Kolumbija, mikrokozma Južne Amerike

Ko god da je pravio planetu prelistavao je Hiljadu i jednu noć kada je došao do Kolumbije. Svega što ima u Deda Mrazovoj vreći poklona Južne Amerike naći će se u Kolumbiji, pri vrhu rang-liste zemalja po bogatstvu biodiverziteta. Ova velika država, koja je izgubila polovinu teritorije kada su se izdvojili prvo Ekvador i Venecuela, a onda 1903. i Panama, još uvek ima površinu skoro kao Britanija, Nemačka i Francuska zajedno. U svojih 32 departmana sa preko 44 miliona ljudi dodiruju je i Karipsko more i Tihi okean, a obuhvata i Kordiljere, savanu, pustinju, te pluća planete – Amazon. Ne kažu uzalud Kolumbijci: “Da putujemo celog života, ne bismo uspeli sve da vidimo”

 

Ne nalazi se na listi turističkih agencija u Beogradu koje nude onima sa dovoljno evra susednu Kubu ili Dominikansku Republiku, jer je decenijama bila parija međunarodne zajednice, zemlje čije se ime ne spominje u dobrom društvu: glavne asocijacije su bili Pablo Eskobar, bande narkotrafikanata i neprekidni građanski rat. Ova percepcija brzo se menja. Zahvaljujući oštrim merama protiv gerilske grupe FARK, koja je odavno izgubila svoja levičarska ideološka ubeđenja i održava se velikim delom prodajom droga, odlazeći predsednik Uribe omogućio je da domaći i inostrani turisti putuju u mnoge krajeve koji su ranije bili nedostupni. Na predsedničkim izborima, koji su upravo održani u junu, pobedio je bivši minister odbrane Huan Manuel Santos. Nastaviće, najavio je, politiku čvrste ruke kada stupi na vlast 7 avgusta, kao i nastavak bliskih odnosa sa Sjedinjenim Državama koji zato ovde drže jednu od svojih najvećih ambasada u svetu. Kolumbija još uvek ima samo oko dva miliona stranih posetilaca godišnje, polovinu broja koji posećuje sićušnu Dominikansku Republiku. Bum je ipak na pomolu.

Zavirimo u ovu zemlju kojoj “akcije” odjednom rastu u celom svetu. U ovom mesecu histerije fudbala, sage koja se za Srbiju neslavno završila, Kolumbija se nije ni kvalifikovala, iako je njene timove nekada trenirao naš idol Šekularac. To joj nije smetalo da dominira ceremonijom otvaranja prvenstva: svi koji su barem na ekranima videli slike iz Južne Afrike pamtiće kolumbijsku divu Šakiru i pesmu Uaka, uaka, kao što je Pavaroti sa arijom iz Turandota “Vinćero” za vreme svetskog prvenstva 1990. od operske veličine postao globalni superstar.

Na listi mesta koja se ne mogu izostaviti, kako to tvrde vodeće turističke ankete, nalazi se pre svega Kartagena de Indias. Ovaj dragulj kolonijalne arhitekture jedan je od četiri nekadašnja karipska grada opkoljena zidinama: Santo Domingo je davno izgubio svoje, malo ih je ostalo u San Huanu u Puerto Riku, samo senke nekadašnje slave postoje u Havani, dok Kartagena tek danas počinje opet da blista kao kada je konkvistador Pedro de Eredia 1553. godine osnovao grad u ovoj najvećoj prirodnoj luci u obe Amerike. Oštri zakoni štite kulturno nasledstvo koje je UNESKO proglasio opštom baštinom čovečanstva, a povoljni uslovi investiranja domamili su strane investitore koji su restaurirali niz palata iz 17. i 18. veka i pretvorili ih u butik-hotele koji zadovoljavaju i najstroži ukus. Pre desetak godina mnoge barokne zgrade bile su zapuštene, odisale su atmosferom božanske dekadencije koju pamtite iz svih čarobnih priča nobelovca Garsije Markeza. Pre svega došao je talas bogatih Kolumbijaca kojima je za simbol statusa bilo nužno da imaju dom u Kartageni (ne kaže se uzalud da je Kartagena za vreme vikenda Bogota u bikiniju), a posle i stranaca u potrazi za idealnom klimom (25 do 33 stepena cele godine) i dvanaest meseci sezone kupanja. Za razliku od mnogih slavnih italijanskih gradova gde se mora dugo pešačiti da se stigne od jedne do druge znamenite zgrade, ovde je skoro sve netaknuto, kao da ste se vremeplovom vratili tri veka unazad. Tu su i i brojne kancelarije arhitekata restauratora koji već merkaju mogućnost restauriranja 30.000 kolonijalnih zgrada u Havani kada se i u tom delu Kariba pokrene točak istorije. Restauratorskim radionicama ističe se studio Salim Oste L’ Frana koji je već obnovio oltar katedrale i palatu inkvizicije i poklanja državi restauraciju barem jednog velikog dela godišnje. Kasa u Bogoti nije dovoljna da se obnovi naša ogromna kulturna baština, kaže iz svoje radionice na vrhu manastira San Pedro Klaver, nazvanom tako po svecu, zaštitniku robova koji su svake večeri morali da pređu preko mosta i izađu iz grada da ne kaljaju rasnu čistoću. Tik uz zidine grada nalazi se ogromna tvrđava i zamak San Felipe, koju su Španci sazidali da primi kompletno stanovništvo ako gusari uđu u grad.

