Nisam osećao da sam u Čileu

25. decembar u 10:41

Sanji i Tanja su večeras priredili pravu gozbu. Tokom večere smo se smejali raznoraznim nebulozama skoro do pet ujutru. Lazar i Sanji su vodili konverzaciju, a najžustrija rasprava je bila u vezi sa bazom sokova fabrike Next, koja je prodata Koka Koli. Sanji tvrdi da je sve to na bazi šargarepe sa dodatkom prirodne arome navedenog voća, dok Lazar tvrdi suprotno, da je sok napravljen od čistog voća bez dodataka. Valjali smo se po podu od smeha slušajući ova dva eksperta za sokove. Nisam osećao da sam u Čileu. Osećao sam kao da sam sa svojom nabližom familijom negde na selu. Razgovarali smo o svemu i svačemu. Slušali smo Šabana Bajramovića, Ramba i Balaševića do kasno u noć. Pili smo Džonija, lokalni crni Pinot i naravno Koka Kolu, omiljeno „prirodno” piće koje Sanji obožava i sa velikim zadovoljstvom promoviše.

Sledećeg dana sam ustao oko deset. Spavao sam znači samo četiri sata. Zvrcnuo sam Borisa u Buenos Aires da vidim šta se dešava kod njega. Reče: „Ustao sam malopre. Idem na bazen kod ribe da se bućnem i da upalim roštilj.” To mi je bilo sasvim dovoljno da bez dvoumljenja istog momenta kupim kartu i zapalim u Argentinu. Istina je da se posle bolivijske afere osećam kao da sam prešaltovao iz pete u drugu brzinu. Jedino što sam sinoć bio u leru, totalno opušten sa našim Čileancima. Gostoprimstvo koje nam je pruženo od strane Tanje i Sanji je stvarno bilo bez premca. Od srca vam hvala još jednom! Moja vrata su vam zauvek otvorena i nadam se da se uskoro opet vidimo.

Osećam da sam izabrao izvrstan završetak za ovaj deo puta. Imaću sigurno o čemu da pišem. Buenos Aires obožavam i već vidim kako leškarim na suncu na trgu Dorego pijuckajući Kilmes sa Borisom,  dok slušamo zvuk tanga iz harmonike Rubena Sere.

25. decembar u 16:35

Sedim u neverovatno čistom autobusu kompanije Tur-Bus na putu prema aerodromu Santiago. Sve je besprekorno čisto i namirisano. Danas je Božić za većinu Čileanca. Ima svega troje putnika u autobusu. Moje sedište je skroz napred, pored šofera. Vreme je prelepo. Prolazimo pored četinarskih šuma koje su nikle na braon-sivim kamenim  brdima. Probismo se kroz brda i izađosmo na prelepe visoravni presvučene perfektno zasađenim vinogradima. U daljini se vide snegom pokrivene planine. Pejzaž iz snova – Kalifornija na kvadrat. Prođosmo pored nekoliko pčelinjaka, Salvi i Konča i Toro vinograda.

Ruže su zasađene pored puta i dele nas od nepreglednih vinograda. Santiago, sedamdeset i jedan kilometer, piše na tabli pored autoputa. „Baš fino”, pomislih. Imam još sat vremana da uživam u ovoj prelepoj dvosatnoj terapiji. Imam još sat vremena da misli zabeležim na papir. U Čileu, kao i u većini latino-američkih zemalja, autobus je zakon za transport. Ljudi ne mogu da priušte da često lete avionom, a bus je desetak puta jeftiniji. Boban sutra odlazi u Peru kod prijatelja u posetu i kupio je kartu do Kuska, glavnog grada i kulturnog centra Inka, za sedamdeset dolara. Reče da će mu trebati oko dvadeset i osam sati putovanja. Jeste, zvuči neverovatno sporo za američke standarde, ali ovde je to sasvim normalno.

