Posle doručka, vratila sam se u sobu i počela dobro da se utopljavam , počevši od nekoliko gornjih i isto toliko donjih slojeva, uključujući polar i dve jakne. Naravno, bez kape, šala i rukavica nije bilo govora da se krene. Nažalost, vremenske prilike u ovom delu stepe vrlo su promenljive i dan je osvanuo siv i kišan.
Izvor: B92
Autor: Mirjana Stanojlović
Na putu dugom 80km koji celom dužinom vodi pored jezera, Natalija nam govori šta ćemo sve videti dok ne stignemo do Nacionalnog parka „Los Glaciares“.
Dok autobus napušta El Calafate, na desnoj strani nas prate tirkizne vode jezera a levo se ređaju farmerske kuće, koje ovde nazivaju „estancia“ i manja stada ovaca. Estansije su ogromna imanja raštrkana po celoj Argentini, koja su često zbog retke naseljenosti zemlje potpuno izolovana i nekad međusobno udaljena i po više stotina kilometara. Postepeno ćemo ostaviti za sobom jedan klimatski pojas i ući u potpuno drugačiji, ne napuštajuci Lago Argentino. Jezero jednim svojim krajem ulazi u stepu i pustaru, dok drugi njegov deo zalazi u guste šume i ledeni raj.
Sa površinom od skoro 1600km2, Lago Argentino je najveće jezero u Argentini i treće po veličini u Južnoj Americi. Leži na nadmorskoj visini od 185m, dugačko je 60km a širina mu se kreće od 14 – 20km. Vodom se snabdeva od glečera i dubina mu je izmedju 35 do čak 300m. Specifična boja jezera potiče od fine prašine nazvane glečersko mleko, koja nastaje kao rezultat abrazije glečera. U vreme mog boravka na njegovoj površini viđala sam nijanse od jasne rezeda do magično tirkizne.
Ostavljamo za sobom zaliv Bahia Redonda sa jedva primetnim ostrvcetom u izmaglici, Isla Solitaire. Još uvek smo u Patagonijskoj dolini i uskoro dolazimo do mesta gde se okupljaju guanacosi, nesto manji rodjaci lame, od kojih se takodje dobija divno meko predivo za proizvodnju tople trikotaže.
Ovaj jedinstveni eko sistem obuhvata životinjske vrste kao sto su Patagonijska crvena i siva lisica, puma, ris, egzotična i retka vrsta divlje mačke “gato pajero”, patuljasti armadilo, tvor, i južno-andski jelen, kao i južnoamerički noj, koje ne verujem da ćemo spaziti po ovom vremenu. Guanacosi bezbrižno grickaju travu na padinama pored puta, ali ne uspevam da ih slikam zbog zamagljenih prozora.
U Parku obitava 115 vrsta ptica, medju kojima su sivi soko, ćubasta kreba, flamingo, kojih je bilo dosta na obalama lagune Nimez u blizini El Calafatea, andska guska, Magelanov detlic, ibis, crnovrati labud, kao i više vrsta pataka, jastrebova i orlova.
Malo je srećnika koji uspeju da ugledaju kondore kako krstare nebom iako je ova zaštićena zona njihovo carstvo.
Stepa ostaje iza nas. Prelazimo preko uzburkane reke Mitre i polako ulazimo u područje Nacionalnog parka. Kao čarobnim štapićem, dočekuje nas potpuno drugačiji predeo gorostasnih šumovitih planina i ekstremne divljine. Put sad krivuda po obroncima, duž obale rukavca Brazo Rico u dužini od 35km. Vegetaciju čine “lenga” šume, čempresi, žbunje kalafatea i ostale fantastične vrste listopadnog i četinarskog rastinja kojih nema u Evropi. I ovde je proleće i uprkos neposrednoj blizini ledenih divova i veoma svežem vazduhu , sve je u cvetu.
Najupadljivije i najrasprostranjenije drvo je “notros” sa gustim i krupnim crvenim cvetovima čija raskoš pre podseća na neku vrstu koja uspeva na Mediteranu, nego ledenom pojasu Patagonije, na svega 800km od najjužnijeg naseljenog grada na planeti – Ushuaia-e, koju od Antarktika deli Drejkov moreuz. Da čudo bude još veće, nailazimo na drveće divlje endemske trešnje, tačnije Magelanove trešnje, koja raste samo u izuzetno vlažnoj klimi i dostiže visinu do 30m, čiji pupoljci pucaju i otvaraju se iako od sunca nema ni traga.
A onda dolazimo do vidikovca odakle se pruža prvi panoramski pogled na Perito Moreno, koji je do tada bio dobro ušuškan i sakriven medju brdima Anda. Ovo mesto se zove „Curva de Los Suspiros“, što znači Okuka uzdaha, jer je to mesto na kome se zaista ispuštaju prvi uzdasi. Svi smo kao omađijani, ali čeka nas još 13km do glavnog susreta.
