Brazil je u proteklih 20 godina postao ekonomski gigant i sada je zvanično šesta ekonomija sveta. Da je ovoj državi preodređen uspeh osetili su i Srbi, koji su se već posle Drugog svetskog rata uputili u zemlju sambe i kafe. U međuvremenu su dobili i državljanstvo, zasnovali porodicu i zaposlili se. Ipak, Srbiju nisu zaboravili, ali smatraju da je Srbija zaboravila njih.

Hteli bi da dođu u zemlju svojih predaka, ali ih u tome, kako kažu, sprečava komplikovana procedura dobijanja pasoša i vrtoglava cena vize.

Odustaju od srpskih pasoša

Naime, ukoliko bi četvoročlana brazilska porodica htela da dođe u Srbiju, morala bi da plati 120 dolara po osobi, a vize za Srbiju moraju da plaćaju i deca i unuci srpskih iseljenika!

-Otadžbina se prema nama ponaša kao da ne postojimo – navedeno je u saopštenju Udruženja Srba Latinske Amerike “Serbios Unidos” koje je dostavljeno S media portalu. -Evidencija o iseljenicima ne postoji, izdavanje najbanalnijih potvrda i dokumenata predstavlja problem neviđenih razmera. Naplaćuju nam se vize, naše znanje i iskustvo se bagateliše. Dok Hrvatska potomcima svojih iseljenika izdaje pasoše po ekspres-postupku i bez formalnosti, država Srbija, preko svojih “diplomatskih predstavnika”, tu proceduru komplikuje toliko da mnogi iseljenici uvređeni i zgađeni odustaju od srpskog pasoša.

Iako Udruženje traži brzu reakciju Ministarstva spoljnih poslova, tamo tvrde da su učinili sve što je u njihovoj moći.

-Ministar Jeremić i njegov kolega Seržo Amorim potpisali su 2010. sporazum o ukidanju viza. Ipak, ceo taj postupak mora da prođe proceduru i u jednoj i u drugoj zemlji. Kod nas je postupak manje-više završen. Dakle, u političkom smislu procedura je završena – rečeno je S media portalu u MSP-u.

U Ministarstvu finansija, koje je nadležno za određivanje cena viza, nismo dobili odgovor da li je moguće smanjenje te „astronomske cifre“ koju „brazilski Srbi“ moraju da plate kako bi ušli u otadžbinu.

Želimo da pomognemo svom narodu

I pored zapostavljanja, “brazilski Srbi” spremni su da pomognu svojoj matičnoj državi. Oni ujedno pozivaju vlasti u Beogradu da omoguće Brazilu da investira u Srbiju.

-Mi samo želimo da srpskoj javnosti i establišmentu damo do znanja da postojimo, i da se mi Srbije i naših bližnjih nismo odrekli kao što se Srbija odrekla nas! Ne želimo više da ćutimo dok nas ponižavaju i brukaju, i ne pristajemo da se mirimo sa tim da nam ambasade i konzulati Srbije predstavljaju barijeru prema otadžbini. Želimo da pomognemo svojim bližnjima i svom narodu koliko je u našoj moći. Zato zahtevamo od Ministarstva spoljnih poslova Srbije da “otkrije” da Latinska Amerika postoji i da neke od latinoamerickih zemalja upravo doživljavaju ogroman ekonomski i politicki bum – navedeno je u saopštenju Udruženja „brazilskih Srba“ dostavljenom našem portalu.

Podsećamo, nedavno je u intervjuu za S media portal i ambasador Brazila u Srbiji Aleksander Ador Neto ukazao da njegova zemlja može da kreditira velike infrastrukturne projekte u Srbiji daleko povoljnije od nekih drugih zemalja i međunarodnih institucija. Više o tome pročitajte OVDE

Dušan Mlađenović

Foto: S media (fotomontaža)

Ove parade, koje su veliki mamac za strane turiste, zacementirale su reputaciju karnevala u Riju kao “najvećeg šoua na svetu”.

Jedini incident koji se dogodio tokom karnevala je bio obračun policije i narko bande u kome je jedna osoba poginula, a četiri su ranjene tri kilometra od Sambadroma.

Kao i prethodnih godina karneval je počeo u Salvador de Baji sa stotinama hiljada učesnika, da bi se dan kasnije preselio i u Rio. U petak i u subotu Sao Paolo je ugostio spektakularne parade na svom Sambadromu.

U Riju, oko dva miliona ljudi u živopisnim kostimima preplavili su u subotu centar grada kako bi se pridružili jednom od najstarijih i najpopularnijih uličnih bendova – Kordao da Bola Preta u ogromnoj samba žurci.

Ukupno 13 škola takmiči se za titulu šampiona karnevala koja će biti uručena sutra, poslednjeg dana karnevala, na osnovu njihove koreografije, muzike, plesa i kreativnosti.

(Tanjug)

Veličinu i šarenilo Brazila moguće je spoznati samo iz vazduha. Iz te perspektive najbolje se vidi nepreglednost Amazonije, početak i kraj beskrajnog Sao Paula, gusta naselja uz obalu, praznina u unutrašnjosti… Kada se leti helikopterom dobro se vidi i socijalna mapa zemlje, pošto je helikopter u Brazilu prevozno sredstvo onih koji imaju i mogu.

Beograđanin Dragan Mijalković (32) već desetak godina radi kao pilot helikoptera u Sao Paulu, velegradu koji svakog dana nadleće više helikoptera nego bilo koji drugi grad na planeti, uključujući i Njujork. Dragan je u Brazil došao krajem 1999. posle bombardovanja i završio školu za pilota helikoptera, i od tada leti po ogromnom brazilskom nebu.

BELA RUŽA OD DILME RUSEF
“Global aviješn” je za vreme brazilske predsedničke kampanje pored ostalih opsluživao i jednu od kandidatkinja, sadašnju predsednicu Dilmu Rusef. “Od svih političara sa kojima sam leteo ona je možda najsimpatičnija. Najnormalnije je razgovarala sa pilotima, a ja sam na kraju jedne vožnje od nje dobio i belu ružu. To nije uobičajno ponašanje za brazilske političare, oni obično nikoga ne primećuju, ne kažu čak ni dobro jutro”, kaže Dragan, dodajući kroz smeh da je posle jednog leta tokom te kampanje u toaletu upoznao i bivšeg predsednika Lulu.

S POZNATIMA IZNAD URBANE PRAŠUME

Radi za firmu “Global aviješn”, koja opslužuje državne institucije, velike kompanije, zahtevne događaje (od relija i formule 1 do muzičkih festivala). Vozio je Dilmu Rusef, Ronalda, Ronaldinja, Nejmara, “Blek ajd pis” i čelnike najmoćnijih kompanija “čija imena nisu toliko poznata najširoj javnosti jer oni preferiraju privatnost”. Najviše leti po državi Sao Paulo, ali imao je i privilegiju da iz vazduha upozna skoro celi Brazil  –  od Porto Alegrea, na jugoistoku, do Manausa, na severozapadu.

U dvadesetmilionskoj urbanoj prašumi kakva je Sao Paulo saobraćajne gužve su konstanta života. Obična gradska vožnja može da potraje satima. Helikopter tu dođe kao prva pomoć onima koji takvu pomoć sebi mogu da priušte. Prevoz od biznis centra Sao Paula do aerodroma Guaruljos (što je jednosatna tarifa) na malom helikopteru “robinson” (jedan pilot i tri putnika) košta 1600–1700 reala, tj. oko 700 evra. Cena drugih helikoptera ide i do 7.500 reala (više od 3.000 evra). Predsednici velikih kompanija, visoki političari i druge “velike zverke” ne sedaju u helikopter sa jednim motorom i jednim pilotom. Svaki dan nad Sao Paulom leti eskadrila od preko 600 helikoptera.

“′Global aviješn′ radi sa ′Dženeral elektrikom′, ′Petrobrasom′, ′Nestleom′… Kad čelnici tih kompanija dođu u Sao Paulo, a dolaze često pošto su Sao Paulo i Brazil veliko tržište, uglavnom lete sa nama. Njihova filozofija je da je vreme novac, pa te kompanije izuzetno cene vreme svojih predsednika, direktora i menadžera, i ne žale pare kada je potrebno brzo stići sa jednog mesta na drugo zbog važnog sastanka”, kaže Dragan, ističući kako je sa predsednicima velikih kompanija uglavnom lako raditi.

Kaže da oni obično ne moraju nikome više da se dokazuju, i prihvataju kad im se da do znanja da neke stvari nisu dozvoljene zbog sigurnosti leta.

