Od Srbije do Akonkagve

Ran­ko Ja­šo­vić, rad­nik “Be­o­grad­skih elek­tra­na” i pla­ni­nar iz Ze­mu­na, pre ne­de­lju da­na se po­peo na naj­vi­ši vrh Ju­žne Ame­ri­ke – Akon­ka­gvu, kao član eks­pe­di­ci­je sa­sta­vlje­ne od 21 al­pi­ni­ste iz Sr­bi­je, BiH, Cr­ne Go­re, Ma­ke­do­ni­je i Hr­vat­ske.

Eks­pe­di­ci­ja “Akon­ka­gva 2011″ odr­ža­na je od 27. ja­nu­a­ra do 17. fe­bru­a­ra u or­ga­ni­za­ci­ji “Ik­strim sa­mit ti­ma” iz Be­o­gra­da, po pro­gra­mu Pla­ni­nar­skog sa­ve­za Sr­bi­je. Vo­đa eks­pe­di­ci­je bio je Dra­gan Ja­ći­mo­vić, pr­vi Sr­bin ko­ji je osvo­jio Mont Eve­rest, a po­moć­nik Ni­na Ađa­nin. Na naj­vi­ši vrh An­da de­vet pla­ni­na­ra iz ove eks­pe­di­ci­je se, za­hva­lju­ju­ći iz­van­red­no oba­vlje­noj akli­ma­ti­za­ci­ji is­ku­snog vo­đe, 10. fe­bru­a­ra oko 14 ča­so­va, po­pe­lo na 6.962 me­ta­ra i po­sta­vi­lo za­sta­ve. Pr­vi vi­sin­ski kamp je Ni­do de Kon­do­res na 5.500 me­ta­ra i do nje­ga su us­pe­li da stig­nu svi čla­no­vi eks­pe­di­ci­je. – Akon­ka­gva je ja­ko zah­tev­na i te­ška, naj­vi­še po pi­ta­nju kli­me. Za 20 da­na smo prak­tič­no pre­pe­ša­či­li pre­ko 100 ki­lo­me­ta­ra pe­nju­ći i spu­šta­ju­ći se, dok smo ra­di­li akli­ma­ti­za­ci­ju. A dok smo si­la­zi­li sa vr­ha, za­hva­ti­lo nas je gad­no ne­vre­me, ali za­hva­lju­ju­ći na­šem vo­đi eks­pe­di­ci­je Dra­ga­nu Ja­ći­mo­vi­ću, us­pe­li smo – ka­že naš sa­go­vor­nik Ran­ko Ja­šo­vić. On ka­že da mu je bi­lo ja­ko te­ško to­kom us­pi­nja­nja, jer na to­li­koj vi­si­ni ne mo­že nor­mal­no ni da se je­de ni da se spa­va, a sva­ki od čla­no­va eks­pe­di­ci­je je mo­rao da une­se u or­ga­ni­zam po tri-če­ti­ri li­tra vo­de dnev­no, jer se la­ko de­hi­dri­ra. – Pla­ni­na ume da bu­de ve­o­ma ne­go­sto­lju­bi­va, pu­na opa­sno­sti, pa i uz­ne­mi­ru­ju­ćih sli­ka ko­je opo­mi­nju.

