Pravi ljudi veći su od države

Na čitavom južnoameričkom kontinentu postoje samo dve ambasade – u Braziliji i Buenos Airesu, Karipska je u Havani, pa kada se srpski građani nađu u nevolji u pomoć najčešće umesto države priskaču naši ljudi

U Srbiji ljudi non-stop pričaju kako je država ovakva i onakva, korumpirana, ekonomski i moralno opustošena, nefunkcionalna… Kada se nađete u nevolji negde u Južnoj Americi ili na Karibima perspektiva o Srbiji se radikalno menja. Tada je očigledno samo ono za šta možete da se uhvatite, makar to bila samo slamka. U pomoć najčešće umesto države priskaču naši ljudi. To je duga priča, koja sledi.

Naših ljudi u Južnoj Americi nema mnogo. Nekoliko je tačaka gde su nešto koncentrisaniji (Santjago u Čileu, Kordoba u Argentini, Sao Paulo i Kampinas u Brazilu), ali su mahom raspršeni. Nema neke čvršće strukturisane organizacije koja pokriva veliki prostor. Nema čak ni precizne evidencije o našima, njihovoj deci, unucima…

Na čitavom južnoameričkom kontinentu postoje samo dve ambasade – u Braziliji i Buenos Airesu. Karipska je u Havani. Ona u Braziliji, koja se širi u ekskluzivnoj zgradi na placu od nekoliko hektara, nema čak ni internet sajt. Nema ga ni ona na Kubi. Na sajtu srpske ambasade u Argentini stoje korisni kontakti i osnovne informacije, pre svega to da ta ambasada vrši funkcije u Argentini, Čileu, Paragvaju, Peruu i Urugvaju.

Eparhija buenosaireska i južnocentralnoamerička, koju je SPC osnovala prošle godine, obuhvata čitavu Južnu i Centralnu Ameriku. U Argentini postoje četiri hrama Srpske pravoslavne crkve, dva u Buenos Airesu, jedan u Venado Tuertu u provinciji Santa Fe, i jedan u Maćagaju u provinciji Ćako. U Čileu pravoslavna misija se nalazi u glavnom gradu Santjagu, a u Brazilu nekoliko parohija i misija, većinom pravoslavnih Brazilaca u Resifeu i okolini. I to je uglavnom to.

Eparhija buenosaireska i južnocentralnoamerička, koju je SPC osnovala prošle godine, obuhvata čitavu Južnu i Centralnu Ameriku. U Argentini postoje četiri hrama Srpske pravoslavne crkve, dva u Buenos Airesu, jedan u Venado Tuertu u provinciji Santa Fe i jedan u Maćagaju, u provinciji Ćako. U Čileu postoji pravoslavna misija u glavnom gradu Santjagu, a u Brazilu nekoliko parohija i misija, većinom pravoslavnih Brazilaca, u Resifeu i okolini

SAMI „NA KRAJU SVETA“

S druge strane prostranstvo je ogromno. Svaka zemlja priča je za sebe, ali neke stvari su zajedničke. Kada putujete po Južnoj Americi, Karibima, Centralnoj Americi, bez obzira na to u kojoj ste zemlji, često se osećate kao na kraju sveta. Zbog svega toga ne možete da se ne zapitate: “Šta ako mi se ovde nešto desi? Hoće li se naći neko da me potraži ako se izgubim? Ko, na kraju krajeva, ovde može da mi pomogne kad ne znam nikoga? Kad prva osoba koja priča naš jezik živi hiljadu ili nekoliko hiljada kilometara daleko?“

Nekad se, nažalost, dogode maleri, veći ili manji. Nekad je iz nebranog grožđa moguće izaći sam, nekad uz pomoć prijatelja. Nekad je, međutim, nekakva pomoć ili asistencija države kao pravnog lica ne samo nužna, već i neophodna, kao što je neophodan pasoš da bi se bilo gde putovalo. Uglavnom najveći problemi su: nestanak dokumenata i novca, pritvaranja, zatvori, suđenja, saobraćajne i druge nesreće, lečenje po bolnicama, smrtni slučajevi…

Tek u takvim ekstremnim situacijama obično upoznate pravu prirodu države iz koje dolazite – da li je slamka ili pojas za spasavanje, fatamorgana ili kamen oko vrata?