“ Najviše problema imam sa novopečenim bogatašima. To su uglavnom mlađi ljudi, između 30 i 40 godina, koji su svoja bogatstva stekli mahom na berzi i njima je teško reći ne. Odnosno, oni ne prihvataju ne tako lako. Uspešni su, otvaraju sva vrata i misle da svi treba samo da udovoljavaju njima i njihovim prohtevima i željama. Pošto su to klijenti koji plaćaju moraš da ih zadržiš, ali moraš i da im kažeš da nešto ne može. Za to je potrebno ono što ovde nazivaju ′jogo de sintura′, neka vrsta diplomatske veštine. Mada sa njima ni to nekad ne pomaže”, priča Mijalković.

Među svojim putnicima ima dosta slavnih. Leteo je sa fudbalerima Ronaldom, Ronaldinjom, Robinjom, Nejmarom… Najbolje iskustvo imao je sa Ronaldom, koji je neposredan i opušten tip. Jedno od najneprijatnijih bilo je sa Naomi Kempbel, koja je helikopterom putovala kao pratilja jednog od direktora “Renoa”. Ona je sa pilotima razgovarala preko posrednika.

“Dosta letimo po fazendama, ogromnim imanjima, gde ljudi uzgajaju soju, šećernu trsku ili imaju stoku… Na svakom takvom imanju nalazi se i ogromna luksuzna kuća sa 30, 40 soba, bazenima, terenima za polo… Tu armija ljudi, baštovana, kuvara, spremačica, vozača, portira, stražara opslužuje jedno imanje i jednu familiju. U državi Sao Paulo su još i komadali imanja, dok je u nekim drugim državama koncentracija moći i bogatstva još veća i izraženija. Vlasnici takvih imanja obično preko nedelje rade u Sao Paulu i tu dolaze vikendom”, kaže Dragan.

LEKCIJA IZ GEOGRAFIJE

Prema njegovim rečima iz pilotske perspektive geografija Brazila se brzo nauči bez ijedne teorijske lekcije.

“Većina velikih gradova u Brazilu nalazi se duž obale. U zaleđini im je Serra do Mar, odnosno planinski venac koji takođe ide od juga do severa. I sada je to predeo prekriven Atlantskom prašumom, mada ona danas nije ni izbliza tako gusta kao nekad. Unutrašnjost zemlje razlikuje se od regiona do regiona, od države do države. U državi Sao Paulo ogromne površine prekrivene su šećernom trskom. U Santa Katarini dominiraju pašnjaci za stoku, krave i druge domaće životinje. U Mato Grosu su nepregledne farme čiji vlasnici koriste avione i helikoptere da bi mogli da obiđu svoja imanja. Kada se leti prema Braziliji dobijaš utisak da je obrađen svaki pedalj zemlje. Severno od Brazilije to, međutim, više nije slučaj – letiš i po sat vremena a da ne vidiš nijednu kuću. To su ogromna neobrađena prostranstva, kao ničija zemlja”.

Najjači utisak na njega ostavila je Amazonija, bez dvoumljenja. Kaže da liči na zeleni okean.

“Očekivao sam da će biti još mnogo veća, šuma je tako velika da joj ne vidiš kraj. Kao zeleni okean. Kad si sam u helikopteru proleti mi kroz glavu da ako mi se desi neki kvar  gotov sam, ovde nema šanse da te neko pronađe… Na putu prema Manausu beležio sam koordinate svakog mesta gde sam video neku kućicu, reku, pitomiji teren – da znam gde mogu da se vratim ako mi se slučajno nešto dogodi“, priča Dragan.

Najduži letovi koje brazilski piloti praktikuju su od SAD-a do Brazila kada treba dovesti novi helikopter ili obrnuto. Najduži njegov let bio je upravo od Sao Paula do Manausa. Trajao je oko 15 sati. Ali nije bio jedini tog tipa.

“Mi takođe radimo Ralli dos Sertoes, najpopularniji reli posle onog Pariz–Dakar. Počinje u Gojaniji, a završava se u Fortalezi, što je oko 5.000 kilometara. Put uglavnom ide kroz nedođije, pa reli pratimo medicinskim helikopterom, da bismo ukoliko se ukaže potreba povređene prevezli do najbliže bolnice. Na tako dugim letovima, na kojima se sleće u manje gradove u unutrašnjosti Mato Grosa, Tokantinsa i drugih država, upoznaš i onaj Brazil kojeg nema na televiziji. Sletanje helikoptera tu obično bude kao praznik, čitav grad se okupi. Ne možeš da ne zapaziš koliko se Brazilci međusobno razlikuju – na jugu su belci i skoro da ne možeš da vidiš crnca, na severoistoku je obrnuto, a u Amazoniji su Indijanci. Na jugu je helikopter obična stvar, a što severnije ideš sve si veći vanzemaljac”, kaže Dragan.

NE OSEĆA SE KAO STRANAC

Ističe da se uprkos takvim iskustvima u Brazilu uopšte ne oseća kao stranac.

“Ima toliko različitih etničkih i rasnih tipova i toliko mešavina da je nemoguće znati ko je tu odakle došao. Kad čuju moje ime i prezime prvo pomisle da sam rođen ovde, da su mi roditelji tu došli. Za Srbiju većina običnih Brazilaca ne zna. Misle da je ruska republika. Kad im kažeš da nije i da se nalazi u Evropi, onda je stavljaju u istu ravan sa Nemačkom, Italijom, Francuskom. Kada pokušavaš da objasniš gde se Srbija nalazi glavna referentna tačka je Italija. Za Italiju znaju, pogotovo u državi Sao Paulo, pošto je tu u prošlosti došlo mnogo Italijana”.

Kada je reč o privikavanju na brazilski mentalitet i način života, najviše vremena mu je bilo potrebno da “produži fitilj”.

“U početku sam gubio živce zbog toga što sam i obrazovanim ljudima, za koje bih rekao da nešto znaju, morao više puta da objašnjavam i crtam jednu te istu stvar. Vremenom sam naučio da plivam sa strujom i da se ne uzbuđujem. Nerviranje i svađanje ovde ne pomažu. Brazilci prosto ne razumeju zašto se ti nerviraš i svađaš. Njima je to kako jeste najnormalnije moguće. Oni imaju jednu osobinu – humilidade (skromnost, blagost), koja nama nedostaje. Ne razmeću se, priznaju grešku, prihvataju kritiku. Mi mislimo da smo uvek u pravu i da smo najbolji u svemu. Treba nekad da prihvatimo da možemo da pogrešimo, da kažemo: ′U redu, pogrešili smo, koja nam je kazna, to ćemo da odradimo i idemo dalje, da živimo…′ Svako greši u životu, i kao čovek, i kao narod. I mi smo kao narod grešili, moramo to da prihvatimo, da pokušamo da ispravimo šta možemo, i da nastavimo da živimo. Ovde nema te greške preko koje ne može da se pređe, a mi kao da nismo navikli da pravimo greške. Ili kad ih bude onda bude kraj sveta. A nije kraj sveta. Kad se ne nerviraš oko svega, shvatiš kako ti život mnogo lakše ide”, zaključuje Dragan Mijalković.

Karmen Miranda (1909 – 1955) je bila prva velika latinoamerička zvezda Holivuda. Možda i najveća do danas. Krajem tridesetih osvojila je Brodvej. Četrdesetih je motor „fabrike snova“. I najbolje plaćena žena u Americi (u vreme Drugog svetskog rata). Nastupa na najglasovitijim mestima, igra u najpopularnijim „blokbasterima“, nezaobilazna je gošća džet-set zabava. Bila je pevačica, plesačica, pa tek onda glumica. Holivud ju je brendirao kao „brazilsku bombu“. Proslavila je sambu u velikom svetu…

2009. godine na različitim meridijanima obeležena je stogodišnjica njenog rođenja. Organizovani su koncerti. Priređene izložbe i retrospektive filmova. I ko zna šta još. Uprkos velikom jubileju, opet je bilo „disonantnih tonova“. Kao da bez njih ne može kada se govori o ličnosti i delu Karmen Mirande i o medijskoj predstavi koja je o njoj i oko nje stvorena. Skoro 60 godina posle njene smrti spomen njenog imena i dalje izaziva oprečne reakcije. Od ljubavi do prezira. Pogotovo u Brazilu, odakle je potekla, ali  i širom Latinske Amerike.