NAUTICAL SAFARI
No pre toga stižem u zaliv i pristanište Bajo de Las Sombras , gde se ukrcavam u katamaran i krećem na nautički safari. Katamaran plovi prema južnoj strani glečera Perito Moreno, koju od severne deli Magelanovo poluostrvo. Skiperi tačno znaju koja je bezbedna razdaljina do koje mogu da se približe glečeru, jer su odvajanja ledenih gromada česta i nepredvidiva. Nažalost, zbog kiše ne možemo da stojimo na palubi, pa se sa aparatima i kamerama nestrpljivo tiskamo oko prozora. Uskoro su sva sedišta mokra, ali to nikome ne smeta, zavedeni smo lepotom koja nam se ukazala iz neposredne blizine. Oko broda koji je usporio i mili duž ogromnog plavo belog zida čiju je veličinu nemoguće proceniti jer u blizini ne postoji ništa sa čim se može uporediti, svuda plutaju manje i veće sante. Fascinira me apsolutna tišina koja nas okružuje, jedini zvuk koji je remeti je šuštanje kišnih kapi. Ali, na kišu sam odavno zaboravila i više je ne primećujem. Čula su mi potpuno usredsredjena na ovaj nestvarni prizor. Sam osećaj da sam tu i činjenica da sam gotovo dotakla kraj sveta su dovoljno nesvakidašnji.
Posle jednog sata plovidbe, vraćam se na obalu i dalje nastavljam autobusom do velikog platoa, gde se nalazi ulaz u Nacionalni park i turistički centar smešten u planinskoj kući sa velikim restoranom, suvenirnicom, prostorijama za osveženje, menjačnicom, i terasom sa pogledom na glečer.
NACIONALNI PARK
Nacionalni park “Parque Nacional Los Glaciares” koji je otvoren 1937, nalazi se u jugozapadnom delu provincije Santa Cruz, proteže se od čileanske granice na zapadu sve do puste patagonijske stepe na istoku. Park zauzima ukupno prostranstvo od 600.000 hektara , ukupno ima 365 glecera, koji se pružaju u duzini od 360km sa obe strane Anda, i sa argentinske i sa čileanske strane, formirajuci deo Patagonijskog ledenog pojasa, drugog po veličini posle Antarktika. U okviru Parka su dva jezera, Lago Argentino i Lago Viedma sa svojih 13 glecera. Pored najlepša dva glečera Morena i Upsale, koji su ujedno i najpristupačniji, tu su jos – Marconi, Viedma, Moyano, Agassiz, Bolado, Onelli, Peinets, Spegazzini, Mayo, Ameghino, i Frías. Vode oba jezera otiču u reku Santa Cruz čiji tok nastavlja na istok i uliva se u Atlantik. Patagonijski ledeni pojas se proteže između 47. i 51. stepena južne geografske širine.
1981. UNESCO je Park proglasio za svetsku prirodnu bastinu.
Glecer Upsala, koji je dobio ime po švedskom univerzitetu u Upsali gde postoji katedra za izučavanje glečera, je najveći po veličini u Južnoj Americi. Njegova površina je 870 km2, dugačak je 60km a širok 10km i pristupačan je samo sa vode u delu jezera po kome plutaju gigantske sante leda koje vetrovi raznose sve do njegovog suprotnog kraja.
PERITO MORENO
Svaki od glečera je interesantan na svoj način, ali samo je Perito Moreno zvezda medju njima, jer ima moć da vas prijatno zanese svojom očaravajućom lepotom. U susretu sa njim istog trena postajete i sami deo jednog drugog univerzuma. Ovde, u zagrljaju Anda, vlada savršen ekvilibrijum neba, vode, leda, zemlje i bitisanja na njoj. Moram da priznam da sam naglas reagovala kad sam ga prvi put ugledala sa najisturenije tačke Magelanovog poluostrva. Potrebno je zaista par minuta da čovek dodje sebi i započne obilazak.
Bez obzira sa koje tačke se posmatra uvek se pruža fantastičan pogled na neki njegov deo koji delimično zaklanjaju samo, tu i tamo, stabla jelki i drugog drveća. Obilazak nacionalnog parka je celodnevna avantura i ono što fascinira jeste da trasu čine uzdignute platforme celom površinom parka, koje krivudaju, penju se i spuštaju, u vidu lavirinta, i koje vas vode tačno na ono mesto odakle ste krenuli, tako da nema bojazni da ćete zalutati ili naporno hodati po neravnom i klizavom terenu, blatu ili kamenju. Šume oko Perita Morena obiluju cvetnicama kao što su razne vrste orhideja, ljubičice, zevalice, anemone i puzavice.