Jedan od najdrastičnijih, relativno skorijih primera ekstremne situacije, kada je bilo neophodno da se država Srbija angažuje, dobio je sticajem okolnosti dosta publiciteta u srpskoj javnosti u leto 2007. Tada su mladi Beograđani Vladimir Todorović i Una Trivanović, koji su u Dominikansku Republiku otišli na nekoliko meseci da rade, doživeli tešku saobraćajnu nesreću odlazeći na posao. Una je preminula na putu do bolnice, a Vladimir je sa teškim povredama glave operisan u privatnoj bolnici i danima je ležao u komi, između života i smrti.

Pošto Srbija u Dominikanskoj Republici nema nikakvo diplomatsko predstavništvo, iako je u toj zemlji od devedesetih do danas svoje utočište našlo oko dve hiljade srpskih državljana, bilo je potrebno da prođe šest dana da bi se predstavnica Ambasade Srbije na Kubi, u čijoj je nadležnosti i Dominikanska Republika, uopšte pojavila na licu mesta.

Postojala su dva osnovna problema koje je trebalo razrešiti – transport tela nesrećne devojke za Srbiju, i regulisanje Vladimirovog bolničkog lečenja, čija je cena iz dana u dan rasla. U oba slučaja sve što je država Srbija imala da kaže preko svog ovlašćenog diplomatskog predstavnika svodilo se na isto: “Nema se para, nemamo ništa s tim.”

(NE)BRIGA O DRŽAVLJANIMA

Imajući u vidu da je jedna od osnovnih funkcija diplomatije i diplomatskih predstavništava u inostranstvu i briga o državljanima svoje zemlje, ambasada po definiciji ne sme da bude indiferentna prema sudbini svojih državljana u nevolji, nezavisno od toga ko su oni i o kojoj vrsti nevolje da je reč. To se u još većoj meri odnosi na one zemlje gde ti državljani Srbije iz ovih ili onih razloga ne mogu da računaju na bilo kakvu drugu pomoć.

U nekim latinoameričkim zemljama pravo i zakoni su veoma relativni (obično su na strani jačeg i bogatijeg), tako da autoritet države u nekim situacijama može da bude bukvalno jedina zaštita i pomoć onome ko se našao u nevolji. Počev od toga da se dobije pravna zaštita, medicinska nega ili bolji tretman u zatvoru, pa nadalje.

U ranije pomenutom slučaju prva pomoć je stigla od Uninih i Vladimirovih prijatelja, mahom Srba iz Dominikanske Republike. Ne samo da su između sebe sakupljali novac, koji ni izdaleka nije bio dovoljan za troškove, već su oni, a ne ambasada, alarmirali medije i javnost u Srbiji o nužnosti da se brzo i urgentno pomogne. Tek posle medijskog publiciteta stvari su i u tom slučaju počele da se menjaju.

Bilo je prekasno za prenos Uninog tela, njena porodica je nemajući gde dala saglasnost za kremaciju, ali je reakcija javnosti uticala da se koliko-toliko pomogne bar Vladimiru i njegovoj porodici.

No, čak i kada se animira javnost ne može da nadomesti nepostojanje sistema: baze podataka, minimuma organizacije, planiranja, elementarnog poznavanja jezika i kulture sredine u kojoj se deluje… O tome, svaki na svoj način, govore sledeći slučajevi.

PRIMER IZ ČILEA

Kada je 27. februara 2010. godine stravičan zemljotres od 8,8 stepeni Rihterove skale za sobom ostavio pustoš i na stotine mrtvih u Čileu, veze su bile prekinute, nije bilo struje, vode, hrane, a u zemlji je proglašeno stanje katastrofe. Pošto u Čileu živi i nešto naših ljudi, kroz izjavu nacionalnoj agenciji Tanjug oglasila se nadležna ambasada iz Argentine.

“Ambasadorka je navela da je uspela putem elektronske pošte da kontaktira počasnog konzula Srbije u Čileu, pošto su telefonske linije u prekidu, i da je saznala da su svi građani Srbije dobro i da su napustili svoje zgrade i stanove i okupili se na scentralnom trgu u Santjagu”, kaže se pored ostalog u Tanjugovoj vesti. To naprosto nije bilo tačno.

“Naše ambasade nemaju čak ni evidenciju gde sve u Latinskoj Americi žive Srbi”, kaže Aleksandar Sašajin, iz udruženja Serbios Unidos.

Udruženje je, prema rečima našeg sagovornika, inicirano iz nužde.