Ni dan danas mnogi tamo ne mogu da joj oproste što je, sa svojim kemp kostimima i neizostavnim bananama na glavi, poslužila za stvaranje jednog trivijalnog stereotipa ne samo o Brazilcima, već i o Lationamerikancima uopšte. Jer, Karmen Miranda je u holivudskim filmovima bila univerzalna Latina – Dorita, Čikita, Rosita, Karmelita; Brazilka, Argentinka, Kubanka, Portorikanka…

Najsmešnije i najparadoksalnije od svega jeste što je ona „etnički“ i po rođenju bila – Portugalka. Rođena je u malom selu na severu Portugala i do kraja života je putovala sa portugalskim pasošem. Ipak, nema dileme da je u svojoj „suštini“ bila  Brazilka. Kad joj je bilo samo nekoliko meseci stigla je u Rio, zajedno sa roditeljima, koji su u emigraciji u Brazil videli šansu za beg od siromaštva. Odrastala je na ulicama i po favelama Rija i tu upijala sambu, ples, životnu filozofiju… Postaće oličenje Karioke (devojke iz Rija).

Životna priča Karmen Mirande mogla bi da se predstavi kao klasična holivudska drama o slavi sa dve oštice. Bajkovitih elemenata ima na pretek. Oni tragični će, na žalost, u jednom trenutku odneti prevagu. Njena priča je, međutim, više od Holivuda i drame. To je, takođe, priča o jednostavnoj, lepoj i talentovanoj ženi koja je u vrtlogu istorije poslužila kao most između različitih kultura. Po „mostu“ su gazili svi odreda. Svako na svoj način.

U stvaran život Karmen će ući sa 14 godina – kroz prodavnicu kravata. Morala je da napusti školu da bi radila – sestra joj je obolela od tuberkuloze, a porodica je bila brojna i siromašna. Iz prodanice kravata preći će docnije u butik šešira. Tu je izveštila u pravljenju osebujnih kreacija koje će joj postati zaštitni znak. Uz posao je obavezno pevušila. Od „mušterije iz visokog društva“, koja ju je čula kako peva, dobija ponudu da nastupi na zabavi za probranu publiku. Na toj zabavi će je čuti i videti poznati producent. Sa njim će u studiju snimiti pesme koje je do juče pevušila u butiku. Dan kasnije biće svebrazilska zvezda.

Zahvaljujući glasu, stasu i neobičnoj harizmatičnosti, bukvalno preko noći izrasta u nacionalnu heroinu radio-ere. Snima ploče i filmove, nastupa… Živi ljubavnu romansu sa olimpijskim šampionom u veslanju Mariom Kunjom. Sve joj ide kao voda. Kada su je tada, na vrhuncu popularnosti (u Brazilu) pitali šta joj je potrebno za sreću, njen odgovor je glasio: „Samo tanjir supe i sloboda da pevam.“

Glas o brazilskom „čudu od žene“ krajem tridesetih doći će i do Njujorka. Namazani njujorški impresario Li Šubert odlazi u Rio. Odmah uviđa potencijal. Ugovor je sklopljen, budućnost zacrtana. Karmen Miranda pristaje da dođe na Brodvej. Njen „uslov svih uslova“ bio je da je sa njom krene i njen brazilski sastav – Bando da Lua. U Americi tada naprosto nije bilo muzičara koji su poznavali melodijsko-harmonijske „tajne“ brazilskih ritmova. Posle nešto natezanja uslov je ispunjen i to uz asistenciju brazilske vlade koja je na Karmen Mirandu gledala kao na mogućnost za pozitivan PR za Brazil u Americi.

Iako će na Brodveju pevati isključivo na portugalskom njen mjuzikl postaje trenutni hit. U to vreme barata sa svega nekoliko desetina reči engleskog, ali njujorška štampa je prosto obožava. Postaje „ličnost trenutka“. Ipak, po povratku u Rio 1940, posle godinu dana provedenih u Njujorku, doživljava pravi medijski linč. Optužuju je da se prodala i amerikanizovala. (http://www.youtube.com/watch?v=u1lCRZ9MFa4&feature=fvsr)

Podtekst linča bio je dvojak. Ni u jednoj provincijskoj sredini uspeh se ne prašta. U slučaju Karmen Mirande, otežavajuća okolnost ogledala se i u tome što je međunarodni uspeh doživela izvodeći baš samba pesme bednih i neukih crnaca. Višim slojevima Rija to je bilo teško za varenje. Ni Karmen Miranda nije mogla da se pomiri sa stigmom koja joj je prilepljena. Odlazi iz Brazila i neće se vraćati punih 14 godina.

Tako je „iz drugog puta“ došla do Holivuda, gde je odmah ubačena u pogon. Bila je savršena „sirovina“ za eksploataciju u mjuziklima, najpopularnijem žanru četrdesetih: Down Argentine Way (1940), Ta noć u Riju (That Night in Rio, 1941), Vikend u Havani (Week-End in Havana, 1941), Springtime in the Rockies (1942), The Gang’s All Here (1943)… Slava, popularnost, bogatstvo, sve je tu… ali, ona kao da stalno igra jednu te istu ulogu. Uvek u manje-više istim kostimima, sa manje-više istim „voćnim aranžmanima“ na glavi, sa manje-više istim dijalozima…

Ubačena je u „egzotični stereotip“ kao u Prokrustovu postelju. Zahvaljujući duhovitosti i samoironiji povremeno je uspevala da se iz njega iskobelja i izdigne. Nikad, međutim, nije dobila pravu šansu da iskaže svu raskoš svog talenta. Ona je (pored ostalog) bila veoma inovativna pevačica. Holivudu je trebala samo kao zabavljačica. Ostala je zarobljena u svom kostimu. Nije više morala da brine za tanjir supe, mogla je sebi da priušti šta god hoće, ali je „slobodu da peva“ izgubila…

Iz današnje perspektive bespredmetno je raspravljati o tome „šta bi bilo kad bi bilo“, kako bi prošla da je uradila ovo ili ono. Činjenica je, međutim, da se njena sudbina preplela sa specifičnim „istorijskim okolnostima“ i da joj je to u određenoj meri išlo na ruku da izraste u nacionalnu i internacionalnu zvezdu najvećeg formata.

Tridesetih godina 20. veka brazilski predsednik, ekscentrični diktator Žetulijo Vargas, u to vreme veliki poštovalac Musolinijevih ideja, želi da stvori čvršći nacionalni identitet. Namera mu je bila da koncept „brazilstva“ (brasilidade) učini dominantim u odnosu na rasnu, etničku i klasnu identifikaciju stanovništva. U tom cilju, pomalo neočekivano,  odbija da se povinuje ideji pukog kopiranja evropskih kulturnih obazaca. Odlučuje, naprotiv, da proskribovano „crno“, „robovsko“ kulturno nasleđe Brazila  – sambu, kapueru, karneval – uzdigne i uvrsti u korpus zvanične nacionalne kulture. Jedini uslov je bio da se to nasleđe stilizuje i oboji nacionalno-patriotskim tonovima.

U tom kontekstu Karmen Miranda se pojavila kao „kec na deset“. Lepa bela devojka koja peva sambu. Bila je prosto otelotvorenje „istorijskog duha“ – predodređena da napravi revoluciju sličnu onoj koju će u Americi Elvis Prisli napraviti sa rokenrolom. „Crnu“ muziku favela učinila je prijemčivom (i) beloj publici iz srednjih i viših slojeva. A zahvaljujući radiju, koji tridesetih godina prošlog veka doživljava procvat, ta muzika odjednom trenutno prelazi nepregledna prostranstva, stiže u najudaljenije zabiti i, logično, stiče do tada nepoznatu popularnost.

Američki proboj Karmen Mirande takođe je delimično bio posledica političkih igara koje su se igrale na mnogo višem nivou. Kada je Drugi svetski rat bio na pomolu Frenklin Ruzvelt se kao mudar državnik trudio da stvara saveznike u prvom komšiluku. Tako će i dojučerašnji „pro-musolinijevac“ Žetulio Vargas postati američki patner i prijatelj. Garant mira takoreći. Između SAD i Brazila potpisan je sporazum o dobrosusedskim odnosima (Good Neighbor Policy), a jedan deo sporazuma podrazumevao je pozitivnu propagandu o Brazilu i Latinskoj Americi.

Propagandni posao je, kao i obično, delegiran holivudskim studijima. Oni nisu časili časa da mašinu puste u pogon. (http://www.youtube.com/watch?NR=1&feature=endscreen&v=-vt5k7qxyv8)

U prvoj polovini četrdesetih biće snimljeno na desetine filmova u kojima će steretip o Latinoamerikancima biti „apgrejdovan“ na jedan novi nivo. Od prljavih i pokvarenih Meksikanaca i promiskuitetnih Meksikanki (koje samo čekaju Gringose da im se podaju) iz prethodne ere, Latinosi sada avanzuju u zavodnike prenaglašenog ponašanja, sa smešnim akcentima, koji jesu simpatičniji i promućurniji nego ranije, ali su i dalje karikaturalnih dimenzija i karaktera..

