Home Вести Дијаспора Криза у Венецуели и Срби: Мадуро, Гваидо, краљ Петар, сарме и ванилице

Криза у Венецуели и Срби: Мадуро, Гваидо, краљ Петар, сарме и ванилице

178

Суманута инфлација, приче о потенцијалном грађанском рату, митинзи, контрамитинзи, два председника и свет који је, како изгледа, одавно заузео стране.

Усред венецуеланске буре живи мали број Срба и нешто више оних који имају српско порекло.

Колико тачно, не зна се, али један од њих је Александер Мартинез – Солунац.

„Из дана у дан је све теже и теже”, каже Мартинез Солунац за ББЦ на српском.

„Инфлација је толика да не можемо да купујемо основне намирнице, а деси се да, на пример, сир три пута у току дана мења цену”, додаје он и сигурно многима у Србији враћа слике из деведесетих.

Има 47 година, српски не говори, а живи у граду Маракају у савезној држави Арагва, на северу Венецуеле.

Како каже, док је било новца правио је цервеза Балканица – балканско пиво.

На етикети је био двоглави орао уз две кригле и натпис „Само нас слога спасава”, али тога више нема. Барем на неко време.

Породица
„Мој деда је из Лапова, умро је 1991. године, а бака је из Стрмена у Хрватској”, почиње Мартинез Солунац причу о породици и њиховом путу у Латинску Америку.

„Она је још жива, има скоро 91 годину, али нема никога – све је изгубила од руку усташа, а родитељи су јој убијени у Јасеновцу”.

Драгослав Солунац и Стоја Дракулић су преживели логор и принудни рад, а већ 1947. године, у избегличком кампу у немачком Розенхајму, рођена је његова мајка Душанка.

„Исте године су баба и деда дошли у Венецуелу”.

Како наводи, породица са очеве стране је пореклом са Канарских острва, а мајка му је умрла 2010. године од рака.

Две православне цркве постоје у Венецуели, једна у Каракасу, друга у Маракају, каже Мартинез Солунац

„Ја сам једини у породици који је прикупио све њихове приче”.

А колико је Срба у Венецуели?

„Нема много… Имамо две цркве, једну у Каракасу [престоници Венецуеле] и једну у мом граду Маракају”, истиче Мартинез Солунац.

Док се дописујемо примећујем да под „ми” говори и за Србе и за Венецуеланце, што и није тако чудно за некога са два презимена – латиноамеричким и српским.

Краљ Педро
Мартинез Солунац истиче да су његови баба и деда били међу оснивачима Цлуб Сербио де Арагуа е Иглесиа Ортодоxа Сан Јуан Баутиста.

„Српски клуб Арагва и православна црква Сан Хуан Баутиста” налази се одмах до његове куће у Маракају, а он је сада део управног одбора.

„Мало је активности последњих година у цркви… Литургије су на сваких петнаестак дана, али мало људи дође, јер нема новца и превоза.

„Прва генерација српских имигранта је углавном преминула, а многи нису преузели обичаје или су једноставно напустили Венецуелу”.

Уз фотографије породице, Мартинез Солунац ми шаље и скенирано писмо, написано писаћом машином на старом, пожутелом папиру.

У горњем десном углу, ћирилицом, пише „Њујорк, 15. јула 1969. године”

„Управи Српског клуба Маракај, Венецуела. Посета коју смо учинили Србима и Српкињама Маракаја остаће у нашој трајној успомени”, речи су којима писмо почиње.

Ту негде се помиње и „српство које не може да пропадне” и потреба да се „удвоструче снаге до коначне победе комунистичке тираније”.

„Ко вам је то послао?”, питам га.

„Краљ Педро ИИ”, каже, „након посете клубу и српској заједници 1968. године”.

Реч је о Петру II Карађорђевићу, последњем краљу Југославије.

Краљ Петар је након инвазије нациста на Југославију прво морао да оде у Грчку, Јерусалим и Египат, одакле је отишао у Лондон.

Конфете
Настављамо причу о Венецуели и Мартинез Солунац ми описује свакодневни живот.

„Потребно је око 300 долара месечно за живот, а плата коју даје држава је око седам долара”, истиче он.

Земљу која званично има највеће резерве нафте на свету већ годинама мучи много тога, а вероватно највише – инфлација.

Колика тачно, приказано је у тексту на нашем сајту из августа 2018, чији су актери ролна тоалет папира и права гомила новца – 2,6 милиона боливара – колико је тада коштала та једна ролна.

„Тако често мењају валуте да је тешко објаснити, али уклонили су нуле да би избегли такве цифре”, каже Мартинез Солунац, истичући да на протестима грађани бацају новац.

„Баш су у суботу су биле демонстрације против Мадура, а неке девојке су новчанице мале вредности бацале као конфете на журци”.

Како наводи, дезодоранс, сапун и тоалет папир је „немогуће платити”.

