Argentina i kraj….
Trećeg dana nakon kongresa odlazim u Argentinu, nalazim jeftin hostel i ujutru sam u nacionalnom parku. I tamo se srećem sa ljudima sa kongresa – opet se prepoznajemo, ovaj put po rancima sa natpisom. Vozićem idemo do Estacion Gargante del Diablo, a čeličnom platformom do najčudesnijeg i najvećeg vodopada – Đavolje grlo.
Probijam se kroz masu turista. Ovde se vijori argentinska zastava, a sa druge strane vidi obala Brazila. Kada sam stigla do oboda imala sam osećaj kao da se zemlja urušava. Silina vodopada je tolika da se voda pri padu odbija o stene i obrazuje ogromnu beličastu masu, disperzija kapljica u ogromnom ponoru. Kao da se stapaju sva tri agregatna stanja. A kapljice su male optičke prizme i svuda su razlivene duge, žuti cvetovi i male plave ptice.
Argentina, bar ovaj mali delić koji sam videla, mi deluje jednako prijatno zemlja sa prijatnim ljudima kao I Brazil. Na ulicama je dosta Indijanaca koji tu prodaju zanimljiv nakit. Za povratak iz Argentine, potrebno je oko pola sata vožnje i još pola sata na granici.
Poslednji dan kongresa. Odlazim na fantačticno predavanje o formiranju imuniteta na pneumokokne infekcije predavača iz Brazila i Velike Britanije. Proveli su nas kroz imuni sistem od bebe do odraslog čoveka i pokazali kako se menja odnos pojedinih komponenata i kako na sve to utiče vakcina, kako se smanjuje smrtnost od pneumokokog meningitisa primenom vakcine. Svaki podatak koji su izneli rezultat je dugogodišnjeg istraživanja. Iza svake brojke, statistike i zaključka stoje pacijenti.
Posle završnog ručka, sledi pozdravljanje. Urugvajci me uče kako da spremam mate – nacionalno piće koje svi nose sa sobom…i koje ska muzičke grupe iz Urugvaja da potražim.
Vraćam se iz Rafain palace, usput kupujem u Super Mufatu neke sitnice i pijem Caldo de Caña – piće od ceđene sećerne trske. Jedan deda čisti sećernu trsku i cedi je pomoću neke sprave koja podseća na frezu.
Do hostela je nekoliko minuta pešaka i to kaldrmom koja vodi pored zooloskog vrta u kome su smeštene ptice. Žena sa ulice me pita gde sam kupila futrolu za poster. Kažem: U Srbiji. Ona me pita: “Jel daleko ta knjižara?” Bilo je još zabuna slične vrste. Najčešće misle da smo bili deo bivšeg Sovjetskog Saveza ili da smo isto što i Sirija.
Ne ide mi se kući. Taman sam se navikla sam na melodiju portugalskog jezika, na red vožnje lokalnih autobusa, na komšiluk, na divnu prirodu, na temperaturu od 30 stepeni u sred marta… No, što se mora, nije teško…
Drugari iz hostela ispraćaju mene i Horhea iz Meksika. Ona simpaticna kaldrma od juče zadaje mi muke, jer vučem kofer koji je duplo veći, ali šta ću kad je Brazil zemlja kafe…
Aerodrom je prepun kongresaša. Vidim Šveđane koji me pozdravljaju klimanjem glave i nepromenjenim izrazom lica. Brazilac me, pak, doziva preko četiri prepuna reda i pritrčava da mi pomogne oko torbe i pronalaženja avio-kompanije.
I tako, od aviona do aviona, sve je više nekih drugih lica, a sve manje ima Južnoamerikanaca. Toplina čili. Osetila sam da sam se tek navikla na činjenicu da sam tamo, a onda odjednom moram da se vratim. Nije bilo dovoljno vremena ni da vidim sve, ni da se nadišem brazilskog vazduha, nagledam prelepe prirode…
Na prvom koraku po povratku u Srbiju moj rad je zadobio veliku pažnju.
Policajke na aerodromu Nikola Tesla preturale su mi po koferu, zavirujući u kaladont, razvlačili postere. Morala sam da objasnim šta je. “A ti si ona… Pa čitali smo o tebi u novinama…”
Da ja sam ta… I vratila sam se…da nađem lek protiv side
Izvor: Serbios Unidos