Po završetku Drugog svetskog rata Good Neigbor Policy postaje passe. Holivud se okreće drugim temama i podnebljima. Ponovo radi „evropski bioskop“. Latinska Amerika je „aut“. 20^th Century Fox i Karmen Mirand se razilaze. Iz tehnikolora prelazi u crno-belo. Iz godine u godinu za nju je sve manje uloga. Polako, ali neumitno odlazi u fejd-aut.  U prvi plan stupaju neka drugačija lica „drugih“. Poput Marlene Ditrih, na primer. Karmen Mirandi ostaju noćni klubovi i Las Vegas.

Najveći brodolom, ipak, doživela je na ličnom planu. Udaće se za drugorazrednog producenta Dejvida Sebastijana, koji ne samo da će je voditi u niz promašenih poslova, već će se uz njega navući na alkohol i tablete. Povrh svega, Sebastijan ju je (po iskazima više svedoka) zlostavljao i tukao. Mada taj brak u pravom smislu nije trajao ni godinu dana, Miranda se, zbog svojih katoličkih uverenja, nikad neće razvesti… Upada u sve dublje depresije, a posle nervnog sloma 1954. godine, na savet lekara, odlazi u Brazil na oporavak.

Navodno oporavljena, vraća se u Ameriku posle nekoliko meseci. Iako joj je već 46 godina nastavlja tempom iz mladosti – igra u noćnim klubovima, nastupa na televiziji – opet u istom kostimu, sa platforma-cipelama, i voćem na glavi. Kamere su zabeležile kada se uživo, u Šou Džima Duartea zamalo srušila na pod. Duarte ju je pridržao, a Karmen je sa smeškom, šaljući poljubac publici, napustila scenu.
http://www.youtube.com/watch?v=U9XLPsFn41g  

To je, ispostaviće se, bio blaži srčani udar. Od onog jačeg, doživljenog nekoliko sati kasnije, preminula je u svojoj spavaćoj sobi.

Kovčeg sa njenim telom u Riju je dočekalo preko milion ljudi. http://www.youtube.com/watch?v=6jfnxjTbu4Q&feature=related

Mada je običan svet time izrazio svoj stav i osećanja prema Karmen Mirandi, proći će još dosta vremena dok ona ne bude „zvanično“ rehabilitovana. Brazilski muzičari, bar oni najveći – poput Kajtana Veloza, Žilberta Žila, Džojsi, Marise Monte, Neja Matogrosa i drugih – nikad, čini se, nisu imali problem sa njom.  Njen opus smatrali su važnim delom sopstvenog nasleđa. Pesme su joj posvetili i Džon Kejl, Džimi Bafet, Lesli Fiš… Ipak najlepši omaž priredio joj je Vudi Alen u svom antologijskom filmu Dani radija. (http://www.youtube.com/watch?v=-j-7FdyG_KE)

Los Anđeles joj se 1998. godine odužio dajući njeno ime jednom gradskom trgu. U Riju, čija je gradska skupština 1948. godine sa indignacijom odbila predlog kompozitora Arija Baroza da se Karmen Miranda proglasi za počasnog građanina, danas u četvrti Flamengo postoji muzej posvećen njoj. Nije ni izdaleka onakav kakav bi trebalo da bude, naprotiv (izgleda bedno i neinventivno), ali to nije ni prva, ni najveća sramota Rio de Žaneira. Glavno je da je Karmen Miranda priznata kao „istorijski artefakt“.

Vreme relativizuje greške i ispravne poteze, pobede i poraze, uspehe i neuspehe… Sećanje koje traje je merilo veličine.

Predrag Dragosavac

http://www.youtube.com/watch?v=wFOogEdoQwo

Brazil je emigrantska zemlja, mada ne na način kao što su SAD ili Kanada. Kolonizacija je bila drugačija. Došlo je više robova, bilo je više mešanja Evropljana, Afrikanaca, Indijanaca, i intenzitet imigracije je mnogo više varirao. U poslednjih nekoliko decenija bila je u stagnaciji pošto je kapija za ulazak stranaca bila spuštena rigidnim zakonima.

Sada imperativ razvoja i manjak visokokvalifikovanih radnika pišu amandmane i ponovo spuštaju barijere. Evropljanima i Amerikancima Brazil više nije kraj sveta ni zadnje dvorište, nego sve poželjnije odredište za profesionalnu karijeru i život. Za naše ljude današnji Brazil može da bude posebno atraktivan – nije još uređen kao Evropa ili SAD, ali u njemu, ako dolaziš iz Srbije ili sa Balkana, nisi građanin drugog ili trećeg reda. Tu si građanin onog reda do kog se probiješ znanjem, radom, sposobnošću, visprenošću… Mesta nisu numerisana.

DALMATINCI PROKRČILI PUT

Koliko ima naših u Brazilu? Kada su dolazili? Kako su se snalazili? Kakav je bio njihov doprinos stvaranju brazilske civilizacije? Svaka priča o našima u Brazilu pre ili kasnije dođe do tih pitanja. Na neka je moguće odgovoriti. Na neka nije, jer egzaktnih podataka nema. Ako je nekad i vođena nekakva evidencija o jugoslovenskim imigrantima i njihovim potomcima, posle komadanja Jugoslavije to više nije bio slučaj. Srpska ambasada, na primer, za to i ne mari.

“U suprotnom bi valjda bar novogodišnju čestitku poslali”, kažu u udruženju Srba Latinske Amerike “Serbios Unidos”.

Koliko god da ih je ukupno došlo, Jugosloveni su za brazilske standarde oduvek bili mala i periferna zajednica. U dvestamilionskoj populaciji nekoliko hiljada, pa i desetina hiljada rasutih na ogromnom prostoru, sitni su maltene kao prašina. Ipak i kao takvi deo su opšte priče o Brazilu i brazilskoj emigraciji, još više o diskontinuitetima i ćorsokacima našeg istorijskog narativa i ponoru na kraju ćorsokaka.

Prvi Jugosloveni koji su organizovani stigli u Brazil bili su Dalmatinci – Blaćani i Velalučani sa ostrva Korčule 1925. godine. Brodom “Zaton” koji je isplovio iz Prigradice otišli su za Đenovu, gde ih je čekao parobrod “Sofija”, koji je poslala brazilska država. Tih 150 putnika bili su prethodnica mnogo masovnije seobe koja će uslediti.

Brazil je 1924. godine preko nekih pomorskih društava pokrenuo propagandu za useljavanje. Uslovi su bili jasni: mogla se useliti samo porodica s najmanje tri člana; članovi porodice nisu smeli da budu stariji od 50 godina; prednost su imale porodice sa više dece; “glavar” porodice morao se baviti poljoprivredom jer je trebalo da rade na plantažama kafe u državi Sao Paulo.

Za mnoge Dalmatince Brazil je bio sve drugo samo ne “zraka smješećeg sunca”. Mahom su radili teške fizičke poslove koje su do juče radili robovi na plantažama kafe, u rudnicima, po šumama (kao drvoseče). Živeli su u kućama bez staklenih prozora, spavali na podu, nekad i zajedno sa stokom. Zbog uslova u kojima su ti ljudi živeli i radili, i Kraljevina SHS će u jednom trenutku privremeno zabraniti dalje iseljavanje svojih državljana u Brazil. Ipak samo u toku jedne godine i samo sa Korčule u Brazil se iselilo oko tri hiljade ljudi.

Dalmatinci koji su u Brazilu ostali počeće polako korak po korak da se pomeraju sa plantaža u rastuće gradove. Nisu poput Japanaca stvorili neki svoj sistem rada i organizacije, verovatno za tako nešto nisu bili u prilici, nego su se uglavnom uklapali u one postojeće “trudbeničko-proleterske”.

Krajem pedesetih, uz pokroviteljstvo socijalističke Jugoslavije, oni će biti okupljeni u Društvo prijatelja Jugoslavije, osnovanog u Sao Paulu. Jedna od inicijativa društva bilo je podizanje spomenika Josipu Brozu Titu u Kampinasu 1982. godine. Spomenik još stoji, i to odmah pored Kenedija. To su jedina dva spomenika stranim državnicima u tom gradu koji je jedan od najrazvijenijih u zemlji. Društvo će početkom devedesetih promeniti naziv u Društvo prijateljstva Dalmacije i Brazila. Nikad, međutim, neće postati baštinik nacionalizma, verovatno i zato što početkom devedesetih, kako svedoče neki od onih koji su tu svraćali, skoro da više nije bilo onih koji govore naš jezik.

DOLAZAK SRBA

Neposredno posle Drugog svetskog rata u Brazilu će se obresti i prva značajnija grupa Srba koji su napustili zemlju još tokom rata.

