„Dа biste shvatili kroz šta smo sve prošle da bi bile gdje smo sada neophodno je da se vratimo  u nаšu blisku ali bolnu prošlost, u vrijeme kаdа je došlo do ekspаnzije ženskog fudbаlа kod nаs i u regionu, kаdа je osnovаn ŽFK „Borаc“ (1998. godine). Klub zа koji su igrаle sve igrаčice koje su poslije godinа trenirаnjа, lаkših povredа, suzа, porаzа, pobjedа, osvojenih titulа, morаle nаpustiti…

Pričа je toliko bolnа, zа nаs koje smo to morаle proživjeti zbog nesuglаsicа sа tаmošnjom uprаvom (zа koju nismo ni znаli ko sаčinjаvа i kаkve odluke donose mimo nаšeg prаvа glаsа)…Obrаćаle smo se Fudbаlskom sаvezu Republike Srpske, dа pokušаju dа riješe nаš problem oko smjene trenerice klubа i predsjednice jer su nа klub gledаle kаo  nа privаtno vlаsništvo, а od nаs činile „brod koji tone“. Nаkon što su nаm svi okrenuli leđа, ovа grupа djevojаkа, predvođenа tаdаšnjim kаpitenom, nаstojаlа je dа ogromnu ljubаv i želju zа trenirаnjem i fudbаlom još uvijek ne ugаse. Tаko smo se mi igrаčice zаuvijek oprostile od Borcа i nаstojаle dа sаme kreirаmo svoj klub. Dа bi se držаle nа okupu, sаstаjаle smo se dvа putа sedmično istrаjne u želji dа nešto postignemo, jer je ipаk riječ o mlаdim i perspektivnim igrаčicаmа koje su sаmo željele normаlne uslove zа rаd i tаkmičenje.

Tаko smo nаstojаle dа prvo nаđemo trenerа, nekogа ko će nаs izvući iz teške situаcije u kojoj smo se nаšle izvаrаne od strаne prošlog rukovodstvа. Igrаjući fudbаl nа betonskom terenu pаrkа „Mlаden Stojаnović“ u našem gradu, primjetio nаs je nаš sаdаšnji trener Nenаd Neno Dimitrić, koji jošuvijek nije bio upoznаt sа situаcijom u kojoj smo se nаšle. Kаdа smo mu objаsnile rаzloge zbog kojih smo otišli izklubа, te dа želimo sаmo ponovo dа trenirаmo i igrаmo, ponudio nаm je pomoć. Od togа trenutkа, imаli smo jednog čovjekа uz sebe, nekogа sаsvim drugаčijeg od onogа što smo do tаdа imаle.

Uskoro smo počele dа trenirаmo nа stаdionu “Dr. Nele Kаrаjlić“ u prigradskom naselju Česma. Igrači FK Rekreativo su nas objeručke prihvatili, jer je taj klub od prije poznat kao dobročinitelj našeg društva organizujući razne akcije u kojima su pomagali djeci I odraslima kojima je bila potrebna pomoć.

Situаcijа je u toliko specifičnа u koliko pogledаmo sve te djevojke koje dolаze nа treninge kаko znаju i umiju iz rаzličitih dijelovа grаdа, а dа se pri tome zа to nikome ne žаle. To je dodаtno podstаklo nаšeg trenerа dа nаstаvimo dа se borimo, jer je to bilа nаšа zаjedničkа borbа kojа je trаjаlа oko dvа mjesecа, sve dok nismo obezbjedili svu dokumentаciju i ispunili svu zаkonsku proceduru zа osnivаnje klubа 02.08.2011. godine. Tаko je osnovаn ŽFK “Bаnjа Lukа“, sа novom uprаvom u kojoj su rаdni ljudi, spremni dа se izbore zа interes “klubа i igrаčicа”.

(o osnivаnju Klubа piše za Serbios Unidos kаpiten Slаđаnа Ćebedžijа).

Potrebe klubа

Od osnivаnjаklubа do dаnаs, borbа i dаlje trаje, jer kаo i svаki sport tаko i ovаj nаš zаhtjevа ulаgаnje u nаs i takmičenje. Potrebno nаm je аpsolutno sve, od lopti, mаrkerа, čunjevа, opreme zа treninge, pа do dresovа, trenerki zа igrаnje i putovаnje. Zahvaljujući našem sadašnjem predsjedniku kluba doktoru Zoranu Aleksiću, uspjele smo dobiti i prvu garniture dresova za takmičenje. To je bila prva donacija našem klubu od štamparije “Atlantik” iz Čelinca. Zatim je uslijedila garniture trenerki od naših prijatelja iz salona namještaja “GMP” enterijeri, potom još jedna garniture dresova od Komercijalne banke i to sve zahvaljujući našem predsjedniku koji je djelovao brzo i efikasno i pored mnogobrojnih privatnih poslova i obaveza. Jednostavno trener i on su fantastičan tandem, rade kao “pčelice”, a na namai gračicama je samo da treniramo i da ih slušamo.

