Dijagnozu nekog društva najlakše je i najbrže utvrditi iz medija. Tu sve piše i sve se vidi. Brazilska medijska stvarnost unikatna je na sličan način kao i mnoge druge brazilske mikro i makro stvarnosti. Kontrast između štampe i televizije skoro da je oštar kao dvojnost brazilskog društva.
Štampa je manje-više na zavidnom nivou. Ali, tiraži su skromni. Televizije, s druge strane, uživaju masovnu gledanost. Najveći medijski fenomeni danas su televizijski. TV Globo skoro da je sinonim za televiziju u Brazilu. Prisutan je svuda. Kroji svest nacije. Nesvest, takođe. Telenovela je nacionalni žanr. Masovna hipnoza. Globo ga je razvio do savršenstva.
Da bi se ovi današnji medijski fenomeni smestili u kordinatni sistem brazilskog društva, nužno je postaviti x i y osu. Zagrebati po „jučerašnjici“. Ma koliko da je Brazil uspeo da preokrene istorijsku sudbinu koja mu je „zacrtana“ prirodom njegovog „rođenja“, njegova društvena struktura i dalje se nije ratosiljala teškog bremena viševekovnog kolonijalno-robovlasničkog nasleđa. Iz toga onda proizlazi „medijska podstruktura“.
Španski kolonizatori Latinske Amerike, koji su u svom pohodu naišli na napredne starosedelačke civilizacije Inka i Asteke, morali su da se potrude da bi nametnuli svoju kulturu. I univerziteti, koje su osnivali, i štamparske prese, koje su koristili, bili su u funkciji “obrađivanja” lokalnih elita. Sa Portuglacima u Brazilu bila je sasvim druga priča. Oni su tu zatekli veoma labavo organizovane domorodačke grupe raspršene po ogromnoj teritoriji. Takve kakve su bile, nisu predstavljale pretnju njihovim kolonizatorskim planovima i ambicijama.
S njihove tačke gledišta, univerziteti i knjige nisu bili samo suvišni, nego i nepoželjni. Za razliku od španskih ili engleskih kolonija, gde su se štamparske prese koristile još u 16. ili 17. veku, u Brazilu je štampanje bilo tako reći tabu sve do početka 19. veka. Slično je bilo i sa univerzitetima. Profesor Luis Milanezi navodi kako je od 1536. godine svaki štampani materijal koji je dolazio za Brazil morao da prođe “tri ruke” cenzure (dva kruga crkvene i jedan krug građanske).
Prva štamparska presa legalno je ušla u Brazil tek 1808. godine – sa portugalskom kraljevskom porodicom, koja je sa čitavom svojom svitom, pred Napolenom, zbrisala u Rio de Žaneiro. Tek tada, tri veka po njegovom “otkrivanju”, u Brazilu počinje da se stvara ozbiljnija “državna” infrastruktura. Tek tada, u Kraljevskoj štampariji, štampa se i prvi brazilski list – Gazeta do Rio de Janeiro (u septembru 1808. godine). Mada je taj list bio prvenstveno internog, dvorskog, karaktera, on jeste, na neki način, označio “Kopernikanski obrt”. Duh je izašao iz boce.
Samo deceniju i po kasnije, štampa će odigrati važnu ulogu u ujedninjavanju ekonomske i političke elite Brazila oko ideala nezavisnosti. Ipak, jača novinarska tradicija počinje da se stvara tek pred kraj 19. veka, sa dolaskom većeg broja evropskih doseljenika. Oni su bili prvi pravi građanski sloj, embrion srednjeg sloja koji će u Brazilu ostati dugoročno zakržljao.
Od stvaranja Brazilske republike 1889. godine, politički sistem zemlje je lavirao između autoritane i demokratske faze. Konsekventno tome, sloboda štampe je bila ograničavana, nekada i zabranjivana. No, mnogo veći problem od cenzure i neslobode, bio je ogromna nepismenost. U stvari, problem je bio u tome što nepismenost i nije baš smatrana problemom. Državni stratezi smatrali su da škola i pismenost nisu za siromašne.