“Neki su došli zajedno i sastali se u okolnim zemljama, drugi su se našli ovde, ali su svi imali nešto zajedničko – usvojili su Brazil kao svoj novi dom”, stoji na ostatku sajta “Srpskog kluba”.

Reč je bilo o nekoliko desetina porodica, monarhističko-antikomunističke orijentacije, tako da im je zajednički bio i odijum prema komunističkoj Jugoslaviji.

Ni “Srpskog kluba” više nema, većina njegovih osnivača više nije među živima, a kuća gde mu je bilo središte je prodata. Do poslednjeg dana na počasnom mestu je stajala bista Draže Mihailovića. Priča o srpskoj antikomunističkoj emigraciji u Brazilu pomalo podseća na Kusturicin “Andergraund”. Usled daljine, nedostatka informacija, ali i veoma ideologizovanog pogleda na svet, njihova percepcija jugoslovenske stvarnosti je bila veoma pomerena. Čekali su Engleze i nisu ih dočekali. Kraj komunizma neki jesu, ali je otadžbina tada postala nešto sasvim drugo. Uprkos tome što je ta inicijalna srpska zajednica bila sastavljena od obrazovanijih ljudi izraženih nacionalnih osećanja, ni njihovi potomci uglavnom nisu sačuvali jezik i neku bliskiju vezu sa maticom.

Osamdesetih godina se operisalo podatkom od oko 40.000 jugoslovenskih iseljenika i njihovih potomaka “poreklom uglavnom iz Dalmacije, najviše sa otoka Korčule”. Oni su za zvaničnu jugoslovensku politiku osamdesetih bili “izuzetno divni, pošteni i rodoljubivi ljudi koji čine čast našem imenu i poreklu”, “koji nikad nisu imali posla sa policijom”, “koji grade most prijateljstva između stare i nove domovine”.

IZBEGLICE IZ JUGOSLAVIJE

Devedesete donose jedan novi kvalitet u odnosima. Iako su, kao što je ranije spomenuto, vrata Brazila u to vreme bila formalno zatvorena, statistički radari zabeležili su dolazak  Jugoslovena. U početku nije bilo reči o klasičnim iseljenicima, već o ljudima koji su od rata i zahuktalog ludila bežali glavom bez obzira, a nisu imali vremena, strpljenja ili uslova da čekaju dugotrajniju proceduru za odlazak u Kanadu, Australiju ili SAD.

Brazil im je prvu pomoć pružao izbegličkim statusom, koji je onda postupno vodio ka dobijanju papira. Birokratija nije preterano cepidlačila, s “jugoslovenskog Marsa” padali su uglavnom visokoobrazovani. I za mnogo manje poklone iz vedra neba u Brazilu se zahvaljuju božjoj darežljivosti.

Još jedna slučajnost je dodatno olakšavala aklimatizaciju i prilagođavanje Jugoslovenima sa diplomom – SFRJ je od ranije sa Brazilom imala potpisan sporazum o priznavanju i nostrifikaciji diploma. Po tom osnovu Brazil će tokom devedesetih u svoj sistem ugraditi značajan broj stručnjaka: lekara, inženjera, fizičara, hemičara, arhitekata iz Jugoslavije, ponajviše iz Srbije. Čista kolateralna dobit i za jedne i za druge.

Šlepovanje na dotični sporazum trajalo je do druge polovine devedesetih, ali će se dinamika dolaska visokoobrazovanog kadra iz Srbije u Brazil nastaviti i po završetku ratnog ciklusa. Kvalitativna novina je u tome što ulaznica za Brazil više nije izbeglička viza nego studentska razmena, postdiplomske studije ili u skorije vreme zaleđina poslodavca (čiji pravnici rešavaju administrativne zavrzlame). Krajnja konsekvenca je ista – u Brazilu danas živi i radi značajan broj vrhunskih stručnjaka koji su formirani u Srbiji.

Postoje još dva kanala kojima su naši ljudi u novije vreme mogli legalno da stignu do Brazila – brakom sa brazilskim državljanima i unošenjem kapitala (propisana suma bila je 100.000 dolara), što je ipak bila retkost. Karakteristika većine srpskih iseljenika, pa tako i onih koji su dolazili u Brazil, jeste da su se u svet otiskivali kao golje, sa minimalnim materijalnim sredstvima. Ima i onih koji su u Brazil ušli sa turističkim vizama i po njihovom isteku ostali ilegalno, da bi posle nekog vremena dočekali opštu legalizaciju ilegalaca. Ne treba potceniti ni broj naših koji su do stalnog boravka u Brazilu došli preko zatvora zbog šverca droge. Izgleda kao da od svih naših ljudi u Brazilu upravo ti poslednji, kriminalci, dobijaju najviše pažnje srpskih medija i najveći angažman od strane srpske ambasade.

SARADNJA

Za razliku od drugih zajednica u Brazilu (japanske, nemačke, italijanske itd.) koje bukvalno igraju posredničku ulogu između stare i nove domovine u različitim oblastima počev od ekonomije, ovde je praktično nemoguće govoriti o ekonomskoj ili kulturnoj konkretizaciji izgrađenog mosta prijateljstva. Nivo ekonomske razmene između socijalističke Jugoslavije i Brazila bio je veoma skroman. Jugoslavija je uvozila kafu, Brazil je uvozio šljive, i na tome se manje-više završavalo.

Nivo ekonomske razmene Brazila i Srbije i dalje je zanemarljiv. U Srbiji verovatno malo ko pamti da je 2003. godine brojna delegacija srpskih političara i privrednika o državnom trošku obilazila latinoameričke zemlje uključujući i Brazil. “Cilj posete delegacije SCG Latinskoj Americi jeste, između ostalog, i predstavljanje nove državne zajednice na tom kontinentu, kao i stvaranje uslova za povratak preduzeća iz SCG na latinoameričko tržište i obnavljanje tradicionalno dobrih odnosa nasleđenih od bivše SFRJ”, stoji u Betinoj vesti iz tog vremena. Problem sa vestima te vrste jeste što u Latinskoj Americi nije bilo nijednog dopisnika, pa svedočanstva o tome kako je stvarno izgledalo to predstavljanje državne zajednice nikad nisu ni mogla da ugledaju svetlost dana.

A imalo je mitske dimenzije, kao i dolazak Blaćana 80 godina ranije. Bilo je to prvo predstavljanje demokratske i evropske Srbije u zemlji kontinentalnih koja je u to vreme već doživljavala ekonomski bum. “Ti privrednici nisu imali pojma gde su došli. Uz to neki od tih matoraca bili su više zaokupljeniji muvanjem mladih Brazilki, nego biznisom. Ni prisutni Brazilci nisu bili relevantni”, siže je prisećanja jednog od naših prisutnih Brazilaca.

Drugo prisećanje pak osvetljava sadržaj formulacije “stvaranje uslova za povratak preduzeća iz SCG na latinoameričko tržište i obnavljanje tradicionalno dobrih odnosa nasleđenih od bivše SFRJ”. Koraci su sledeći: preduzeće iz Srbije iskazuje zainteresovanost da se vrati, ili bolje reći da uđe na brazilsko tržište. Vrbuju “našeg čoveka” iz dotične struke koji već duže živi u Brazilu. Hteli bi da im taj neko bude “agent”, da stupi u kontakt sa preduzećima iz struke, da ih poseti, predstavi proizvode, napravi posao. Takav projekat pored ostalog podrazumeva špartanje kolima širom Brazila i dosta nečijeg vremena. Srpsko preduzeće neće da plati ni za benzin. Hteli bi da im se tržište otvori, a da oni ne maknu prstom. Treba li reći kakvi su bili rezultati?

“Institucionalni odnos” prema našima takođe je paradigmatičan.

Srbija ni u jednoj ambasadi na čitavom južnoameričkom kontinentu nema mašinu za izdavanje novih pasoša. Iako se širi u ogromnoj zgradi na ogromnom placu u Braziliji, koji su nasleđeni iz Titovih vremena, Ambasada Srbije u Brazilu dvanaeste godine trećeg milenijuma nema čak ni svoj internet sajt. U današnje doba to je kao da se nema lična karta, osnovni dokaz o identitetu. Zar onda može da čudi što većina Brazilaca nema pojma da nešto što se zove Srbija uopšte postoji? Obrazovaniji znaju gde je to otprilike, ali ne baš tačno – jedna od zemalja bivše Jugoslavije koje su toliko sitne da na karti sveta ne može da im stane celo ime.

U Federalnoj policiji, gde se produžuje viza, na listi zemalja koju kompjuter nudi od opcija postoji samo Jugoslavija.

