Uspon kojim se redje ide

Dragana Rajblović poznata je kao prva žena iz Srbije koja se popela na Mont Everest, a nedavno se vratila sa još jedne zapažene ekspedicije: penjanja na Ohos del Salado u Argentini, koji je najviši vulkan na svetu.

Mont Everest za alpiniste je poput Svetog grala. Svi sanjaju da se popnu na ovaj nepristupačan vrh, a Dragana Rajblović uspela je to da učini pre dve godine. Zahvaljujući ovom velikom podvigu ostala je upamćena kao prva žena iz Srbije, ali i Balkana, koja je osvojila najviši planinski vrh na svetu.

Ova strasna alpinistkinja nastavila je da traži nove izazove posle Himalaja kako bi proverila svoju snagu i umeće. Sa alpinistom Mišom Petrovićem osnovala je Alti alpinistički tim, a svoju prvu ekspediciju uspešno su završili usponom na vulkan Ojos del Salado (6.893 m). Dragana i Miša su tako postali prvi alpinisti iz Srbije koji su osvojili najviši aktivni vulkan na svetu, koji se nalazi na granici između Čilea i Argentine.
- Veoma retko se organizuju ekspedicije na Ohos del Sagado, jer svi hrle na planinu Akonkagvu (6.962 m), koja je najviši vrh u Južnoj Americi, a viša je od Ojos del Salado za samo 69 m – kaže Dragana Rajblović, i dodaje:

- Zbog toga je na Akonkagvi velika gužva, a penjanje na vrh je maksimalno olakšano jer ima nekoliko stajališta i planinarskih domova gde alpinisti mogu dobro da se odmore i okrepe. Takođe, organizovana je pomoć nosača, jer meštani već tradicionalno prenose teret na mulama. Nas dvoje smo namerno izabrali ekspediciju na Ohos del Sagado, jer smo odlučili da iskušamo sebe i vidimo da li smo sposobni da idemo sami bez vođe i podrške nosača.
Isto kao na Marsu
Do informacija o ovom vulkanu Alti tim je došao teškom mukom. Ipak, posle opsežnog istraživanja i pomoći Ministarstva sporta, Gradskog sekretarijata za sport i omladinu, kao i kompanije Revita, uputili su se ka Argentini, gde su proveli mesec dana (od 10. decembra 2008. do 11. januara 2009).

Iz Buenos Ajresa put ih je odveo do gradića Katamarka, odakle su dalje nastavili ka mestu Fijambala, gde su proveli dva dana. Potom ih je džipom jedan meštanin odveo do ulaska u pustinju Punta Atakama, koju je trebalo da pređu kako bi stigli do svog odredišta – najvišeg vulkana na svetu.
Atakama je jedna od najstarijih i najsuvljih pustinja na svetu. Većim delom prostire su u Čileu, a samo jedan njen kraj nalazi se na teritoriji Argentine.

Njeno tlo se sastoji uglavnom od soli, peska i ostataka lave. Interesantno je da su na Marsu nađeni isti uzorci kao što je zemlja u ovoj pustinji.

- Naša ekspedicija je počela na nadmorskoj visini od 3.400 m, od kućice koja se nalazi na putu za Čile, a koja služi kao neka vrsta skloništa. U okolini nema naseljenih mesta, pa se u njoj odmaraju oni koji kreću u pustinju i na vulkan ili oni koji se vraćaju. Odatle smo krenuli sami i sve vreme smo pešačili. Miša je nosio više od 35 kg u rancu, a ja više od 25 kg. Rančevi su nam bili toliko teški da smo stvari morali da prenosimo iz dva puta, pa se 50 km kroz pustinju pretvorilo u 100 km – priča Dragana, i objašnjava da su morali postepeno da prelaze put do 5.500 metara nadmorske visine kako bi se aklimatizovali.
- Hodali smo od osam ujutru do osam uveče i bilo nam je veoma naporno. Tlo pustinje se sastoji od prašine i isitnjenog kamenja, što znatno otežava hodanje. Imala sam osećaj kao da idem po snegu. Ali uživala sam u svakom koraku. Priroda je potpuno divlja, a boje su nestvarne.

Nebo je jarkoplavo, dok su pustinja i brda jarkocrvene ili žute boje. Na ulasku u pustinju, prvih 30 km protiče rečica Rio Grande, oko koje ima vegetacije koja potom nestaje kako ulazite dublje u pustinju. Tu smo zahvatili vodu koja nam je predstavljala dodatni teret. Tokom dana temperature u pustinji su visoke (25-30 stepeni Celzijusovih), a po podne počinje da duva vetar koji postaje sve jači, pa se temperatura uveče spušta do nule. Kada bismo došli do mesta gde je trebalo da prespavamo, jedva smo uspevali da raširimo šator od jakog vetra i hladnoće. A kako smo se peli, na većim visinama je bilo mnogo hladnije: danju oko 7-8 stepeni, a noću i do -15 stepeni – pripoveda naša sagovornica.