„Што је још горе, продавнице су пуне имитација тих производа из Азије и Турске, које су прескупе, а у исто време врло лошег квалитета и можда чак опасне”.

Лекова нема, каже Мартинез Солунац, истичући да се „све постиже и завршава преко црног тржишта или оних који могу да дођу до долара и евра”.

Након свега тога прилично је јасно на чијој је он страни.

„Да, подржавамо Гваида”.

На улицама Венецуеле чести су протести против Мадура, али и контрамитинзи на којима му грађани пружају подршку

Шта се дешава у Венецуели?

Криза у Венецуели траје од 2010. године.

Тада је на власти и даље био Уго Чавез, који је преминуо 2013, а наследио га је Николас Мадуро.

Ситуација се од тада само погоршала, па Венецуела међу својим границама гаји највећу инфлацију у историји земље, велику стопу криминала, недостатак лекова и основних намирница и још доста проблема.

Због тога је у последњој деценији неколико милиона Венецуеланаца напустило земљу.

Економисти често као узрок те кризе наводе Боливарску револуцију, левичарски покрет који је основао Чавез, а наследио Мадуро, док власт Венецуеле упире прстом углавном у САД.

Ипак, све се додатно погоршало након 20. маја 2018, када су одржани председнички избори на којима је Мадуро победио, што Народна скупштина, у којој већину има опозиција, није прихватила.

Опозиција истиче да избори, у најмању руку, нису били легални.

Инаугурација Мадура била је 10. јануара, што је Скупштина такође одбила и за председника земље се прогласио председник Народне Скупштине Хуан Гваидо.

Од тада је криза у Венецуели интензивирана, уз честе митинге и контрамитинге, страдало је више десетина људи, а помиње се чак и могућност грађанског рата.

Уз Гваида је Запад – САД, Британија и већина земаља Европске уније, док Мадура подржавају Русија, Кина, Сирија и њихови савезници.

Министар иностраних послова Србије Ивица Дачић изјавио је да Србија неће мењати став према Венецуели, а Нови Сад је добио и неколико графита подршке Мадуру.

„Чавез живи, борба се наставља, Косово је Србија”, пише на једном.

Страх

Мартинез Солунац за то време тврди да 85 одсто грађана Венецуеле жели да Мадуро што пре оде са власти.

„Не дозвољава да у земљу стигне хуманитарна помоћ, јер би то значило неуспех социјализма.

„Венецуела је већ деценијама, од доласка Чавизма, земља са највише корупције, криминала и насиља у свету.

„Нема хране, много је гладних и болесних, хиљаде људи годишње страда због обуће или мобилних телефона, док су киднаповања уобичајена”.

Како каже, сигуран је да је војна интервенција могућа.

„Страх од грађанског рата није тако страшан, као тај осећај да не знаш шта ти будућност доноси.

„Ми Венецуеланци желимо промену и знамо да је ова диктатура неће донети, јер је њихова мисија потпуно политичка – желе комунистички режим попут Кубе”.

Мартинез Солунац ту истиче да „остатак света” треба да схвати колико је тешко у његовој земљи.

„Ако нам дозволе да се вратимо на праву демократију, онда можемо да будемо земља каква смо били… Уколико је потребна међународна интервенција, спремни смо на њу”.

Питам га да ли се плаши? И помишља ли да напусти земљу?

„Не могу то да урадим, али ни не желим… Морам да бринем о баки.

„Пре око годину и по је постала сенилна, а немамо новца за старачки дом, па се бринемо о њој код куће”.

Стоја Солунац је у Венецуелу стигла 1947. године, након што је преживела логор

Митровдан и пуњене паприке

Мартинез Солунац ће у јуну напунити 48 година. Самац је, деце нема.

За себе каже да је љубитељ фотографије, али му је полиција једном одузела фотоапарат, а тренутно нема новца за други.

Радио је у текстилној индустрији, јер је Маракај индустријски центар, или је барем раније то био.

Потом је живео од продаје старих, колекционарских предмета преко Ибеја, али ни то више не може, јер су цене испоруке постале превисоке.

У Србију је, каже, хтео да дође 2013. године, али је процес добијања визе компликован, а Србија нема амбасаду у Венецуели.

Најближе су у Мексику, Бразилу, Аргентини и Куби.

„Никада нисам био у Европи, а сада не могу то себи да приуштим”, наводи.

Уз фотографије из Венецуеле стиже ми и једна названа „Митровдан 2012.”

Слава у Венецуели

„Па нисам знао да имате славу”, кажем му.

„О, да. Спремам и српску храну, баба ме научила – пуњене паприке, сарму, гибаницу…

„Сви моји пријатељи воле сарму и гибаницу”, одговара Мартинез Солунац.

„И бабине чувене ванилице и палачинке…

„Ух, сад сам гладан”.

Извор: bbc.com

Слике: Александар Мартинез Солунац