Bez obzira koliko to “jeretično” može da zazvuči, iz brazilsko-latinoameričke perspektive odavno počivša komunistička Jugoslavija i dalje deluje življe i prisutnije od svih ovih novih demokratskih, evropskih i tržišno orijentisanih entiteta. Jugoslavija se iz Brazila i u Brazilu još vidi. Nove realnosti, države nastale na njenim razvalinama, iz brazilske perspektive su mutne ili čak potpuno nevidljive.

(akter)

Brazilija je grad izgrađen tamo gde ranije nije bilo ničega. Rođena je pre 50 godina udarcem krampa po sprženoj crvenoj zemlji i rečima „…biće ovde“.Bila je snoviđenje političara s hrabrim i naivnim idejama  o svojoj zemlji, a osmislili su je ljudi koji su želeli da stvore novi model života za novi svet, zasnovan na principima reda, efikasnosti i socijalne pravde. Planirana je tako da postane dom nacionalne prestonice i jednog miliona birokrata koji bi njom upravljali. Danas, međutim, ima populaciju veću od dva miliona ljudi. Bila je i ostala grad kontradiktornosti i paradoksa.

Urbanistički ju je osmislio Lusio Kosta, a arhitektonski ju je projektovao Oskar Nimajer. I jedan i drugi bili su predvodnici modernizma ili „internacionalnog stila“ u Brazilu i sledbenici švajcarskog arhitekte Le Korbizjea. Korbizje se zalagao za koncept kuće kao mašine za življenje, za gradove napravljene od nebodera i velikih parkova, za stambene blokove na „pilotisima“ sa modularnim strukturama, trakastim prozorima i funkcionalnim osnovicama. Kosta i Nimajer nisu samo stvarali grad, već su zamišljali i sâmo ljudsko biće koje će tu živeti, raditi, proizvoditi, stvarati i napredovati. Zbog svega toga, živeti u Braziliji znači živeti u korbizjeovskom snu.

Nije neuobičajno da Braziliju spominju i kao autoritaran, skoro fašistički grad, jer nameće način života koji je duboko  nekompatibilan sa iskustvom i kompleksnošću društva. Odsustvo uličnih uglova, osnovne referentne tačke urbanih sredina, jedan je od uobičajenih izvora štosova o iskustvu življenja u Braziliji. (“Posao je odličan, odlično je plaćen, ali ne mogu da ga prihvatim…“ „Pa, zašto?“ „Ne mogu da živim u gradu bez ćoškova!“)

Pošto je stvorena od nule, bez limita i prirodnih granica, i izgrađena u centru zemlje kontinentalnih razmera, Brazilija naprosto nema ljudsku dimenziju, što samo pothranjuje njenu autoritarnu prirodu. Kilometarske esplanade vladinih zgrada, sjajne palate od belog mermera koje se uzdižu iznad sterilnih betonskih tržnih centara, nesrazmerni spomenici koji oivičavaju horizont, šire se duž ogromnog platoa sa uvek prisutnim nebom u pozadini, sve su to posledice bezgranične ambicije i odsustva odmerenosti.

Gradovi su živi organizmi i razvijaju se kroz organski proces. Brazilija, međutim, nije izgrađena da se razvija. Rođena je spremna, sa vizijom budućnosti kakva je postojala 1950-ih i sa nešto megalomanskih snova o nacionalnom razvoju kao pokretačkoj energiji. I zato joj nedostaje toplina, druževnost, i spontani elementi gradskog života, sa pijacama, komercijalnim kvartovima, teatarskim četvrtima i kafeima po ćoškovima. Sve je organizovano po sektorima – ako hoćete da idete u pozorište, idete u pozorišni sektor (sever ili jug); ako vam treba hotel – idete u hotelski sektor (sever ili jug). Ona je živi testament tendencije čovečanstva da se zarad ostvarenja utopije distancira od ljudskog bića.

Bez obzira na to Brazilija je poseban grad. U neizrečenoj odbrani grada, Oskar Nimajer kaže kako Brazilija nekome može da se sviđa ili ne sviđa, ali da niko ne može da kaže kako je video nešto nalik njoj. To je grad u potpunoj harmoniji sa prirodom, stambene jedinice su razdvojene dobro održavanim, bujnim parkovima, jezero Paranoa, stvoreno ljudskom rukom, pruža zadivljujući pogled iz većine delova grada, a nebo, koje je po Lusiju Kosti brazilski okean, je sveprisutno i oduzima dah.

Arhitektonska rešenja zamišljena su zbog monumentalnosti i estetskog  ugođaja, ali u mnogim slučajevima nedostaje im praktična dimenzija, kao što su adekvatna ventilacija i termalna izolacija. Iz istog razloga izvorno staklene fasade morale su da budu naružene stotinama rashladnih uređaja (erkondišna).

„Futuristička“ katedrala koju je projektovao Nimajer, a inženjerski „sklopio“ Žoakim Kardoso, nesumnjivo je jedna od najlepših, ako ne i najlepša građevina u Braziliji. Njen paradoks je što joj idejni tvorac zakleti ateista, čovek koji se dan danas, u svojoj 101. godini, izjašnjava kao komunista.

Klima u gradu je prijatna, mada u suvoj sezoni vlažnost vazduha može da bude na saharskom nivou. Veliki broj parkova i društvenih i sportskih klubova podstiče zdrav način života i aktivan porodičan život.

Još je rano da bi se znalo da li je Brazilija uspeh ili promašaj. Uostalom, to i nije toliko značajno. Njeno stvaranje je značajno doprinelo razvoju srednje-zapadnog Brazila, koji na drugi način nije (i ne bi bio) dotaknut zbog geografske šeme brazilskog kolonijalnog procesa. Iz godine u godinu kvalitet života takođe se takođe približava onom u konvencionalnim gradovima.
Međutim, Brazilija ostaje grad ekstrema, prema kome je nemoguće biti ravnodušan, jer prosto traži jaku reakciju. Kao što je ukrajinsko-brazilska spisateljica Klaris Lispektor (Clarice Lispector) napisala: Kada bih rekao da je Brazilija lepa odmah bi zaključili da u njoj uživam. Ali, ako kažem da je Brazilija slika moje nesanice, na to će se gledati kao na optužbu.“

ANDRE DE LIMA

Kultura Brazila je došljačka. Ko god je dolazio sadio je tu nešto svoje. Nešto je hvatalo dublji koren, nešto nije. Zavisilo je najviše od onih koji su dolazili, od njihovog broja, organizovanosti, inventivnosti. Kada vidite šta su, na primer, doneli Japanci koji su praktično postavili poljoprivredni sistem, a Brazil je danas svetska poljoprivredna sila, ne možete da se ne zapitate šta smo tu mi posadili. To “mi” može da se definiše i kao uže kao Srbi, i šire kao “svi naši narodi i narodnosti”. I u jednom i u drugom slučaju rezultat je manje-više identičan – ne vidi se skoro ništa, bar ne na površini.

Pojedinačnih bljeskova ima. Od devedesetih naovamo u Brazil je iz bivše Jugoslavije stigao znatan broj profesionalaca, ali niko ne zna tačno koliko lekara, arhitekata, inženjera, hemičara… Većina njih se afirmisala i uzdigla u sam vrh u svojim oblastima. Uspešnih je bilo i ranije. Svi ti bljeskovi, međutim, sada ostaju pojedinačni. Ne vide se kao rezultat i dostignuće zajednice jer zajednice nema. Za zajednicu je potrebna i matica, a matica u slučaju Srba, pa i ostalih “naših naroda i narodnosti”, ne postoji. Ili ne mari.

ODNOSI S MATICOM

Japan prema Brazilcima japanskog porekla, kojih danas ima blizu dva miliona, gaji specijalne odnose, oni pored ostalog mogu da odu u Japan da rade praktično kad god požele. Skandinavske zemlje povezuju se sa uspešnim Skandinavcima, koriste njihova iskustva, kontakte i pozicije za ostvarivanje viših ciljeva, pa ih slave čak i kad su im biografije bizarne. Danska je, na primer, odlikovala svog industrijalca Boilesena koji ne samo da je materijalno podržavao vojni režim, nego je voleo i lično da prisustvuje policijskom linču levičara.

Srbija svoje iseljenike kojih je uvrh glave nekoliko hiljada, a koji su u međuvremenu mahom stekli i brazilsko državljanstvo, tretira kao i sve druge strance. Onima koji su prva generacija ambasada nije u stanju da izda nove pasoše pošto nema odgovarajuću mašinu, pa im naplaćuje vize, jer oni kad idu u Srbiju putuju sa brazilskim pasošima koje su u međuvremenu stekli. Deci srpskih iseljenika, kojima se državljanstvo i pasoš često uskraćuju, uredno se i bez ikakvog popusta naplaćuju vize.