Na većim visinama je padao i sneg, koji su topili za vodu i hranu. Međutim, zbog tople zemlje sneg se zadržavao samo dva do tri dana, pa je tada stvarao neobične oblike koje lokalno stanovništvo naziva peintentes jer ih podsećaju na sveštenike koje se mole.

Daleko od civilizacije

Pustinja Atakama bogata je raznim mineralima, a u 19. veku bila je zanimljiva rudarima zbog visoke koncentracije natrijum-nitrata. Ali posle pronalaska sintetičkog nitrata sredinom 20. veka, u pustinji je napušteno više od 170 rudarskih gradića.

Danas je nenaseljena, pa su Dragana i Miša morali da imaju GPRS (sistem za globalno pozicioniranje).
- Da nismo imali GPRS, mogli bismo lako da zalutamo. A da nam se nešto desilo, niko ne bi mogao da nam pritekne u pomoć. Za taj deo pustinje ne postoji spasilački tim, pa čak da smo sa satelitskog telefona zvali pomoć, trebalo bi više dana da stigne do nas. Zato smo bili vrlo pažljivi prilikom uspona na vrh vulkana Ohos del Sagado. A uspon je bio naporan, penjali smo se po stenama koje su se krunile. Naišli smo i na nekoliko manjih kratera iz kojih je izbijao neprijatan miris sumpora, što je penjanje još više otežavalo, kao i činjenica da je na ovim visinama vazduh znatno razređen.

Konačno, 26. decembra popeli smo se na vrh, odakle se prostirao predivan pogled – objašnjava Dragana. Usponom na vrh vulkana Ohos del Sagado avantura Alti tima nije bila završena. Iz pustinje su se vratili u mesto Fijambala na oporavak koji je trajao tek nekoliko dana, a onda su džipom krenuli na drugu stranu pustinje ka vulkanu Monte Pisis (6.795 m), treći po visini vrh na zapadnoj hemisferi.
- Vozač nas je dovezao do 4.300 m nadmorske visine, odakle smo krenuli pešice. Za ovaj deo ekspedicije izdvojili smo pet dana (tri za penjanje, dva za spuštanje), ali ostali smo nekoliko dana duže. Dok smo dolazili ka vulkanu Pisis, bili smo u prilici da uživamo u neverovatnom prizoru slanih jezera sa kristalno čistom vodom bele i tirkizne boje. Neverovatno koliko su boje jezera intenzivne. A kraj tih jezera se okupljaju ružičasti flamingosi, koji deluju nestvarno.

Iznenadila me je i boja vegetacije na okolnim brdima i planinama. Od maslinastozelene prelazi u tamnoljubičastu. Na putovanjima nikada nisam videla takvu neverovatnu prirodnu lepotu – iskrena je naša sagovornica.
Međutim, kako se u podnožju vulkana nalaze jezera soli, ona znatno utiču na klimu.
- Sve vreme dok smo se peli na Pisis imala sam slan ukus u ustima. Bilo je jezivo. Pila sam mnogo vode jer su mi usta bila stalno suva. Kako je to neprijatan osećaj! – priča Dragana, i objašnjava:
- Sa 4.300 metara put ide prema gore i kilometraža koju je trebalo da prođemo do 5.700 metara nije bila tako velika kao na prethodnom vulkanu.

Za tri dana stigli smo do te visine, odakle je trebalo da se direktno penjemo na vrh. Međutim, dosegli smo do 6.400 metara, kada nas je užasno nevreme vratilo nazad. Čekali smo dva dana da se popravi vreme, ali i dalje je bila jaka oluja sa snegom. S obzirom na to da smo istrošili sav gas plamenika za topljenje snega za vodu i hranu, rešili smo da se vratimo u Fijambalu. Takođe, žurili smo da stignemo na vreme u Buenos Ajres jer nismo mogli da pomerimo avio karte za neki drugi termin. Veoma smo ponosni na našu prvu ekspediciju. Želimo da i ubuduće idemo na neobične i retko penjane vrhove poput Maunt Vodingtona u srcu kanadske divljine ili Maunt Kuka na Novom Zelandu, koji predstavljaju naš sledeći cilj – zaključuje Dragana Rajblović.

Gordana OPALIĆ /foto: Dragana Rajblović