Dušu Kartageni daje njeno veselo stanovništvo, podsećajući nas na slavnu pesmu Šarla Aznavura da je i beda manje bolna u zemlji sunca. Veliki deo su potomci afričkih robova svih mogućih senki kjaroskura, od crnog pa do bele kafe ili makijata. Naravno, tu su i lepotice: Kartagena je poznata kao genetska fabrika prelepih žena (premda i Medeljin, i Kali, a i Bogota, hvale svoje kao prve). Već skoro osamdeset godina ovaj grad je poprište izbora Mis Kolumbije. Lepotice se ne prave važne: biti lep ovde nije ništa neobično, a tek kako se kreću, njišu, pa igraju! Jedna balerina mi nedavno dobaci: “Vi svi u Evropi svodite folklor na cup, cup, jedan, dva, možda i tri i četiri. Izvinite, ali malo je dosadno. Mi igramo jedno od glave do kuka, a drugo od kuka nadole, a beskrajnih varijacija ima onoliko koliko i igrača “. Dovoljno da stekneš kompleks za sva vremena i da nikome ne pričamo da i mi imamo Žikino kolo! Kao što sam jednom u Amazonu video indijansku decu da voze čamac a da ne znaju da hodaju, tako se ovde igra od kolevke. Sevdah je bez kraja jer je ovde sve bujno i hibernacija ne postoji: hrana puna mirisa, začina i svuda, kao i u Tajlandu, jugu Indije i Sri Lanki, ima kokosovog mleka. Muzika, ritmovi, vrlo često puni erotskih izazova, posebno igra čampeta, a tu je i rakija svih vrsta, a pre svega rum. Na svim kolonijalnim trgovima, od Santo Dominga do Bolivara i San Pedra, uobičajeno je da se igra krajem nedelje, a posebno afro ritam – kumbija i stilizovana igra crnih robova – mapale. Kulturnim životom dominira beskrajan broj orkestara i folklornih ansambala sve do sela Palenke koji je bio prva nezavisna republika u obe Amerike: robovi su pobegli iz Kartagene i uspeli da očuvaju svoj poseban dijalekt koji, uz španski, sadrži bezbroj reči afričkih dijalekata. Marijači su i ovde skoro isto tako poznati kao i u Meksiku, ali Kartagena ipak više ceni karipske ritmove. Tu je i neobarokno pozorište Adolfo Mehija; neodoljivo podseća na operu Ređo u Parmi. Kao što je Mark Šagal to učinio u pariskoj operi, svod i drvenu zavesu ovde je ukrasio veliki kolumbijski maestro Enrike Grau. Konačno, u ovom gradu od samo milion stanovnika osnovano je devet univerziteta. Ništa ovde nije obično, standardno, čak ni ukrasi na nebu: nema galebova, lete pelikani kao baletski igrači, besprekorne elegancije, vežbajući varijacije na lukove i krugove, skoro ne pomerajući krila. Čak se i stabla mangrova, čiji su bezbrojni korenovi u vodi, mogu naći usred grada kod pijace Basurto. Sve je bujno, pa je i botanički park zapravo deo džungle na periferiji.

Istorijski gradovi iz perioda Španske krune mogu se naći i u drugim delovima zemlje. Prestonica, nekadašnji Santafe de Bogota, uz Kartagenu i Tunhu u planinskom regionu Bojaka bio je najvažniji grad vicekraljevstva Nove Granade. I danas je ostalo kolonijalno predgrađe Kandelarija s velikim trgom Bolivar. Za posetioca je Bogota ipak danas pre svega jedna od svetskih metropola od osam miliona ljudi, kulturna Meka zemlje koji se danas reklamira i kao jedan od svetskih gastronomskih centara. Za one koji ne vole večno sunce Bogota je, u dolini okruženoj planinama, izvrsna alternativa jer su noći sveže, nekada i veoma hladne.

