SAD ZNAM ZAŠTO MI JE RIO MIO

I neka ribe mrdaju guzom isto kao i mi

Znam da sam vam prošli put obećala da ću vas voditi u kafanu, ali nisam ni slutila da će taj moj zadatak biti toliko težak. U kafanama gde sam se svojevremeno dobro provodila zalupili su mi vrata pred nosom kada su shvatili da dolazim u svojstvu novinarke i plus sa fotoreporterom. Te renomirane prestoničke kafane od Dorćola, preko Košutnjaka, do Banjice stecišta su javnih ličnosti političara, biznismena, pevača i glumaca kojima moje prisustvo smeta.
- Svi oni znaju za mene?! Vau – ponadah se da moja popularnost raste, ali ubrzo shvatih da su tu smešteni sa svojim ljubavnicama, dok su gospođe supruge u uverenju da muževi imaju važne sastanke (što je tačno) ili su na poslovnom putu (i kaldrma je put. Realno).

Nisam bila raspoložena za raspravljanje pa ih puštam da misle da sam ih ostavila na miru.
Draga, baš si kanarinac

Čula sam da je te večeri u klubu „Republika” veče sambe i da će igračice iz Brazila održati našim damama lekciju kako se meša kukovima, dok će momci kasnije proveriti da li su Beograđanke pažljivo učile. Glava može da vas boli samo od alkohola, ali i to je odloženo za sutradan. Spremila sam se, a pre odlaska u provod svratila sam na kafu kod drugarice, koja mi je rekla da na sebi imam boje kao kanarinac pred parenje! Prihvatila sam to kao kompliment jer razmišljam pozitivno.
Provod je počeo već od 22 sata i di-džej MC Lusio je za gramofonima uspeo da pokrene latino ples među devojkama, koje u lambada suknjicama vrte kukovima. Oštrom muškom oku bi svašta moglo da promakne ako ne sačeka sledeći nalet povetarca koji se bori da podigne lagani karner. Iako se očekivalo da će glumci filma „Montevideo, bog te video” ovde proslaviti uspešno snimanje drugog dela filma, od čitave ekipe pojavio se samo Petar Strugar, koji nije bio raspoložen za slikanje.

- Došao sam ovde malo da izblejim sa društvom i ne zanimaju me mediji – kaže „ljubazno” i ja ga isto tako ostavljam da na miru bleji, mekeće ili šta već rade zvezde u usponu.

 

Zauzeta sam prisluškivanjem razgovora mladića za šankom. Nisam dobro čula celu priču, ali ipak sam skapirala da su jednog od njih drugari poveli u provod jer je raskinuo sa devojkom, razveo se… Uglavnom, neki krah je u pitanju. Izgleda da dugo nije bio u klubu pa misli da je u crkvi. Nekoliko puta sam ga čula da kaže: „O bože”, možda je to prouzrokovao naziv filma „Bog te video” ali ne, on se čudi „na šta liče ova deca”. Mislim se, pa šta ako nosi roze majicu ispod koje viri crni grudnjak ili providnu belu haljinu sa crnim tangama. To je umetnička sloboda fensi riba i ako odluči da dođe gola – ima da dođe, jer ovo je „Republika” i ovde vlada demokratija izbora. Barem je oni napumpani momci na ulazu neće pretresati.

Ali nećemo se više baviti time jer su igrači kapuere istrčali u masu i počeli da izvode svoje vratolomije dok im je di-džej davao ritam. A onda je nastalo pravo ludilo, perkusionisti škole „Sambansa” počeli su da sviraju sambu. Instruktor Saša na vreme me je upozorio da stavim vaticu u uši jer su zvukovi prejaki, budući da stojim blizu.

 

- Dugi niz godina sviram udaraljke, učio sam od profesora iz Brazila, a od septembra dolazimo u Beograd i talentovaniji polaznici za šest meseci mogu naučiti neke osnovne stvari – kaže Saša i otkriva da će mesečni kurs koštati oko tri hiljade dinara.

Džaba ste krečile

Živahan ritam podiže goste na noge, a zvukovi bubnjeva, udaraljki, daira i zvona bili su samo uvod u dobru zabavu jer je usledio pravi spektakl, tačnije praznik za muške oči. Plesačice škole „Mantok” i dve gošće iz Brazila u kostimima karnevala izmešale su se sa gostima i samba je mogla da počne. Perje na njihovim kostimima leti na sve strane, one se osmehuju, vrte kukovima dok šljokice na njihovom telu bacaju odsjaj po celom klubu.

Tange na izvajanim guzama Brazilki ukrašene su kristalima, dok su muški pogledi zalepljeni za njihove mrežaste čarape. Žao mi je devojaka koje su gošće kluba jer su potpuno pale u zasenak. Džaba sati spremanja, šminka i feniranje na plus 40 stepeni jer pažnja je usmerena na kukove igračica. Uspevam da se nađem tamo gde bi 90 odsto muškaraca želelo – u njihovoj svlačionici. Brazilka Tamaris me uči prve korake.

 

- Desnu nogu pomeriš pozadi, vrcneš kukom dok ti desna ruka stoji na boku, a onda ćemo sve to isto levom – kaže i ja radim po naredbi i nadam se da neću slomiti desni kuk dok ne dođem do levog.

 

Realno, brate, realno

Oblačim njen kostim, koji joj je napravila kreatorka u Budimpešti, dok mi ona otkriva da ima dečka koji nije ljubomoran na njen posao i da zato nije stigla da vidi kakvi su muškarci u Beogradu.

- Mi Brazilke smo verne žene, a za Beograđane sam čula da su jako nestalni – ističe Tamaris.

Pitam je kako može satima da se smeje dok igra i kako to izgleda kada je tužna kao sve druge žene.

 

- Nemam pravo na PMS, raskid ili suze kada izađem na scenu. Ritam te pokrene i više ni o čemu ne razmišljaš.

Ostavljam ih da se presvuku, a na izlazu iz kluba srećem manekenku Sani Armani i stilistkinju Kristinu Bekvalac koje su tek stigle u provod, Petar još uvek bleji sa društvom, a ja odlazim.

P. S. Još nešto! Svaki put kada krenete u grad, ne zaboravite da posle svake rečenice kažete „realno”. To sam naučila i to je sada valjda tako moderno. Realno!