Тo­kom uspo­na sam na­i­šao na uko­pan ra­nac. Jed­nom po­lo­vi­nom je bio u sne­gu, a dru­ga po­lo­vi­na je vi­ri­la… Ve­ro­vat­no je pri­pa­dao ne­ko­me ko se tu smr­zao – ka­že Ran­ko Ja­šo­vić. Тa­da su po­če­li i pro­ble­mi za ovu eks­pe­di­ci­ju. Ja­šo­vić je imao pro­blem sa jak­nom ko­ji mu je do­dat­no ote­ža­vao uspon. Je­dan pe­njač se na 200 me­ta­ra od vr­ha okli­znuo i pao. Po­vre­dio se, pa je mo­rao da se vra­ti u ba­zu. A na vr­hu ih je uhva­ti­la olu­ja. Za­hva­lju­ju­ći is­ku­snom vo­di­ču, na­kon što su po­ko­ri­li ovaj ne­pri­stu­pač­ni vrh, bez ve­ćih pro­ble­ma su us­pe­li da se vra­te u ba­zni kamp. – Po­sle nas su još ne­ki po­ku­ša­va­li da se pop­nu na vrh, ali su se dvo­ji­ca al­pi­ni­sta smr­zla i umr­la. Je­ste bi­lo te­ško, ali taj ose­ćaj sre­će što sam us­peo da se pop­nem i vra­tim je ne­po­no­vljiv – za­vr­ša­va svo­ju pri­ču Ran­ko. Ka­me­ni stra­žar ju­ga Akon­ka­gva (6.962 me­ta­ra) je naj­vi­ši vrh An­da i ju­žne he­mis­fe­re. Na­la­zi se u Ar­gen­ti­ni, na gra­ni­ci sa Či­le­om. Na je­zi­ku do­mo­ro­da­ca zo­ve se Akon­ka Hue (Ka­me­ni stra­žar) i do sa­da se oko 3.500 pla­ni­na­ra po­pe­lo na ovaj vrh. Pr­vi ko­ji se is­peo bio je Švaj­ca­rac Ma­ti­jas Cur­bri­gen 14. ja­nu­a­ra 1897. I. Sta­nić

Svetosavlje na vrhu Himalaja!
Za tridesetak godina, koliko sanjaju i osvajaju svetske vrhove, dvojica kumova iz Prijepolja, Ilija Andrejić (43) i Dragan Petrić (49) popeli su se na 150 vrhova viših od 3.000 metara. Sa ikonom svetog Save u rukama 20. maja 2007. bili su na krovu sveta, na Mont Everestu, pre toga i na Monblanu (2001), Elbrusu (2004), dva puta na Akonkagvi…

Ove zime, kumovi uveliko spremaju pohod na Denali, najviši vrh Severne Amerike, a zatim su u planu pohodi i na Kilimandžaro u Africi, Karstens u Okeaniji i Vilson na dalekom Antarktiku. Za poduhvat osvajanja vrhova svih sedam kontinenata dvojica vrhunskih aplinista iz Prijepolja kažu da je vrhunac njihove karijere, a od „visokogoraca“ iz Srbije to je do sada uspelo jedino Novopazarcu Basaru Čarovcu.

- Duboko verujemo da ćemo u tom naumu uspeti! Sem toga, u planu je da u Prijepolju bude otvorena zvanična stanica Gorske službe spasavanja – kažu dvojica kumova.

Na epskim putovanjima po svetu Petrić i Andrejić, koji su pored ostalog i odlični speleolozi, ne odvajaju se od zastave koju su dobili od bratstva manastira Hilandar. Igrom slučaja, i prvi vrh koju su osvojili u inostranstvu, posle pohoda na vrhove bivše SFRJ, bio je upravo Atos na Svetoj Gori. Sa zastavom iz Hilandara kumovi su stigli na 32 vrha na Alpima, Andima i Himalajima.

- Naše kolege alpinisti s raznih strana sveta nose sa sobom, kada se penju na vrhove, neke svoje nacionalne vrednosti, nešto po čemu se njihova nacija prepoznaje u svetu. Kad smo razmatrali koja je to naša velika, najveća nacionalna vrednost, šta je to čime se mi kao Srbi ponosimo, po čemu se raspoznajemo, saglasili smo se da je to lik svetog Save. Zbog toga smo njegovu ikonu nosili na Himalaje. Na svim vrhovima koje osvojimo prvo razvijemo zastavu koju smo dobili od bratstva Hilandara. Kad jednog dana odemo u penziju, kad se malo smirimo, tu zastavu ćemo ili vratiti na Hilandar, ili ćemo je pokloniti nekom muzeju, možda muzeju Mileševske eparhije, neka tamo svedoči o našim pohodima – kaže Petrić.