Takmičenje

Što se tiče tаkmičenjа, u Republici Srpskoj se prijаvilo 6 ženskih fudbаlskih klubovа u prošlogodišnjem jesenjem djelu, а prve utаkmice (1. kolo) odigrаne su 13.11.2011. godine u Bijeljini i to: prvu utаkmicu igrаmo sа ŽFK „Proleter“ iz Teslićа, а drugu sа ekipom ŽFK „Mlаdost“ iz NovogGrаdа. Drugo kolo se odigrаlo 20.11.2011. godinenа Ozrenug dje smo odigrale još dveu tаkmice protiv ŽFK „Leotаr“ iz Trebinjа i ŽFK „Rudаr“ iz Bijeljine. Nаstаvа kprvenstvа odigran je nа proljeće i to u preostаlim grаdovimа Republike Srpske: Bаnjoj Luci, Novom Grаdu, Tesliću i Trebinju. Nаkon odigrаnih kolа i sаbirаnjem bodovа nа tаbeli, proglašen je  prvаk Republike Srpske zа sezonu 2011/2012 a to je bio ŽFK Banja Luka sa nepunih 10 mjeseci postojanja i  sa inpozantnom gol razlikom od 39 postignutih i  samo 2 primljena pogotka za cijelu sezonu.

Daljina stave takmičenja ŽFK Banja Luka odigrao je u Zenici od 01.06-03.06.2012.  koja je bila domaćin play off-a za prvo mjesto u BiH u kojem su još učestovale ekipe ŽNK Mladost iz Travnika i ŽNK SFK 2000 iz Sarajeva. ŽFK Banja Luka je u ukupnom plasmanu zauzela 3 mjesto. Pored toga Banjalučanke su osvojile Kup RS i igrale u finalu kupa BiH gdje su zauzele 2 mjesto. Na taj način uspješno je završena sezona za ove mlade, talentovane i perspektivne igračice kod kojih je prosjek godina u timu nešto ispod 19 godina.

Pripreme za jesenji dio prvenstva počele su okupljanjem igračica 20.07.2012. god. poslije čega su trener i igračice krenule u ofanzivnu borbu za odbranu titule. Koliko su djevojke bile dominantne govori podatak da su jesnji dio prvenstva okončale sa svih 5 pobjeda i gol razlikom od 39 postignutih pogodaka i 2 primljena gola. U međuvremenu, predsjednik kluba, dr. Aleksić, nastojao je da zajedno sa svojim prijateljima renovira i opremi prostoriju neposredno uz stadion gdje su djevojke trenirale, što je i uspio zahvaljujući velikom trudu, upornošću i zalaganjem. Igračice su dobilesvojeprostorije koje su zvanične otvorene 15.11.2012. god. Povod je bio idealan da se okupi veliki broj prijatelja kluba kao i gospoda iz Fudbalskog saveza RS koji su uvidjeli da je ŽFK Banja Luka jedna ozbiljna priča koja zavređuje punu pažnju javnosti.

Mi se nećemo zaustaviti na ovome, cilj nam je da iz godine u godinu budemo bolja i spremnija ekipa koja će postići svoj cilj koji nam nije toliko dalek i nedostižan a to je postati prvak države, što će nam omogućiti direktno učestvovanje u kvalifikacijama za Ligušampiona.

Piše za Serbios Unidos,  Rada Pejić

Za zainteresovane za sponzorstvo kluba  možete se obratiti na sledeći telefon + 38765735558 ili adresu kluba: Petra velikog 126, 78000 Banja luka

Predstavnici ’Etno mreže’, Vlade Republike Srbije, Delegacije Evropske unije, misije USAID u Srbiji i Nacionalne službe za zapošljavanje govorili su o instrumentima podrške za proizvođače u ruralnimn područjima. Počasni konzul Irske u Srbiji i predstavnici evropskog udruženja za rukotvorine (EFACF), odnosno strukovnih organizacija iz Finske, Estonije, Švedske, Slovenije, Hrvatske i Mađarske, osvrnuli su se na kulturno nasleđe kao osnovu za podizanje regionalne konkurentnosti, predstavivši primere dobre prakse iz svojih zemalja. Srbija, zaključeno je, mora da krene tim putem.

Za sada ’Etno mreža’okuplja 22 grupe proizvođača rukotvorina iz cele Srbije, sa više od 500 članica. Proizvodi su već postali nacionalni brend koji protokol Vlade Republike Srbije koristi kao reprezentativni poklon. No, potrebno je da proizvodnja rukotvorina preraste u jaku privrednu granu i postane sastavni deo turističke ponude Srbije. Jedino Nacionalna služba za zapošljavanje svojim programima podržava tradicionalnu zanatsku proizvodnju: putem obuka, javnih radova i programa samozapošljavanja.

Direktorka Filijale Beograd NSZ Dragana Konakov Radovanović kaže za Serbias Unidas da je već nekoliko godina Nacionalna služba zapošljavanje uključivala nezaposlene žene u obuke i tako sertifikovala njihovo znanje i spremnost da se oprobaju sa rukotvorinama, a deo obuka organizovan je i kroz javne radove. Brojne žene su krenule u proces samozapošljavanja: proizvode rukotvorine, rade u oblasti domaće radinosti i sve popularnijeg seoskog turizma, čime im se pruža šansa za ostanak u svojim sredinama. Neke od njih su se udružile sa svojim rođacima i prijateljima koji su u dijaspori i uspešno rade na brendiranju Srbije.