Vek kasnije i koju godinu kasnije, 2012, Brazil je zvanično šesta ekonomija sveta. Poslednjih godina doživljava kontinuiran rast. Imidž u svetu nikad mu nije bio bolji. Socijalno-obrazovna revolucija nije se, međutim, dogodila. Stvari evoluiraju, polako, korak po korak. Iako stanovništvo sa donje strane društvene piramide verovatno nikad ranije u istoriji zemlje nije živelo bolje (u materijalno-socijalnom smislu), stopa nepismenosti i polupismenosti i dalje je relativno visoka.
U brojnoj populaciji bilo je i ostalo relativno malo potencijalnih čitalaca. Knjige su skupe, jer se i dalje smatraju „luksuznom robom“, koja je namenjena bogatijoj, elitnoj klijenteli. Tiraži novina su „tradicionalno“ niski u poređenju sa tiražima novina u evropskim zemljama ili SAD (61 čitalac na 1000 ljudi). Najtiražniji listovi su: Folha de São Paulo (560,000), O Globo (350,000), O Dia (250,000) i O Estado de São Paulo (242,000).
Uprkos tome što ne dobacuje do najširih narodnih masa, štampa odaje utisak nezaobilaznog, možda i najvažnijeg, korektora vlasti i faktora promene i modernizacije. Igrala i igra važnu ulogu u artikulisanju javnih debata oko najvećih izazova društva kao što su obrazovanje, pravosuđe, korupcija, uništavanje životne okoline… Na taj način je uticala na važne promene u strukturi brazilskog političkog i ekonomskog života. I, za razliku od mnogih drugih zemalja, počev od Srbije, brazilske novine danas uživaju veliki kredibilitet, mnogo veći od vlade, kongresa i drugih institucija.
Kada se nađete u Sao Paulu i Riju, scena štampanih medija deluje kao razgranata i živa. U velikim kioscima, koji još uvek stoje i na ulicama, neki otvoreni i čitavu noć, stvarno ima i da se bira i da se izabere. Nema, doduše, nacionalnih dnevnih novina, ali ovi najpoznatiji listovi privlače publiku i van svojih geografskih tržišta. Treba, međutim, primetiti da je sedište svih gorespomenuti “velikih listova” na jugoistoku zemlje: Folha i Estado su iz Sao Paula, Globo i Dia iz Rija.
Sa televizijom stvari stoje drugačije. Postala je sastavni deo brazilskog načina života, životnog stila. Prema nekim istraživanjima javnog mnjenja, Brazilci bi se pre odrekli mobilnog telefona, kompjutera i interneta, nego televizora. Bez njega se očigledno više ne može.
Prema podacima iz 2008. godine čak 95 posto domaćinstava ima televizor, što će reći da ima preko 40 miliona tv-domaćinstava. Prema tim brojkama, Brazil ima i jednu od najbrojnijih tv-publika na svetu. TV-ekrani su svuda – u barovima, restoranima, kancelarijama, frizerskim salonima…
Televizija je stigla u Brazil u drugoj polovini pedesetih, kada su industrijalizacija, modernizacija i regionalni razvoj bili ključne reči Vlade Žoselina Kubičeka (1955 – 1961), pa je i ona sama postala znak modernizacije. Od samog početka, na televiziju se gledalo kao na sredstvo za prenos usmenih i vizuelnih informacija svim mogućim vrstama gledalaca, uključujući veliki broj nepismenih ljudi. Širenje televizije po celoj zemlji smatralo se poslom od državnog značaja. Kako se broj gledalaca povećavao, tako je i program prilagođavan sve široj publici.
Ključni period za razvoj televizije u Brazilu biće perio posle vojnog puča 1964. godine, kojim je zbačen predsednih Žoao Gulart. Simbioza vojnog režima i televizije bukvalno će stvoriti nove žanrove. Posle puča doći će do povećane mešanja „s vrha“ ne samo u uređivačku politiku televizija, već i u to ko uopšte može da dobije dozvolu za emitovanje.