Ostrvo Santa Cruz de Mompoz, na reci Magdaleni, bilo je u svoje vreme slavni trgovački centar jer je udaljeno od Kariba i samim tim bezbedno od napada engleskih gusara. S obzirom na svoju nedostupnost ovde kao da je vreme stalo. Nema aristokratskih palata kao u Kartageni, ali je grad ostao savršeno očuvan i za vreme Uskrsa slavi svoj čuveni festival koji privlači posetioce iz celog sveta. Poznat je i po narodnoj radinosti, posebno filigranskom radu zlatara, a za one koji za to imaju stomak i po borbi petlova.

Kartagena i Mompoz su danas obojeni u oker i sepiju italijanske renesanse. Ne zna se tačno kako su izgledali kada su stigli španski konkvistadori, ali su verovatni gradovi bili beli, kao što je i danas prelepi Popajan, u departmanu Kauka, pun baroknih crkava. Tu se održava najveća proslava u Kolumbiji za vreme Svete nedelje, kada se noću nose efigije Hrista, Madone i svetaca ulicama grada. Tu je i festival svete muzike. Još uvek pamtim izvanrednu predstavu Hajdnove vokalne verzije Sedam poslednjih reči Hrista na krstu , koja je bila hit prošlogodišnje sezone. Ponosni su i na svoju gastronomiju kojom dominira kikiriki sasvim specifičnog ukusa i mirisa.

Kada smo već kod daleke istorije, setimo se i planinskog departmana Bojaka s kolonijalnim draguljima, prestonicom Tunha sa bezbroj crkava. Tu je i sićušno mestašce Vila de Lejva sa samo 3500 stanovnika, ali s najvećim kolonijalnim trgom u obe Amerike koji decembra svake godine postaje poprište festivala vatrometa. U tom planinskom delu večnog proleća Sicilijanac Đuzepe otvorio je svoju pekaru i objašnjava zašto se nastanio: “Ova zemlja je raj, pogledajte samo, paradajz!” Ponosno pokazuje na razne varijacije fokače. Oženio sa Kolumbijkom, ali protagonista priče i pupčana vrpca sa Kolumbijom ostaje, ipak, paradajz.

Skrenimo sada na severoistok zemlje, u pustinju Gvahiru. Španci nikada nisu sasvim pokorili ovaj deo zemlje gde je indijanska kultura izuzetno vitalna i snažna, kao i narodni običaji i nošnje. Tu su čuveni rudnici soli, plaže bez kraja i zbog loših puteva još uvek uglavnom nedostupne. U plitkim vodama kod naselja Kamarones boravi najveća kolonija možda najatraktivnije ptice u svetu – ružičastog flaminga. Žene vode važnu reč u zajednici, ali se još uvek prodaju. To su uglavnom Indijanke iz plamena Vaju, polunomadske nacije dugih lica i prefinjene fizionomije. Sasvim se razlikuju od ostalih indijanskih plemena, baš kao što se semitski Etiopljani , Eritrejci i Somalci mogu izdvojiti od svih ostalih hamitskih afričkih grupa. Lice farbaju u crno i nose duge odore, baš kao Beduinke. Mom drugu Jermeninu Garo Rejsanu ponudili su mladu na otkup u kamionu punom Indijanaca i pilića. Ponudu nije prihvatio jer već ima porodicu u Jerevanu i Kelnu. U glavnom gradu provincije Rioači dame nisu za prodaju pa se same trude da se dopadnu: ističu se time sto doteruju kosu najvećim viklerima u svetu, pravim vavilonskim kulama. Dame, pogledajte i iskoristite: uspeh garantovan!

Za one koji se ne boje priča o kartelima droge tu je i Kali koji se svakog decembra pretvori u hodočašće idolopoklonika salse. Lokalno stanovništvo i brojni gosti presele se na fudbalske stadione u kojima proslava počne oko devet uveče i završava se u zoru. U ovoj zemlji ništa se ne radi do pola: kada je bal, onda se pleše dok je snage, ni Rio mu nije ravan.