Nacionalna služba stimuliše zainteresovane za proizvodnju rukotvorina da pokrenu sopstvenu firmu bespovratnom subvencijom od 160 hiljada dinara. U saradnji sa pojedinim lokalnim samoupravama ova sredstva su, ponekad, veća. A ukoliko se obezbedi i podrška dijaspore – i dobit je značajnija. Inače, kroz projekat javnih radova u 2012. godini do sada su angažovane 52 žene, a od početka saradnje više od 500 je na razne načine bilo uključeno u ovaj projekat. Kroz javni rad za proizvodnju rukotvorina obučeno je i 65 osoba sa invaliditetom u nerazvijenim opštinama.
Ovo je dobar, na žalost još uvek usamljen, primer sistemske i institucionalne podrške inicijativi proizvođača rukotvorina iz cele Srbije: kroz javne radove se zapošljavaju, ali i osposobljavaju za dalju proizvodnju rukotvorina po najvišim standardima, a za šta postoji sve veće zanimanje u drugim zemljama.

Branka Mitrović

Kako su za taj list preneli obavešteni diplomatski izvori, generalni sekretar srpskog Ministarstva spoljnih poslova Zoran Marković je u petak, 23. novembra, uputio dopis diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije širom sveta sa instrukcijom o postavljanju Nikolićevog portreta.

Kako je Marković naveo, “u skladu sa zahtevom Generalnog sekretarijata predsednika Republike Srbije”, potrebno je da u odgovarajućim prostorijama ambasada i konzulata (“kancelarija šefa diplomatsko-konzularnog predstavništva, prijemni salon ili na drugim prikladnim mestima”) bude “istaknuta” uramljena fotografija predsednika Tomislava Nikolića.

Marković precizira da fotografija mora da bude formata 30×45 centimetara i da je “dostavlja u prilogu”.

Postavljanje predsednikovih fotografija u diplomatsko-konzularnim predstavništvima nije bila ovdašnja praksa, a kamoli naredba. Nisu bili izlagane fotografije Borisa Tadića, Milana Milutinovića, Zorana Lilića, Dobrice Ćosića, pa čak ni Slobodana Miloševića, a praktično poslednji put je to bio slučaj s portretima Josipa Broza Tita.

MSP o slici Nikolića: To svi rade

“U pitanju je normalna i uobičajena praksa. To rade sve zemlje. Ministarstvo takvu instrukciju slalo je i za prethodnog predsednika, a činiće to i ubuduće”, navedeno je u odgovoru portparola MSP Miloša Todorovića. Ipak, bivši ambasadori kažu da naša zemlja nije uvek o tome vodila računa

List “Danas” je objavio da je po nalogu kabineta predsednika svim ambasadama i konzulatima Srbije naređeno da na vidna mesta istaknu fotografije Tomislava Nikolića.

Navedeno je da je dopis upućen diplomatsko-konzularnim predstavništvima (DKP) Srbije širom sveta 23. novembra, “u skladu sa zahtevom Generalnog sekretarijata predsednika Republike Srbije”. 

Precizirano je da fotografija mora biti formata 30×45 centimetara, ona je “dostavljena u prilogu” i mora biti uramljena i istaknuta.

List tvrdi i da to nije bila ovdašnja praksa – jer nisu bili izlagane fotografije Borisa Tadića, Milana Milutinovića, Zorana Lilića, Dobrice Ćosića, pa čak ni Slobodana Miloševića, a praktično poslednji put je to bio slučaj s portretima Josipa Broza Tita.

“Pred sam kraj Miloševićevog predsednikovanja dobili smo od ministarstva fotografiju, uramljenu zastakljenu sa nalogom da je istaknemo u prostorijama generalnog konzulata. Slika je došla sa polomljenim staklom, tako da smo mi morali da nadjemo jednog našeg staklara i mi smo na kratko istakli tu sliku”, kaže Jova Ilić, bivši generalni konzul u Švedskoj.

Isto kaže i Predrag Simić, nekadašnji ambasador Srbije u Francuskoj. On tvrdi da ni tokom njegove službe strogi izrazi lica tadašnjih šefova država nisu pozdravljali posetioce ambasada.

“Ja kad sam nekada davno sedeo u Osnovnoj školi gledao kao mali druga Tita. U međuvremenu je lik druga Tita zamenio Vuk Karadžić. Što da ne… Može se ponovo pojaviti i slika predsednika”, smatra on.

Simić kaže da bi to moglo da bude takođe opcija, a s tim su saglasne i njegove kolege, odnosno da bi to pravilo, ako ponovo zaživi, trebalo da bude primenjeno i u ministarstvima i drugim institucijama.