Oprostio sam se sa čileanskim Srbima. Sanji je oko podne došao po mene u hotel. Popili smo pićence u obližnjem kafiću i uživali u miru i tišini ovog prelepog dana. Boban je verovatno spavao, jer mi nije odgovorio na poruku. Poslao sam svima poruku i ostavio svoje kontakt adrese. Doći ću ja ovde ponovo, u to sam siguran. Hvala svima na ljudstvu i čojstvu. Ovo je jedna od retkih zemalja gde sam imao priliku da osetim prvi nalet srpske imigracije. Za sada ih je sedmoro i većina je došla pre nekoliko meseci. Siguran sam da će se brzo prilagoditi. Nadam se da će nas sledeće godine biti ne sedam nego sedamdeset i sedam. Kum Milorad mi se javlja iz Kragujevca. Godinama već pokušavam da ga nagovorim da mi se pridruži na jednom od putovanja. Kaže da provodi lepe pred-novogodišnje trenutke sa ćerkicom Katarinom. To je njegovo životno putovanje i sigurno je od neprocenjive vrednosti za duh oca koji u sebi nosi. Na tome mu zavidim i nadam se da ću i ja jednog dana osetiti tu ljubav. Pomislih kako jedva čekam da se naši putevi ponovo ukrste.

Obožavam Kragujevac i bio sam kod kuma već par puta u poslednjih nekoliko godina. Moj kum Milorad je kao antički Egipćanin. U ta vremena je najveća kazna bila da te isteraju iz Egipta, da te izbace izvan civilizacije, izvan kuće. Milorada je naprosto nemoguće izmamiti iz Srbije. Ovoga puta osetih da sam bio blizu. Siguran sam da ćemo sledeće godine zajedno zaploviti u vode neke egzotične pustolovine. Penjemo se ponovo uz planine.

Dole, u podnožju sa druge strane padine, u prelepoj kotlini je Santiago. Na obližnjim vrhovima se vide komunikacione antene. Iza tih vrhova je Argentina i grad Mendoza koji sam posetio sa Dejanom pretprošle godine. Tu smo se jako dobro proveli. Išli smo na splavarenje, planinski biciklizam, a večeri smo provodili degustirajući Malbec, poznato vino koje uglavnom raste na ovim prostorima. Sada prolazimo kroz višekilometarski tunel. Ovde se može i u tunelima preticati. Ne vidi mu se kraj. „U tunelu u sred mraka sija zvezda petokraka…”

 

25. decembar u 18:17

Sedim na aerodromu u Santijagu već par sati. Check in je prošao bez ikakvih problema. Nekako sam uspeo da se izvučem i ne platim izlazni porez za Amerikance. Videćemo šta će biti kad se budem vraćao u Ekvador preko Santiaga. Sto dolara nije baš za bacanje. Čuo sam se sa sestrom i Borisom preko mesindžera. Sve je pod kontrolom. Svratio sam do fri-šopa da uzmem litar vina i aerodromsku Milka čokoladu za Paulu, Borisovu devojku. Našao sam vino od karmenere grožđa za koje nisam pre čuo. Boris reče da nije ni on. Za sve postoji prvi put. Za par sati sam u Buenos Airesu.

25. decembar u 21:44

Let je bio stvarno kratak i udoban. U letu sam slistio jedan sendvič od dimljene ćuretine sa avokadom. Čileanci, brate, stavljaju i kombinuju avokado sa svim i svačim. Nisam se bunio jer sam bio gladan. Vidim, radi EDGE i GPRS tehnologije za komunikacije. Razmenio sam sve čileanske pezose što sam imao dok sam čekao prtljag. Sedim u taksiju i pišem na telefonu. Vožnja do Borisa, koji trenutno živu u delu Baraka, je oko pola sata od aerodroma. Jedva čekam da vidim starog argentinskog vuka. Evo ga, silazi po mene.

Autor: Siniša Vlaisavljević