Medeljin je isto tako uz Kali bio pojam grada gde se živi opasno, a niz savremenih romana i filmova kao što je veliki hit “Rozario Tijeras”, samo su pomogli tom mitu. Uspešni gradonačelnici, od kojih se posebno istakao Serhio Fajardo, nedavni potpredsednički kandidat, sinu litvanskih emigranata Atanasu Mokusu, nesuđenom predsedniku, očistili su mrlju sa imena ovog grada. Topografija je neverovatna, okružen planinama i jedan je od mnogih centara cveća. Ne treba zaboraviti da je Kolumbija posle Holandije najveći izvoznik cveća u svetu. Ovaj grad u centru zemlje jeste i žila kucavica Antiohije, ekonomskog centra Kolumbije, odakle je i Alvaro Uribe, dva puta predsednik Kolumbije. Kongres je promenio ustav 2006. godine da bi mogao drugi put da se kandiduje. I sada mu ankete daju popularnost od 73% i to samo dva meseca pre silaska s vlasti. Drugi slavni sin Antiohije, iako iz poreskih razloga živi već 30 godina u Italiji, jeste slikar i skulptor Fernando Botero; proslavio se po svetu svojim likovima dama tako darežljivih oblina da i Rubensove u poređenju s njima deluju anoreksično.

U samoj utrobi Kolumbije nalaze se savane pokrajine Meta koja se njiše u ritmu egzotičnog dueta harfe i male gitare pravljene od oklopa armadilja – čarango. Igra se zove horopo: iako je Meta Panonija Kolumbije, nema ničeg zajedničkog s mirnim ritmovima naše ravnice. Cipele su potkovane, udarci o zemlju gromki kao i kada se igra flamenko iz zemlje pramajke, Andaluzije . Sve što pase beskrajnim ravnicama za koje kažu da imaju najlepše izlaske i zalaske sunca, ide na ražanj: porcije su toliko obilne da smo jednu podelili na četiri dela i još je ostalo… Kao i u mnogim drugim delovima zemlje i ovde se nikada ne ide do pola. I priroda je darežljiva: poklonila je Meti jedno od svetskih čuda prirode – takozvane kristalne kanjone. Moraćete skinuti oko sa teksta i pogledati sliku da poverujete ovom vatrometu boja koji se igra u vodi. Donedavno u tom delu je bila aktivna gerila pa se strancima savetovalo da tamo ne putuju. Na sreću, ekskurzije su sada moguće i kanjon će verovatno postati jedna od najpoznatijih destinacija.

U centralnom delu zemlje nalaze se i tri pokrajine koje se zajednički zovu pojas kafe: Kindio, Risaralda i Kaldas. To su pitome planine sa beskrajnim šumama, termalnim izvorima i bambusovim drvećem koje raste kao trava. Naravno tu je, mnogi kažu, najbolja kafa u svetu i to bezbroj vrsta. Ono što nas je začudilo to je da cela centralna i južna Amerika i Karibi (sem Kube) piju obojenu vodu, kafu toliko slabu da se jedva može osetiti aroma. Pošto se pržila skoro uvek van zemlje, nije se stvorila kultura pijenja onoga što bismo mi nazvali dobrom kafom: običaji su tek nedavno počeli da se menjaju otkako su se pojavili espreso barovi, uglavnom u većim centrima.

Kaldas ima još jedno ogromno prirodno blago, jedan od najimpresivnijih od pedesetak prirodnih parkova u Kolumbiji, Nevado do Ruiz. Tu su planine pokrivene snegom na skoro 5000 metara nadmorske visine. Ovdašnji turisti dođu do te granice, naprave grudve od snega, slikaju se i brzo se vraćaju u glavni grad Manizales. Nama ostaje da otkrivamo čari neobičnog visokog platoa koji Španci nazivaju paramo, sa jastucima zelenog bilja punog vode i čudnim biljkama u ovom pejzažu koji zbog vulkana često podseća na slike sa druge planete.

Kolumbija je tek na svom jugozapadu i andska zemlja i upravo granica dokle je doprlo carstvo Inka u departmanu Narinjo. Glavni grad San Huan de Pasto, koji je Filip II u povelji još 1559. nazvao “gradom veoma plemenitim i veoma lojalnim”, uvek je bio drugačiji. Kada je Bolivar oslobađao Južnu Ameriku jedan od retkih poraza doživeo je upravo ovde. Nazvao je građane prokletom rasom i naredio da kada konačno pobedi ne ostane ni kamen na kamenu. To je uspeo da postigne i, za razliku od susednog grada Popajana, punog baroknih crkava, u Pastu ih je ostalo samo nekoliko iz tog perioda. Dok Bolivara slave širom kontinenta, u Pastu ga i dalje zovu crnim vođom jer je naredio da se bace u klisuru 100 sinova i ćerki iz najboljih porodica ovog pobožnog grada u kojem je skoro sva zemlja pripadala raznim religioznim redovima, pre svega franjevcima i jezuitima.