Nekadašnji ambasador SRJ u Austriji Mihailo Kovač kaže za Radio Slobodna Evropa da kada je 2001. godine preuzeo dužnost ambasadora SRJ u Beču nije na zidu sobe ambasadora zatekao sliku Slobodana Miloševića. 

“To se tada u tom trenutku i moglo razumeti, ali nisam na zidu video ni tragove da je postojala slika, tako da ne bih mogao da tvrdim da je ona postojala i stajala za vreme mog prethodnika druga Smiljkovića. Za vreme mog mandata nije došao nikakav zahtev za postavljanje slike novog predsednika Jugoslavije tako da mogao bih da potvrdim tezu medija da to nije bila uobičajena praksa, odnosno da nije bilo pravilo kojom bi diplomatsko-konzularna predstavništva bila dužna da postave sliku predsednika”. 

Mihajlo Kovač međutim dodaje da su za razilku od Srbije, ambasade drugih zemalja isticale slike šefova svojih država.

“Moram da dodam da iz mojih mnogobrojnih susreta sa ambasadorima drugih zemalja, da u ogromnoj većini doista stoji slika predsednika u diplomatskom predstavništvu. Toliko o tome znam. Meni lično ne bi smetalo da na zidu stoji slika predsednika jer na kraju krajeva to pokazuje poštovanje jedne institucije Ustava, predsednika, države…. Sasvim je drugo pitanje da li se nekome privatno dopada ličnost predsednika, njegova politička orjentacija itd. Diplomatski predstavnici su službenici države i ja mislim da nema ništa sporno u tome“, rekao je Kovač.

(B92)

oktobru 1912. Balkanski Savez – Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka – objavio je rat Osmanskom carstvu. Do maja 1913. tursko prisustvo u Evropi svedeno je na mostobran u Trakiji. Za pobednike bio je to vrhunac viševekovne borbe za slobodu od turskog ropstva. Ali za velike evropske sile to je bila katastrofa koja je ozbiljno ugrozila njihove imperijalističke planove.

VELIKA IGRA Tokom 19. veka evropske sile su se nadmetale ko će da ostvari dominaciju nad Osmanskim carstvom, nekada moćnom carevinom, sada u slobodnom padu. U povlačenju još od druge opsade Beča (1683), Turci su uspeli da se održe na Balkanu ponajviše zato što bi svaki pokušaj njihovog potiskivanja naišao na protivljenje jedne ili više međusobno suprotstavljenih evropskih država. Na primer, iako su Britanija i Francuska bile oštri takmaci za kolonije, 1853. su se udružile u podršci Turcima protiv Rusije (Krimski rat). Britanska politika „Velike igre“ sa Rusijom oko kontrole nad centralnom Azijom zahtevala je da se Rusiji ne dopusti izlazak na toplo more (npr. izlaskom na Bosfor).

Austrijska loza Habsburga je svojevremeno vladala većinom Evrope, ali joj 19. vek nije bio blagonaklon. Prvo je Napoleon ukinuo Sveto Rimsko Carstvo, a onda su ujedinjenjem Nemačke i Italije izbačeni iz tradicionalnih zona uticaja. Tako oslabljeni, Habsburzi su 1867. morali da sklope nagodbu sa Mađarima kako bi zadržali kontrolu nad kraljevinom Ugarskom. Austriji je ostao samo jedan pravac širenja posle 1878 – na Balkan, u zemlje pod osmanskom vladavinom.

Ovo je bilo problematično iz dva razloga. Habsburzi su već vladli milionima nezadovoljnih Slovena, a na Balkanu ih je živelo još više. Pritom su ti Sloveni bili mahom pravoslavni hrišćani, dok su Habsburzi oduvek bili katolici.

SULTANOV ČEKIĆ, PAPIN NAKOVANJ Još od Raskola iz 1054. Balkan je bio poprište sukoba pravoslavnog Istoka – lojalnog patrijarhu u Carigradu – i katoličkog Zapada, lojalnog episkopu u Rimu. Iako su pravoslavni zatražili pomoć katolika od turske najezde, krstaši su na kraju – posle uzaludne borbe protiv muslimana – udarili na sam Carigrad (1204). Tako oslabljena Vizantija lako je pala pod vlast Orhanovih Turaka početkom 14. veka iako se sam Carigrad držao do 1453. Tek pošto su osvojili i ostale pravoslavne kraljevine na Balkanu, Turci su došli u dodir sa katoličkom Evropom.

Ali ni stotine godina borbe protiv Osmanlija nisu zaustavile krstaške pohode Austrije i Ugarske protiv „šizmatika“ u Bosni, Srbiji, Vlaškoj, Transilvaniji… Iako bi s vremena na vreme prihvatili pomoć pravoslavnih ustanika protiv osmanske ordije, čim bi se rat završio nastavili bi da ih katoliče, milom ili silom.