SOLIDARNOST
U klub dolaze i Srbi, uglavnom mlađi. Dođu nedeljom, sede, ručaju, popiju nešto i ponekad se dogovore i nađu. Ima i onih koji su se vratili. Ali ih ima dosta i u zatvoru. “Pomažemo im. Nađu broj telefona, pa se jave. Goran je išao u zatvor, nosio im sapun, hranu… Davao im je garancije da ovde rade, da mogu da izađu. Svako bi pomogao naše ljude, svako pogreši”, kaže Eržebet Rigo.

JUGOSLAVIJA JOŠ “POSTOJI”

Nekoliko generacija pošto su počeli da pristižu početkom 20. veka Japanci su i dalje prepoznatljivi kao zajednica, ne samo zbog fizičkog izgleda, već zato što se u njihovim dostignućima prepoznaje doprinos i podrška zajednice. Jugosloveni, odakle god da su i ma koliko da su bili ideološki i nacionalno ekstremni po dolasku, samo generaciju ili dve kasnije uglavnom su utopljeni. Njihova dostignuća su skoro isključivo brazilska, čak i kad je celokupno njihovo obrazovanje i formiranje bilo jugoslovensko ili postjugoslovensko.

Kao Jugosloveni, dok je Jugoslavija postojala, još su donekle i bili vidljivi kao zajednica. O tome na svoj način svedoči i prvi spomenik Titu izvan Jugoslavije koji je u Kampinasu, jednom od ekonomski najrazvijenijih gradova Brazila, na sat vremena od Sao Paula, podignut inicijativom jugoslovenskih iseljenika iz države Sao Paulo, mahom Hrvata, koji stoji u neposrednom komšiluku Džona Kenedija.

Devedesetih je usitnjavanje ionako relativno male zajednice učinilo skoro potpuno nevidljivim. Moglo bi se reći da je nevidljivost čak institucionalna. Kad dođete u Federalnu policiju da produžite vizu, ili ako hoćete da prenoćite u jednom od hostela ‘‘Če Lagarto’’ (reč je o najpoznatijem hostelskom lancu u Brazilu), na listi zemalja koju kompjuter nudi opcija Srbija, Hrvatska ili Bosna ne postoji. Postoji samo Jugoslavija. Jedna mlada profesorka iz Sao Paula mi je ispričala kako je prošlog leta imala problem da od fakulteta dobije novac za putne troškove za konferenciju u Srbiji – jer administracija Univerziteta Sao Paula Srbiju nije imala u kompjuteru, pa samim tim nije mogla ni da odobri pare za put!.

Dva miliona brazilskih Japanaca ne predstavlja ni jedan posto brazilske populacije. Nekoliko hiljada ili desetina hiljada Brazilskih Srba, Hrvata i ostalih “naših naroda i narodnosti” čak ni u zbiru ne dobacuju do statističke greške. Toliko ih je malo da se kada pričate srpski (ili srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorski, sve jedno) u dvadesetmilionskom Sao Paulu osećate kao da komunicirate nekim tajnim kodnim sistemom. Ni onima koji se interesuju i nešto znaju nije lako objasniti odakle dolazite. Srbija i Hercegovina? Malo gde kao u ogromnom Brazilu možete uživo da gledate nestajanje jedne zajednice. I to svoje.

RESTORAN “BEOGRAD”

U tom kontekstu svaka pojava nečeg srpskog ravna je čudu neviđenom. Ja sam čudo neviđeno doživeo sasvim slučajno, kada sam kroz prozor gradskog autobusa ugledao natpis “Beograd” na jednoj od kuća na Aveniji Indianopolis u Sao Paulu. U prvom trenutku pomislio sam da umišljam – nekoliko meseci sam u Brazilu, okružen Brazilcima svih vrsta i portugalskim jezikom, mora da je počelo da mi se priviđa. Nisam bio siguran o kakvoj kući je reč, da li je turistička agencija, restoran ili nešto treće.

“To mora da je onaj restoran”, rekli su mi starosedeoci. „Onaj” restoran je na neki način mitski restoran. “Srpski klub” otvorili su stari srpski emigranti posle Drugog svetskog rata, a raščuo se devedesetih po odličnoj balkanskoj hrani. Ali poslednje što sam čuo, još pre polaska u Brazil, jeste da je “Srpski klub” zatvoren pre nekoliko godina, jer su se njegovi osnivači proredili. Žena koja je tu kuvala otvorila je drugi restoran, ali niko od naših koje poznajem u Sao Paulu nije znao da mi kaže gde se to tačno nalazi i kako se zove. Morao sam sam da proverim.

“Beograd” koji sam video iz autobusa jeste restoran. Dvospratnica je tirkizno plave boje, sa terase se vijore brazilska i srpska zastava, a na jednom spoljnom zidu oslikani su simboli Beograda. Unutra su posteri sa motivima Beograda i Srbije. Hrana je srpska i mađarska, servirana na brazilski način. Ovde je, naime, dominantan sistem “na kilo” – razna jela su postavljena na “švedski sto”, svako stavlja u tanjir po želji i to se onda meri i cena zavisi od težine. Uzimam prebranac, punjeni paradajz, musaku, ćuftu… Sedam za sto. Posmatram lica oko sebe. Neke fizionomije okolo mogle bi da prođu kao srpske i balkanske. Svi, međutim, pričaju samo portugalski. Hrana je odlična. Vraćam se za “švedski sto” i uzimam poslednju sarmu.

Domaćin menadžerskog držanja pita me da li je bilo ukusno. Odgovaram da jeste i uzvraćam mu pitanjem: “Voce fala sérvio?” (pričate srpski). Ne priča, ali odlazi u kuhinju da pozove nekoga ko priča. Među konobarima blago uzbuđenje – u “Beograd” je došao neko iz Beograda. Trenutak kasnije predamnom je Eržebet Rigo s Novog Beograda.

PRIČA ERŽEBET RIGO

U Brazil je došla 1993. godine u svojim već zrelim godinama. U “prethodnom životu” bila je sekretarica u Generalštabu JNA.

“Kad je počelo pravljenje lista postala sam prekobrojna. Tada sam rešila da dođem u Brazil. Tu sam imala tetku i njenu familiju, a već sam ′86 bila u Brazilu, pa sam videla kako je. Kad smo došli bilo je mnogo odbojnosti od onih koji su došli pre. Svi smo im bili komunisti, a mene su zvali špijunom, pošto sam radila u Generalštabu. Nisu hteli da se druže i nisu nas prihvatali. Tek posle dosta godina su me prihvatili kad su se uverili da nemam ništa s tim. Šta da imam? Radila sam kao službenik, kakav špijun”, priča Eržebet.

Kada je došla nije znala ni jezik, a kamoli šta će da radi. Čula je za “Srpski klub”, koji je jedan čovek vodio subotom i nedeljom, ali im nije išlo. I tako su njoj ponudili da radi.

“A ja, kako kod nas svi kuvaju i prave kolače, rekoh hajde da pokušam. Tu ne moraš da govoriš, već što znaš znaš. I da ti kažem, uspelo je. Počela sam da kuvam”, seća se Eržebet prvih koraka u Brazilu.

Pre nego što je došla u klubu su se služili pljeskavica, čevapčići, ražnići i sarma. Ona je uvela paprikaš, musaku, gibanicu… Išla je u Beograd da nauči kako se prave kore i onda je počela da pravi pitu, kolače, baklave.

“Imam sto u kuhinji pa tu i sušim kore, isto kao što se radi u Beogradu. Nikad ranije to nisam radila, ali vidiš kako se život promeni. Mnogo smo zaradili sa pitama i kolačima. Ovde niko drugi to ne pravi. ′Srpski klub′ u Vila Marijani u Sao Paulu postojao je 50 godina i nikad niko nije znao za njega. Kad su meni dali da ga vodim pročulo se, i počeli su ljudi da dolaze. Podigli smo klub. Zoran se vratio u Beograd, Goran i ja smo nastavili. Deset godina smo vodili klub. Posle toga smo otvorili ′Beograd′. Hrana je srpska i mađarska. Ja sam poreklom Mađarica, moj sin je Srbin, pa smo pomešali, pošto ovde ima više Mađara nego Srba. Srbi su već pomrli ili su stariji ljudi, njihova deca ne dolaze, ne poznaju. Ali dolaze Rusi, Rumuni, Španci, Nemci… Svi Evropljani su tu subotom i nedeljom. Dolazi i mnogo Brazilaca i Japanaca. Japanci jako vole ovu hranu. Kažu da im je ovaj tempero (aroma, začin) mnogo dobar. A naš tempero su biber, so i aleva paprika”, nastavlja Eržebet.