Konačno, tu je možda najzagonetniji i svakako najveličanstveniji deo zemlje, Amazon. Prostire se kroz šest provincija Kolumbije: Amazonas, Putumajo, Kaketa, Vaupes, Guainia i Guaivare. Zauzima 42% nacionalne teritorije i deli je sa susednim i drugim bliskim zemljama – Peruom, Brazilom, Ekvadorom, Venecuelom i dalje Bolivijom, Surinamom i Gvajanom. Ništa što je putnik video ne može da ga pripremi za taj udar na sva čula koji pruža Amazon, reka koja menja ime dok ide iz zemlje u zemlju. U Kolumbiji menja i svoju veličinu od skromne, naizgled obične reke, do široke kao more, posebno kada pređe u Brazil. Nije za svakog turistu: komarci se bace na one belog i nežnog tena, čak i najmanje pirane imaju čeljusti kao testere . Komfora je malo a restorani nemaju ni lokalnu, a pogotovo ne Mišlin zvezdicu: jedu se majmuni, aligatori, zmije i, poslastica nad poslasticama – ogromne gusenice, zvane mohohoi, a za gurmane dođe još i sos od sira pa neka se usudi ko sme! Ako ste hrabrog srca i ponesete sprej protiv insekata i dobar kačket, uzbuđenjima nikad kraja. Izlazak sunca, oko pet ujutru, izgleda kao rađanje majke zemlje iz nekog zvezdanog prostora. Drveće nebu pod oblake, pa ako se negde još nađe Srbin, kao naš Goran Mihajlović koji je došao u predgrađe Leticije pre dvanaest godina s namerom da počne avanturistički turizam u Amazonu, evo i hotela: kuće na drvetu visokom 30 metara u njegovom rezervatu Tanimboka – konačno se ostvario san da se spojite s likom Tarzana. Nema Čite, ali tu je bezbroj drugih majmuna i izuzetno bogata fauna: dugovečni papagaji are, tapir, armadiljo i, za one koji imaju sreće, čak i morska krava. U selu Maraša pronašli su morsku kravu “bebu” od dva meseca. Huanita će ostati na cucli još četiri meseca dok je ne puste da sama brsti podvodno rastinje. Nema telefona, nema televizije, nema ni novina, ali zato prislonite uho na “drvo koje hoda” i, kaže mi vrač Gustavo u bivaku sela Tanaka, zagrlite ga i možda Vam se ispune neke želje. A najveća želja je da ove uspomene potraju zauvek, da se setimo da u nekim delovima Amazona već sečemo žilu kucavicu i pluća planete radi samo nekoliko godina kultivisanja neke biljke dok zemlja ne ostane jalova, ili da bismo doterali goveda koja često u tim vlažnim krajevima postanu toliko mršava da se ne mogu komercijalno iskoristiti. Tu su i mračne tajne mnogih amazonskih zemalja o genocidu indijanskih plemena, od kojih je danas ostao samo jedan mali deo. Govorimo ne o vremenu konkvistadora, kada je proces počeo, već i o 20. veku! Dok starice plemena Tikuna u naselju Macedonija (ime dolazi od “poklona porodice Macedo” i nema asocijacija s našom nekadašnjom republikom) igraju i pevaju pesmu dobrodošlice, pojavi se tužna misao: ovo buduće generacije možda neće moći da vide. Možda će i ovde jednom doći Mekdonald, treštati tehno muzika i ostati samo botaničke bašte amazonskog bilja i veličanstvenih gigantskih listova i lokvanja “Viktorija regija”, i to sve u ime sumnjivog i varljivog progresa! Za razliku od Brazila, u Kolumbiji, gde zemlja nominalno pripada indijanskim plemenima, seča šume nije počela na veliko, a ne postoji ni tako veliki pritisak kolona da se uništi da bi se dobilo agrarno zemljište. Za razliku od nas, divljaka iz evropske civilizacije, Indijanci ovde uvek mole duhove prašume za dozvolu za svaku upotrebu, čak i za lov ribe u reci, da bi ishranili sve potomke!

Tek smo zagrebali površinu ove čarobne zemlje, ali nemojmo zaboraviti da su joj najveće bogatstvo ipak ljudi: svih su boja i oblika, od Indijanaca, do Evropljana i afroameričkog stanovništva, velikog srca i začuđujuće učtivosti . U španski jezik uneli su mnogo svojstvenih nijansi, posebno u vidu 100 načina da se neko pozdravi. Razgovor ne počinje dok se ne obavi ovaj ritual prefinjene kurtoazije. Tako, posle jezera, mora, vodopada, klisura, pustinje i kordiljera, ono čega ćete se najduže sećati jeste neodoljivi osmeh dobrodošlice.

Autor: Viktor Šebek
Izvor: Magazin STATUS,B92