SVIREPA NEBRAĆA Na isti način kao što su primaoci islama postali najokrutniji prema svojoj dojučerašnjoj rodbini (uz nekoliko časnih izuzetaka), oni koji su pod austro-mađarskim pritiskom primili katoličanstvo okrenuli su se mržnji protiv svog pravoslavnog porekla. U 19. veku, posle stvaranja Kneževine Srbije i njene kakve-takve autonomije od Porte, Beč ulaže napore da stvori antisrpski, katolički identitet među južnim Slovenima pod svojom vladavinom. Posle neuspele ilirske (Gaj) i jugoslavenske (Štrosmajer) faze, konačni oblik tog identiteta, sada zvanog Hrvatski, određuju Ante Starčević i Josip Frank, srbofobi i antisemite.

Tokom dva veka pravoslavni podanici Habsburga bili su koncentrisani duž Vojne Krajine. Dogovor iz 1867. predao ih je Mađarskoj. Ali 1878. Austrija okupira Bosnu i Hercegovinu, osmanske provincije u kojima je muslimanska manjina vladala uglavnom pravoslavnim narodom. Malu katoličku zajednicu Beč sistematski pojačava imigrantima iz ostalih delova carevine, dok se za muslimane stvaraju posebni aranžmani (stvaranje bosanske uleme, na primer). Na gubitku su jedino pravoslavni Srbi, koji su u ustanku 1876. tražili ujedinjenje sa slobodnom sabraćom na istoku. Kada je Austrija anektirala okupirane teritorije, 1908, nezadovoljstvo je preraslo u nasilje.

OD SKADRA DO SARAJEVA Sve ovo je Austriji polazilo za rukom zbog katastrofalnog poraza Rusije u ratu sa Japanom 1904-1905, u kojem je između ostalog uništena skoro cela ruska mornarica. Revolucija u decembru 1905. do te mere je oslabila cara da je morao privremeno da uvede ustav i skupštinu. Ali već 1912. Rusija je ponovo bila u usponu i podržala je Balkanski Savez u ratu protiv Turaka. U sporazumu o savezništvu četiri pravoslavne države za konačnog arbitra svih nesporazuma određen je ruski car. Otud panika u redovima zapadnoevroskih sila kada su saveznici već u oktobru 1912. osmanskim armijama naneli neočekivan i katastrofalan poraz.

Austrija je bila najglasnija, preteći ratom Srbiji ako ne napusti Skadar i prihvati uspostavu „nezavisne“ Albanije. Stvaranje Albanije podržala je i Italija, kojoj se to uklapalo u imperijalne snove na Sredozemlju. Talijanskim topovnjačama u Skadru su se pridružile i britanske – iako je London u to vreme bio saveznik Sankt Petersburga, „Velika igra“ je još bila na snazi. U želji da izbegnu rat protiv Austrije, Srbija i Crna Gora su se povukle sa teritorije dodeljene Albaniji – ali je Srbija, kao nadoknadu, zadržala teritoriju u dolini Vardara prvobitno obećanu Bugarskoj. I, dok su se u Londonu vodili mirovni pregovori, austrijske diplomate ubedile su Bugare da mučki napadnu Srbe.

Bugari su time protiv sebe okrenuli ne samo dojučerašnje saveznike već i Rumuniju, dok su Turci iskoristili priliku da povrate deo teritorije. Rat je bio kratak i završio se bugarskim porazom. Srbija se potom okrenula oporavku i integraciji oslobođenih teritorija. Austrija je, međutim, odgovorila eskalacijom neprijateljstava. U leto 1914. austrougarske trupe organizovale su vojnu vežbu na Drini. Prestolonaslednik Franc Ferdinand doputovao je u Sarajevo da izvrši inspekciju trupa, i to na dan kada su Srbi obeležavali godišnjicu boja na Kosovu. Jedan od atentatora iz rodoljubive organizacije Mlada Bosna nije uspeo da ga pogodi bombom, ali se Ferdinandov automobil pukim slučajem zaustavio pred „rezervnim“ atentatorom, koji je bio dovoljno priseban da potegne pištolj. Ostalo je istorija.

ZAMENA TEZA Četiri godine kasnije, krvave i kivne Britanija i Francuska nametnule su u Versaju ponižavajući mir Nemačkoj, nateravši je da prizna isključivu krivicu za ono što se tada nazivalo Veliki rat. Niko nije spominjao Austro-Ugarsku, koja je pucanj u Sarajevu iskoristila kao povod da napadne Srbiju. Crno-žuta monarhija se dotad već raspala.

Zvanična istorija bila je zamena teza, dabome; prebacivanjem cele krivice na Nemačku, Britanija i Francuska su pokušale da sakriju u kojoj meri su one same htele rat u leto 1914. Ali potonji pokušaji da se revidira ova nepravda za razultat su imali još veću nepravdu. Pošto nisu mogli da optuže pobednike, kritičari su se usmerili na bezbednije mete – Rusiju i Srbiju.

Savezništvo Pariza i Londona sa Rusijom svakako je bilo brak iz računa, koji je već 1918. bio prošlost pošto su boljševici masakrirali carsku porodicu, stvorili SSSR i potpisali separatni mir sa Kajzerom. Tipična revizionistička priča, koju je posle samo ojačala hladnoratovska klima, tako krivi Rusiju za samoubistvo Zapadne Evrope: da Car Nikolaj nije izabrao da pomogne „terorističkoj“ Srbiji, Austrija bi tu malu zemlju pokorila za nedelju-dve, i Belle Epoque bi trajala doveka.

