се пење на невероватну висину, готово хоризонтално, а лево је провалија од 500 метара којој се дно ни не види. Мале грешке у управљању коштају двоје људи годишње озбиљних повреда или чак смрти. Зато се цене бицикала који се изнајмљују крећу од 5 до 100 долара на дан. Ми смо изабрали средњу опцију и група се поделила на две – једну чине адреналински момци, а у другој лаганијој верзији контролисаног спуштања су не тако искусни и спретни возачи. Водичи прате обе групе у њиховим ритмовима.

Вожње испод водопада су феноменалне, а моменат када ветар дуне и однесе облак у коме се спуштамо је фасцинантан, нарочито кад видимо где се заправо крећемо. Брзине су огромне и готово да уопште не седимо на седиштима док јурцамо низбрдо. Одскакујемо на коленима и пуштамо узвике среће и ослобађања. Музика уз шуштање водопада, џунгле, облака и педала које се окрећу. На паузама се сликамо и сви коментаришу уз дубоке уздахе да је ово оно сто им је требало. Жестоко размрдавање! Страх! Брзина! Феноменална природа! Добро дружење! Моменти од којих застаје дах!

У џунглу се спуштамо брзо, јер је последњи део пута супер-спуст без великог нагиба, без пуно кривина и потока по путу. Цела јурњава траје око 3 сата и сада је време за опуштање. Јако прија скинути непромочиво одело, кабаницу, и јурцати у мајци на последњој етапи пута, без ограничења. Слобода! Почињемо да мислимо о неким лепим идејама које ће нам се десити у животу. Одједном смо сигурни у њих и проблеми који нас прате нестају далеко ношени новим искуством. У томе уживамо док на крају не стигнемо до хостела са базеном на врху брда. Са терасе и из базена се пружа поглед на џунглу. Феноменалан је! Имамо тушеве, ручак од тропског воћа и поврћа, купање у базену, дремку, све то до повратка у Ла Паз. Јутро нам доноси ново узбуђење – планинарење на врх Чакалтаја на 5450 метара изнад мора.

Наоружајте се кондицијом и осмесима, идемо путем конквистадора, али не да освајамо него да упознајемо чаробни континент.

Извор: jungletribe.rs


Comentarios