Poput Kubičeka, i vojni režim je na televiziju gledao kao na sredstvo za stvaranje čvršćeg i koherentnijeg nacionalnog identiteta, kao i za približavanje zaostalih i zabačenih krajeva ostatku zemlje. S jedne strane, vojni režim je podržavao ekspanziju privatnih, komercijalnih televizijskih mreža i favorizovao one čiji je program, po njihovom mišljenju, pomagao u očuvanju i stvaranju nacionalnog sećanja. S druge strane, praktično je subvencionisao kupovinu televizora. Jedno bez drugog tu nije išlo. Jako državno mešanje išlo je ruku pod ruku sa ekonomskim liberalizmom.
„Da bi obezbedio minimum konsenzusa za politički projekat koji je bio prinuđen da pribegava prinudi i policijskoj kontroli, državna vlast je morala da poziva komercijalnu mašineriju masovne kulture (…) koja je povezana sa idejom predstavničke demokratije i slobodnog pristupa tržišnoj ekonomiji informacija, kulture i zabave“, objašnjava Michele Mattelart brazilski televizijski paradoks.
Vojna vlada je takođe podržavala privatan, komercijalan razvoj televizije pošto je to pospešivalo stvaranju potrošačke ekonomije. Televizija je bila perfektan medij za stvaranje domaćeg potrošačkog tržišta i za privlačenje lokalnog i stranog kapitala. Imala je mogućnost da se obrati čitavoj naciji i koristila ju je. Televizija se Brazilcima obraćala kao potencijalnim kupcima-potrošačima.
U takvom društvenom miljeu 1965. godine pokrenut je i TV Globo. Zahvaljujući (zakonski nedozvoljenoj) „donaciji“ američke kompanije Tajm Lajf (Time Life) od šest miliona dolara, Globo je od samog starta došao u monopolistički položaj u odnosu na sve ostale televizije, koji nisu imale na raspolaganju ni približno tolika sredstva.
Taj monopolistički položaj Globo će u velikoj meri sačuvati do dana današnjeg. Sada pokriva 98, 5 procenata brazilske teritorije, 99,5 posto brazilske populacije, ima na desetine TV programa, povezan je sa stotinama tv kanala u Brazilu i u svetu, poseduje novine, nedeljnike, lanac radio-stanica, izdavačke kuće… Samo su američke mreže ABC, NBC i CBS razvile razgranitije sisteme.
Osnivača Globa Roberta Marinja (1904 – 2003) nazivaju južnoameričkim Građaninom Kejnom. „Globo se našao na raskrsnici između interesa države i interesa modernog kapitalizma…“, ocenjuje Mišel Matelart u knjizi „Karneval slika“. Roberto Marinjo je spretno manevrisao između interesa države za nacionalnom integracijom i nužnosti održavanja protoka kapitala; između desničarske vlasti i cenzora i levičarskih kreativaca. Radio je sve što treba, sklapao je dilove i paktove s kim god treba, i od svoje televizije je napravio globalnu medijsku imperiju.
Za njegovog života, ali i posle njegove smrti, Globo je jedna od najmoćnijih brazilskih „institucija“. Možda i najmoćnija. Niko drugi u tolikoj meri ne utiče na način života Brazilaca. Niko drugi svojim migom ne može poput Globa da utiče na ishod izbora.
Polazni koncept, definisan u doba diktature, može da se uporedi sa „dobitnom kombinacijom“ Pinka u vreme Miloševića. Dok se nad političkim neistomišljenicima sprovodila tortura, dok je cenzura postajala sve žešća, a represija sve brutalnija, Globo je udarao brigu na razbibrigu – od jutra do sutra je emitovao novele i zabavne programe. Umesto teških i sumornih vesti o političkim protestima, specijalizovao se za masovnu proizvodnju zašećerenih melodramatičnih telenovela.