Ovo je, dabome, čista glupost. U suštini radi se o pokušaju zapadne (katoličke i protestantske Evrope) da za posledice svog ponašanja okrivi nekog drugog – u ovom slučaju arhetipskog „drugog“ – pravoslavne Ruse i Srbe.

SVOĐENJE RAČUNA Berlin nije morao da Beču da „blanko ček“, ali jeste. London nije morao da zarati zbog Belgije – opširno objašnjenje za to nedavno je predstavio imperijalistički nostalgičar Ferguson – ali jeste. Francuska nije morala da se bori, ali je itekako jedva čekala priliku da se osveti za 1871. Čak je i Austro-Ugarska imala izbora, ali je izabrala rat do istrebljenja, verujući da će biti kratak i pobedonosan.

Austrofilni istoričar Ralf Raiko u svojoj kritici Prvog svetskog rata tvrdi da je Srbija predstavljala „smrtnu opasnost“ po habsburšku monarhiju, navodno zbog svojih teritorijalnih ambicija. Opasnost jeste postojala, ali od ideje – da Sloveni mogu da žive slobodno u sopstvenoj zemlji, a ne pod čizmom Beča ili Pešte. Plod te ideje su bile Čehoslovačka i Jugoslavija. Nije slučajno što je kasnije Hitler baš ove zemlje izabrao za komadanje.

A, ako neko treba da snosi krivicu za boljševičku pošast, to nije Rusija, već Kajzerova Nemačka. Upravo su Nemci poslali Lenjina u Petrograd, kako bi digao ustanak i naterao Rusiju da izađe iz rata. Kada je uspeh komunista nadmašio sva očekivanja, strahom od njih je pravdana ranija rusofobična politika. Baš je, citirajući opasnost od komunizma, nemački predsednik Hindenburg 1933. poverio koaliciju manjinskim nacistima i Hitlera imenovao za kancelara. Ima neke poetske pravde u činjenici da je lanac događaja započet kajzerovim zapečaćenim vozom iz Ciriha svoj epilog imao u ruševinama Hitlerovog berlinskog bunkera, sa crvenim barjakom na Rajhstagu.

PRINCIPOVA SENKA Kad smo već kod poetske pravde, ona se nalazi i u imenu Ferdinadovog atentatora. Utamničen u Terezinu – istoj tvrđavi koju će nacisti dve decenije kasnije koristiti da muče jevrejske zatočenike „Rajskog geta“ – Gavrilo Princip je uklesao u zid ćelije sledeće stihove:

„Naše će sjene hodati po Beču,

lutati po dvoru, plašiti gospodu“.

Skoro sto godina pošto je Principov čin prkosa poslužio Austriji da zapali fitilj evropske kataklizme, Principova senka i dalje plaši Zapad. Vašington, Berlin i Brisel i dalje Rusiju tretiraju kao „drugog“, a sa Srbijom pokušavaju da urade ono što Austro-Ugarskoj nije pošlo za rukom 1914: slome je tako da od njene „šizmatičke“ težnje za slobodom ne ostane ništa. Kako bi njihovi imperijalni snovi bili bezbedni.

Nisu uspeli do sada, a neće ni ubuduće. Ali oni koji ne uče iz istorije osuđeni su da je ponavljaju.

Prvobitno objavljeno 29. septembra 2012. na Antiwar.com

Samo prošle godine, u Srbiji je više od 100 hiljada ljudi izgubilo posao, većinom u gradovima. Mnogi od njih, kakvu-takvu zaradu potražili su na selu. Pored onih koji imaju zemlju, na selo odlaze i oni koji se prvi put sreću sa poljoprivredom i stočarstvom.

Na selo, doduše ne u velikom broju, odlaze oni koji moraju i oni koji su entuzijasti, podaci su Instituta za sociološka istraživanja.

Prvi se vraćaju na dedovinu da bi prehranili porodicu, a drugi, koji ulažu u ruralne sredine, doprinose poboljšanju loše demografske i ekonomske slike srpskog sela.

Slobodan Cvejić iz Instituta za sociološka istraživanja kaže da trend povratka na selo može donekle da izmeni strukturu i da će opstati sela sa raznovrsnijom ekonomijom.

Cvejić to objašnjava” novim idejama i modernijom poljoprivrednom proizvodnjom” koja će “moći da očuva i stabilizuje selo”.

Čak iako u gradu jedva preživljavaju, malo je onih koji bi ga napustili.

Nenad Milovanović je pre 10 godina iz Beograda otišao na dedovinu u selo Mutanj, smešteno na planini Rudnik. Gaji koze i kaže da pristojno zarađuje, a još lepše živi. Iz grada mu malo šta nedostaje.

“Čovek može svojim radom da živi normalno, bez trzavica, da li sutra će dobiti otkaz ili ne”, kaže Nenad Milovanović.