Glečer Perito Moreno, kao kakva nepregledna lavina krivuda dužinom od 30km kroz obronke Kordiljera a završava svoj put u jezeru Lago Argentino, kao gorostasni plavičasti ledeni zid čiji je frontalni deo širok 5km dok mu je prosečna visina 75m. Pod vodom dostiže dubinu preko 100 metara. Glečer ima površinu od 257 kvadratnih kilometara. Perito Moreno je sasvim specifičan glečer, jer dok se svi ostali glečeri povlače, on je jedini na planeti koji konstantno raste. Kao i ostali glečeri u regiji, nastao je vekovnim akumuliranjem snežnih padavina i u stalnom je pokretu, s tim što je u njegovom slučaju uvek veća količina nagomilanog snega od one koja se otopi.
Sneg se kompresuje a sila gravitacije i nagomilani led potiskuju glečer niz planine. Karakteristična plava boja nastaje od zarobljenog kiseonika, dok tamni slojevi predstavljaju mulj i kamenje koje sakuplja usput.
Glečer gleda na Magelanovo poluostrvo od koga ga deli uzani kanal “Canal de los Tempanos” (kanal ledenih vrhova). Šireći se neprestano, svakih nekoliko godina on se približi kopnu i udari u poluostvro, razdvajajući tako jezero na dva dela, formirajući branu od leda, što je još jedna neobična osobina ovog glečera. Kao posledica ove pojave, nivo vode u novonastalom jezeru Brazo Rico, jednom od rukavaca jezera Lago Argentino, počinje da raste, dostiže visinu i do 60m i polako razara masu glečera, formirajući luk. Kad pritisak vode dostigne najveću tačku, luk se obrušava uz spektakularan prizor i zaglušujuću buku koja potpuno poremeti mir i tišinu ovog predela. Rapture Perita Morena spadaju u jedan od najatraktivnijih prirodnih fenomena, koji se dešava svakih nekoliko godina privlačeći fotoreportere i mase turista iz celog sveta, koji strpljivo čekaju ovaj trenutak, zauzimajući svoje mesto na ogradi vidikovca još u toku noći.
Glečer je dobio ime po Dr. Francisku Morenu, prvom argentinskom istraživacu Patagonije. Njegov nadimak je bio “Perito” ( ekspert) i otuda ime koje je dato glečeru.
Nemirnog i istraživačkog duha, Moreno je odlazio u bespuća Patagonije u vreme kad je to bila potpuno neistražena teritorija kojom je suvereno vladalo pleme Teuelće i oko koje se Argentina sporila sa Čileom. Prvi je oplovio jezero koje je nazvao Lago Argentino, ali ironijom sudbine nikada nije stigao do glečera koji će poneti njegovo ime zbog jake oluje koja je zadesila jezero u vreme njegovog boravka. Kao član Naučnog društva Argentine i izvrsni poznavalac Patagonije proglašen je za eksperta u konačnom određivanju granica sa Čileom. Vlada mu je za zasluge darivala zemljište u okolini jezera Nahuel Huapi, koje je on ustupio državi da bi se tu napravio prvi nacionalni park.
Ovim predelom vlada totalna tišina, koju jedino remeti neprestano krckanje i škripanje, pa i posetioci nehotice šapuću medju sobom, sve dok tišinu naglo ne prekine grmljavina dok zid visine 70 metara iznenada puca i obrušava se u tirkizne vode jezera uz zaglušujuću buku, praćenu ehom, prigušujući aplauze posetilaca. Utisak je da čitav pejsaž grmi pred vašim očima dok santa ne ispliva na površinu, izbacujući ogroman beli oblak. Prizor je zadivljujući i zastrašujući istovremeno. Čovek je prosto prikovan u želji da i sam upije nešto od te silne energije. Ljudi načičkani na ogradi otvorenih usta i raširenih zenica bez reči i daha posmatraju ovaj performans prirode, dok tajanstveni raj Patagonije velikodušno otkriva svoju savršenu lepotu. Da nema kiše, ostala bih na klupi i beskonačno uživala u njegovim tajnama Ali, nedodirljivi, zaleđeni mikrokosmos još dugo će ostati enigma, jer naučnici još ne pronalaze objašnjenje zašto Perito Moreno neprestano raste i povećava svoju zapreminu, dok se ostali glečeri povlače i smanjuju.
Napuštam park, iako je teško odvojiti pogled od impozantne ledene tvrđave i svetlucajućeg lavirinta apstraktnih, stalno promenljivih oblika svih mogućih plavičastih tonova, od pastelnih do modrih, tako veličanstvenih da zaslužuju da ostanu sa nama do kraja vremena. Dok sedim u restoranu i grejem dlanove na toploj šolji kafe, razmenjujem utiske sa slučajnim prijateljima i prisećam se upozorenja Brusa Četvina sa početka ove priče koje mi izmamljuje osmeh i nagoni na razmišljanje:
…”Čarobnica! Uzme te u naručje i više ne pušta”
Bez sumnje, to je Patagonija.