I to je prolazilo tada, a prolazi i sada. Samo na Globu se emituju četiri različite novele dnevno. Svaka ima svoju ciljnu grupu, ali se večernja „novela u osam“ obraća bukvalno celom Brazilu. Istraživanja javnog mnjenja dokazuju da su novele većinski ženski žanr, ali i da novelu u devet gledaju cele porodice, uključujući i muškarce.
Telenovele su Brazilcima referentne tačke slično kao što su to kod nas nekad bili Prle, Tihi, Šurda ili „Maratonci“… Popularne telenovele mogu privremeno da zaustave zemlju. Na primer, karnevalska parada u Riju kasnila je svojevremeno skoro sat vremena – zbog toga što je išla jedna od poslednjih epizoda superpopularne novele Tieta.
Za razliku od britanskih i američkih sapunskih opera koje mogu da traju godinama, brazilske telenovele se završavaju posle 150 do 200 epizoda. Zapleti novela se dešavaju u realnom vremenu, u njima se razgovara (na parodičan ili realističan način) o aktuelnim društvenim dešavanjima, a “pravilo žanra” je i da se tu predstavljaju novi proizvodi svih vrsta. Emituju se svakog dana, osim nedelje, tako da ti junaci posle nekog vremena stvarno postaju kao ukućani, čak i ako niste poseban fan.
Brazilska teoretičarka medija Marta Klagsbrun na sledeći način sažima uobičajan zaplet novele: “To je priča o muškarcu i ženi koji se zaljubljuju jedno u drugo; međutim, pre nego što završe zajedno, moraju da savladaju mnogo prepreka. Glavni junaci obično dolaze iz različitih društvenih I ekonomskih miljea: jedan je bogat, drugi je siromašan. Porodice su centar njihovog ličnog univerzuma, a tu su i brojni prijatelji, komšije, kolege i dr. Jedan od glavnih junaka se bori da otkrije misteriju koja je deo zapleta i u većini slučajeva se odnosi na njegove-njene roditelje ili pokušava da otkrije ko stoji iza propasti njegove porodice… Čitava radnja se odvija kroz niz nesporazuma, iznenadnih događaja i intriga.”
U trenutno aktuelnoj noveli „Fina estampa“ jedna od tih tajni oko kojih se sve vrti jeste da je glavna zla junakinja, Tereza Kristina, blazirana i arogantna pripadnica visokog društva, u stvari – ćerka empregade (kućne pomoćnice. To nekome u Srbiji ili Evropi sigurno ne zvuči tako tragično, u Brazilu još može da bude „smak sveta“. Glavni zaplet jedne druge novele je da žena pošto poto hoće da sačuva muža, koji ju je napustio. Da bi ga vratila odlazi u Kanadu, na veštačku oplodnju, gde traži donaciju sperme „pravog Kanađanina“, koga zamišlja kao visokog, plavookog… Kada trudnoća postane očigledna, odbeglom mužu prijavljuje kako je on otac. Posle devet meseci, rodiće lepe, zdrave blizance. Ali, biće samo jedan problem, koji će onda stvoriti sasvim novi zaplet: deca su crna crncijata. A i takva situacija nekima u Brazilu još uvek može da bude „smak sveta“.
U odnosu na novele, čak je i fudbal u drugom planu. Mnogi Brazilci, laici i stručnjaci, tvrde kako se priroda fudbalske igre, navijačke kulture i strasti prema fudbalu temeljno promenila od kako se fudbalske utakmice prenose na televiziji. Iz godine u godinu, publike na stadionima je sve manje. Fudbal i u Brazilu sve više postaje tv-fenomen. Vrhunac bizarnosti nije u tome što je Globo ima prava za prenošenje najvažnijih utakmica. Vrhunac bizarnosti je što Globo diktira i kad će početi utakmice brazilske reprezentacije – ako se igra radnim danom, početak je posle novele. Ni superpopularni Nejmar nema tu snagu da pomeri novelu u devet. Mora da sačeka da se ona završi, pa tek onda da istrči na teren…
Predrag Dragosavac