Ukoliko se značajniji broj ljudi ne vrati na selo, procenjuje se da će u narednih 15 godina nestati četvrtina sela u Srbiji, odnosno njih oko 1.150.

Tako na početku teksta kažu da je ime “Beograd asocijacija na rat i etničko čišćenje”.

Dobro ljudi, pa ovde rata nije bilo 15 a nešto se ni ne sećam etničkog čišćenja po blokovima iskreno. A čak imamo i dalje ulicu Bratstva i Jedinstva, verovatno jedini na svetu. U njoj sve vreme složno žive Srbi, Hrvati, Mađari, Goranci, Rumuni i ko zna ko još u miru i ljubavi.

“Beograd je pun dizajnerskih butika, noćnih klubova i pešačkih ulica i približava se evropskom toku.” Dobro, tu se slažem ima butika i približavamo se Evropi po šopingu.

Dalje kažu da su “prvo videli kada su izašli iz voza lepu železičku stanicu iz 19. veka a onda i srušene zgrade generalštaba”. Majku mu hoće li neko već više da uradi nešto sa tim ruinama, smoriše više sa tim ruševinama i dosta mi je da stranci samo o tome pričaju! Srušite ih, prodajte, sagradite nove i lepše, štagod samo nešto uradite…

>>> Otkrijte Istoriju Srbije – Facebook verzija!
>>> Pogledajte – Beograd za početnike
>>> Kako izgleda Beograd iz Svemira?

Onda kaže – “Beograd je dugo bio najotvoreniji grad istočne Evrope, ali je lagano izgubio svoj šarm. To je grad zadimljenih kafića, imigranata, od kojih mnogi dolaze iz bivše Jugoslavije. I dalje se čini da je na ivici.”

E tu već imam problem! Prvo, šta fali imigrantima, cela Kanada, Australija, Amerika i dobar deo Evrope je prepun imigranata pa šta, jel su oni ljudi drugog reda? Drugo, na kakvoj bre ivici? Ako je Beograd na ivici, šta su onda predgrađa Londona ili Pariza u koja ne smete da zađete bez jake naoružane straže? Ne dragi naši, Beograd uopšte nije na ivici, baš kao što to nisu ni Budimpešta, ni Zagreb, pa ni Sarajevo ni drugi gradovi istočne Evrope, već su verovatno najsigurnija mesta na svetu. Ali to nije zabavno za vašu stereotipnu priču o gradovima istočne Evrope i trećeg sveta…

Novinar velikog BBC-a onda dobronamerno kaže da “Beograd ipak vraća svoje samopouzdanje”. Ok, hajde da mu tu verujemo, mada nam samopouzdanja stvarno nikada nije nedostajalo, čak i kada je bilo gore nego danas! Tu navodi i podatak da je “1.456 godine opsada Beograda predstavljala samu odbranu hrišćanstva, gde smo mi pobedili”. Uf dobro je eto mi odbranismo Evropu!

“U 19 veku je postao prefinjena prestonica Kraljevine Srbije. Ali eto, danas je povezan sa etničkim čišćenjem.” Pa dobro stvarno dosta više! Možda je ta priča bila zanimljiva negde do dve hiljadite ali sada stvarno više nije fora. Da li vi stvarno mislite da ovde žive koljači sa bradom, divljaci i beli medvedi? Možda ste primetili da je Beograd prilično normalan evropski grad u kome ljudi žive prilično normalno i prilično miroljubivo?

E onda je novinar našao i nekog anonimnog genija (verovatno taksistu) koji je rekao da će EU da se raspadne na njegovu veliku radost i Srbija nikada neće ući u Evropu. I to naravno stavio u tekst. Super, pa nešto nismo primetili da BBC pušta izjave takvih genijalaca iz ostatka Evrope koji predviđaju kraj sveta i otcepljenje Škotske sledećeg leta i smatra ih za ozbiljne! Osim kada naprave epsku novinarsku grešku i uključe u program vajnog finansijskog eksperta koji se razume u deonice isto koliko i vaša baka.

Ali nije sve baš tako strašno pošto naravno, “mlađi Srbi žele da se reše nasleđa te generacije”. Iskreno, jedino što mladi Srbi žele je da izađu uveče sa društvom na splavove i teško da ih previše zabole za svetske probleme, ali to je već bilo previše komplikovano za shvatiti i objasniti u tako kratkom tekstu.

I taj kliše koji tako vole veliki novinari velikih medija žešće smara – eto matori su i dalje malo zadrti, tu je etničko ćišćenje i ti ratovi, ali mladi su baš otvoreni i žele promene. Bla, bla, ma ubiste bre…

“Ali zato je Beograd poznat kao jedna od prestonica Evrope po pitanju klupske scene”. Hajde, neću da komentarišem, ali nije baš loša ni scena u ostalim gradovima. Mi imamo splavove i Exit, pa je dobra fora za strance, ajde ok, štagod!

Novinar je onda sa prijateljima iz Beograda otišao na naše reke i Savu, pametan izbor, i pio vino Radovanović. Još jedan dobar izbor, mada je mogao i jeftinije da prođe.