SVAKODNEVICA

Zadovoljna je životom u Brazilu. Eržebet može sebi da priušti sve, ali vremena nema. Radi od ponedeljka do ponedeljka, restoran nije zatvoren nijednog dana. Kad se u četiri sata završi ručak, većina brazilskih restorana radi do kraja ručka, već se priprema za sutradan.

“Kuvam i pravim kolače, a preko nedelje kuvam za jedno obdanište. Sredom pravim kore za kolače, četvrtkom počnem kolače i sarmu i ono što mogu da spremim unapred. Tako da smo umorni od svega. U Brazilu, pogotovo u Sao Paulu, niko nema vremena jer se baš radi. Nije kao kod nas. Ako ne radiš, propao si. Ovde niko ni sa kim nema kafu vremena da popije, komšije se ne poznaju”, priča Eržebet, koja je u ovom restoranu 18 godina, a osam su bili gazde.

Velika je to odgovornost. Za 18 godina niko se nije požalio da je bolestan, da je hrana pokvarena ili tako nešto.

“I još smo ušli među 500 najboljih restorana u Sao Paulu. U gradu sa 100.000 restorana to je uspeh. Ipak prošlog septembra Goran je prodao restoran. Više nismo izdržali. Toliko je veliki posao bio da se on prosto razboleo. Veliki su rashodi, imaš probleme sa radnicima, stalno plaćaš advokate i hteli smo da prodamo, da se penzionišem”. U Beogradu sam već u penziji, ovde mi fali još malo. Ostaću još neko vreme, a onda ću da se vratim kući na Novi Beograd”, kaže Eržebet.

Novi vlasnik Brazilac tu je tek tri meseca. Dolazio je ranije kao gost. Sad vodi restoran sa svojim prijateljem. Eržebet ga uči kako se kuva naša hrana, da može da je zameni kad nije tu. I jedan i drugi su završili gastronomsku školu.

“Dok sam ja kuvala preko nedelje imala sam spanać, grašak, boraniju, dinstani kupus… Oni su to promenili, eksperimentišu, podigli su cene i promet je opao. Ne znam dokle će izdržati. Ali neću da se mešam – radi šta hoćeš, ako hoćeš da propadneš propadni. U junu posle osam godina konačno idem u Beograd. Ranije nisam mogla, jer nije bilo nikoga da me zameni. Da li će ′Beograd′ nastaviti kao srpski restoran i ubuduće? Hoće, dok sam tu. Posle mene ne znam šta će biti”, zaključuje Eržebet.

Posle kafe i baklave odlazimo do stola gde su još neki naši ljudi – dve osamdesetogodišnje bakice sa svojim brazilskim porodicama. Jedna je Francuskinja, čiji je muž bio iz Ćuprije, druga je Turkinja čiji je muž bio Obrenovčanin. Obe pričaju na tečnom srpskom, iako u Srbiji nisu bile godinama i decenijama. Oči su im iskrile uzbuđenjem i mladalačkim sjajem dok su pričale o svojim muževima, dolascima u nekadašnju Jugoslaviju, upoznavanju i druženju sa rodbinom.

Piše: Predrag Dragosavac

Čistačica, spremača, čuvara i nosača Brazil ima napretek među svojom nezaposlenom sirotinjom. Stručnjaci i vrhunski profesionalci, međutim, nedostaju, i njihov dolazak u zemlju će biti podstaknut novom imigracionom politikom.

U Brazilu, kako saznajemo, živi i radi nekoliko hiljada naših stručnjaka, koji su na latinoamerički kontinent dospeli uglavnom devedesetih, preko stipendija, ili preko treće zemlje. Brzo su se privikli na ljude i poslove i zadovoljni su. Mnogi su se oženili ili udali i tako se najlakše reguliše status. Drugi su dobili privremene radne vize. Ima plastičnih hirurga, profesora univerziteta, tehnologa i fizičara. Filharmonija u jednom brazilskom gradu zapošljava grupu naših umetnika, već nekoliko godina. Naši ljudi nisu retkost ni na naftnim platformama.

Prema podacima, koje su objavili neki od najuglednijih brazilskih medija, do marta treba da bude izrađen projekat za brže dobijanje radne vize, postupak koji je zbog svoje komplikovane procedure do sada usporavao priliv stručnjaka iz Evrope i SAD koji su voljni da svoju sreću oprobaju u nekoj od prosperitetnih firmi rastuće ekonomije Novog sveta.

Za njih neće baš biti prostrt crveni tepih, kako to prikazuju mediji u Sao Paulu. Ali će, kako je Politici objasnio izvor iz Ministarstva spoljnih poslova Brazila, „projekat selektivne imigracije” omogućiti lakši privilegovan put do radne dozvole na koju gotovo da više neće moći da računaju nekvalifikovani strani radnici.

„Mnogi stručnjaci žele danas da dođu kod nas, Brazil je ostrvo prosperiteta”, kaže Rikardo Paes de Baros, koordinator projekta koji kabinet predsednice Dilme Rusef želi da vidi na radnom stolu do početka proleća.

Reforma školstva je u toku, a da bi prvi profesionalci izašli sa kvalifikacijama kakve se traže na pijaci radne snage, moraće da protekne bar još desetak godina. Zemlji koja je zaslužila prvo slovo u kovanici Briks (brzorastuće ekonomije Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južnoafrička Republika) potrebni su stručnjaci sada.

Ne samo što joj predstoje dva velika svetska događaja – mundijal u fudbalu 2014. i Olimpijske igre 2016. – već i zbog nerazvijene infrastrukture. Nedostaju moderni vozovi, mreže puteva i železničkih pruga, luke, mehanizacija, energetika, i sve to usporava zahuktalu lokomotivu latinoameričkog džina.

Brazil je zainteresovan za „transfer tehnologije” u oblasti eksploatacije nalazišta nafte, i za podizanje industrijskog nivoa već postojećih fabrika. Projekat za koji se zvanično tvrdi da će omogućiti izdavanje neke vrste VIP radnih viza, ipak neće široko otvoriti vrata za neograničeni radni boravak, saznaje Politika.

„Brazil će odškrinuti svoje kapije, ali je vrlo oprezan i nema ni pomena o tome da se uvede državni iseljenički projekat kakav se praktikuje u Australiji ili Kanadi”, kaže brazilski izvor. „Odobravanje radnih viza na određeno vreme ne podrazumeva dobijanje dozvole za stalni boravak, a još manje daje pravo na dobijanje brazilskog državljanstva.”

Dodaje se da će „velika brazilska preduzeća sa učešćem stranog kapitala ili multinacionalne kompanije sa sedištem u Brazilu najviše, kao i do sada, zapošljavati strane deficitarne stručnjake”. Ali oni uglavnom imigriraju iz zemalja odakle je investiran strani kapital.

Drugim rečima, brazilske ambasade i konzulati po svetu, pa i ova u Beogradu, neće tu moći mnogo da pomognu. Postupak se pokreće u Brazilu kod nadležnih organa, a inicijator je brazilski poslodavac. Tek kada vlasti u Brazilu izdaju nalog za izdavanje radne vize, dotični stručnjak bi mogao da je podigne u diplomatsko konzularnom predstavništvu, na primer, u Beogradu.

Pojedine velike firme planiraju da uskoro otvore svoja predstavništva za regrutovanje stručnih deficitarnih kadrova u Madridu, Lisabonu, možda i u Rimu i Parizu. Imigracija koja dolazi iz ovih evropskih zemalja brže se, zbog sličnosti jezika, prilagođava uslovima u latinoameričkim tropima. To ne znači da će naši stručnjaci, ukoliko budu uspešni prilikom konkurisanja, biti odbačeni.

Prema podacima kojima raspolažu agencije za pronalaženje posla, oko 400.000 stručnjaka iz Evrope i SAD još čeka na sređivanje dokumenata i preseljenje na određeno vreme u Latinsku Ameriku.

Kada je posle toliko godina zemlja stala na zelenu granu, jasno je da će učiniti sve da pre svega iz siromaštva izvuče svoje ljude i da ne zapadne u krizu koja se širi Starim kontinentom.

(B92)

- Najveća želja nam je bila da se venčamo na plaži. Bila je to kombinacija prelepe plaže, divnog vremena i prijatnih ljudi kojima je interesantno bilo da posmatraju dvoje ljudi koji se jedno drugom zaklinju na večnu ljubav. Mi smo samo želeli da tih pola sata budemo srećni, a da nakon toga slavlje nastavimo u nekom klubu – rekla je novopečena mlada tamošnjim medijima koji su preneli ovaj neobičan čin venčanja piše Press.

(b92)