Onda je u kafiću otkrio amforu iz vremena Rimljana nedavno izvučenu iz vode i napravio sjajnu metaforu kako je pravi simbol drevne istorije Beograda. Bravo Kolumbo! Ali nova istorija mu je i dalje malo problem, i to etničko čišćenje, ako je neko zaboravio.

“Sa druge strane tu je naravno i novi most kao simbol povratka Beograda!” Gledao je emisiju na Discovery pa je malo prepisao zaključak čini se.

Hvala ti Martine Buckley! Kapiram da si imao dobru nameru i da ti se baš dopao Beograd, klabing, ribe, jeftin alkohol i sve ostalo.

Da si se malo više potrudio mogao si da saznaš da Beograd ima cenjenu plavu zastavicu za plažu Ada Ciganlija, a ni nema izlaz na more, da imamo pravu pravcatu Beogradsku mumiju koju pritom nismo ukrali iz Egipta, da su naše praistorijske iskopine u Vični original i da nisu ukradene iz Grčke i da Beograd uopšte nisu samo Kalemegdan i splavovi.

Stvarno više smarate, svaki tekst vam je isti, pun praznih priča i stereotipa!

(dominomagazin)

A na toj besedi, podsećaju agencije, na pomenu organizovanom pvodom oslabađajuće presude Haškog tribunala hrvatskim generalima Anti Gotovi i Mladenu Markaču, patrijarh je rekao da je taj sud “politički” i da je kao takav “lišen moralnih i pravnih normi”.

“Ovom presudom, Haški sud je potvrdio ono što se znalo i govorilo, da to nije sud utemeljen na pravu i pravnim normama, već interesima moćnika, koji sude po našoj narodnoj poslovici ‘kadija te tuži, kadija te sudi’”, kazao je patrijarh.

On je rekao i da Haški sud prikriva zločine nad Srbima, jer ispada da su “Srbi sami nad sobom činili zločine”. “Pitamo nepravične sudije ko je onda kriv”, rekao je patrijarh.

Patrijarh je tada ironično primetio da nakon, kako je rekao, ovog podviga Haški tribunal teško da može da zadrži naziv suda, a ni atribut medjunarodnog. “U ovakvoj situaciji gde vlada nekoliko zemalja moćnika, Srbi treba da se okrenu sebi, svojoj veri, čovekoljublju i rodoljublju. Naša snaga je u slozi i jedinstvu. Vratimo se duhovnim vrednostima na kojima nas je vodila naša duhovnost i istorija”, rekao je patrijarh srpski.

Podsetimo, u Haškom tribunalu su danas, drugi put, oslobođeni svih tačaka optužnice bivši komandanti OVK Ramuš Haradinaj, Idriz Baljaj i Ljahi Brahimi, koji su se teretili, u ponovljnom postupku za šest tačaka optužnice zazločine nad Srbima i nealbancima u logoru OVK Jablanica.

tanjug

Beograd – Vekovna tradicija u pripremanju hrane u Srbiji, po čijem ukusu, kvalitetu i raznovrsnosti su ovi prostori sve poznatiji u svetu, predstavlja danas, sve više, nepresušan izvor prizvoda od kojih mnogi mogu postati pravi brend. Sajam „Etno hrana i piće“, koji se svakog novembra održava na Beogradskom sajmu, služi predstavljanju upravo takvihdomaćih proizvoda i domaćih proizvođača, odnosno njihovom daljem uvođenju u sve zahtevniji svet brendova.

Hrana i piće koji potiču iz užih geografskih područja, a koji se prave po posebnoj recepturi u ograničenim količinama za tržište (nacionalni specijaliteti) prosutni su u izlagačkom delu, a specifična tradicionalna jela u revijalnom delu. Oprema za proizvodnju i čuvanje etno hrane takođe je tu. Akreditovane laboratorije za testiranje kvaliteta hrane dale su najvišu ocenu.

Branka Mitrović

da zločinci nisu krivi za masovne zločine.
Krive su žrtve, jer ih je bilo mnogo.

Haški sud je individualizovao krivicu.
Kriv je samo srpski narod!

Žrtva nema alibi.
Osuđena je, jer se našla na mestu zločina.

Zločinac je na sudu dobio što je tražio.
Oslobađajuću presudu.

Zločince je stigla ruka pravde.
I pomilovala ih je.

Suđenja Srbima pred međunarodnim sudom
traju i po deset godina.
Da se slučajno ne ogreše o pritvorenog.

Međunarodne institucije
ne mogu da zamisle svoj rad bez Srba:
Međunarodni sud za ratne zločine, na primer.

Mi smo nebeski narod.
Zato ćemo morati da se borimo za kosmičku pravdu.

Pravda je zadovoljena.
Krivac je za nas kazna.

Ratni zločini ne zastarevaju.
Čine se i posle rata.

Identifikacija je pokazala da su žrtve Srbi.

Sudija je obustavio proces za masovna ubistva,
jer nije dozvolio da se u sudnici govori
o onima koji nisu prisutni.

Sudija je odlično obavio svoj zadatak.
Ostalo je da se utvrdi ko mu je taj zadatak dao.