“Da je nekada sproveden popis ili bar neko najelementarnije prebrojavanje, ambasade i ministarstva znali bi da i na jugu Čilea ima Srba. I da postoji verovatnoća da nisu baš tako dobro, kao što se i pokazalo. Aleksandru Miljkoviću se srušila kuća u kojoj je živeo sa svojom devojkom, drugim našim ljudima iz Concepciona, odnosno Talcahuana, nisu se srušile kuće, ali im je bila potrebna hrana. Da  nisam digao uzbunu tada, kolonija ne bi skupila novac i ne bi se organizovala da pošalje pomoć”.

Prethodnih godina u srpskoj javnosti bilo je više priča o tome kako državljani SAD-a ili nekih drugih zemalja preko svojih ambasada i raznim drugim formalnim i neformalnim kanalima vrše pritisak da bi dobili ili povratili starateljstvo nad decom posle raskida ili razvoda, kada se bivši suprug ili supruga sa detetom ili decom vrate u Srbiju. Da li možda možete da se setite nekog primera druge vrste, da je država Srbija zalegla iza nekog svog državljanina da bi ostvario to svoje pravo? Mislite možda da takvih primera nema?

Slučaj devojčice Saše Reković sigurno je jedan od najdramatičnijih. Tata joj je Srbin, majka je Brazilka. Do 26. marta 2007. živeli su u Majdanpeku. Tada su svo troje porodično otputovali u Brazil na tri meseca, pošto je majčin otac ′bio bolestan′. Sve je bilo u redu dok nije došlo vreme za povratak.

“Tada nastaju problemi, pošto je snaja htela da ostane još malo. Kartu su produžili do avgusta meseca, moj sin se vratio, ali unuka i snaja nisu. I od onda nemamo nikakav kontakt”, kaže Sašina baka Slavica Reković, koja već pet godina ne samo da ne može da vidi unuku, nego nema ni najelementarnije informacije o njoj.

“Ceo slučaj prijavljen je Ministarstvu spoljnih poslova i Interpolu. Ministarstvo je to okarakterisalo kao otmicu deteta, ali slaba vajda od toga. Stalno ponavljaju da čekamo jer je to daleko, vreme prolazi i ništa se ne rešava”.

AVANTURA SA SREĆNIM KRAJEM

U poređenju sa prethodnim pričama nedavna dogodovština Marije Marjanović deluje skoro kao mala i bezazlena kafkijanska avantura sa srećnim krajem. Marija je sa turističkom agencijom krenula na južnoameričku turu Peru–Bolivija–Argentina. U Kusku je u taksiju ostala bez pasoša i novca. Njena grupa je krenula dalje, a ona je sa nešto pozajmljenog novca ostala u lokalnom hostelu kraj kompjutera pokušavajući da ode do Buenos Airesa odakle je imala povratnu grupnu kartu.

Da bi se domogla Buenos Aieresa, a zatim Beograda, morala je da izvadi tzv. putni list. U Limi Ambasade Srbije više nema, najbliža i nadležna je ona u Buenos Airesu. Uprkos nezavidnoj situaciji srpske državljanke, nadležni srpski diplomatski zvaničnici nisu pokazivali mnogo empatije. Da bi dobila putni list Marija je morala da stvori novac za konzularnu taksu i koješta drugo.

Neki detalji iz te prepiske između državljanina u nevolji i zvaničnika države, koja se odvija nekoliko hiljada kilometara daleko od “majke Srbije”, naprosto su antologijski primeri cinizma.

Državljanin u nevolji: “Da li možete umesto mene da kontaktirate i napišete molbu argentinskoj ambasadi u Limi? Jutros sam zvala i tamo niko ne priča engleski, a ja španski ne znam uopšte. Molim Vas da ih kontaktirate u moje ime.”

Zvanično diplomatsko lice države Srbije: “Poštovana gospođo, zahtevi za vize se podnose isključivo lično. Ambasada ne može ni u čije ime podnositi zahtev za vizu.”

“Nisu čak mogli ni da odštampaju moje skenirane fotografije koje sam slala mejlom, nego je i to trebalo da šaljem poštom, iako sam bila potpuno bez para…”, kaže Marija.

Poseban problem predstavljalo je to što njena povratna avio-karta nije bila do Beograda nego do Budimpešte, a letova iz Budimpešte do Beograda dotičnog dana nije bilo (izuzev ako se ne leti preko Moskve ili Istanbula).

Zvanično diplomatsko lice: “U slučaju da ostanete sa kartom čija je destinacija Budimpešta, sumnjam da će ambasada moći da išta uradi ako predstavnici KLM odbiju da Vas prime na let.”

Očigledno je da i zvanična diplomatska lica države Srbije podrazumevaju da je rejting Srbije, njenih diplomatskih zvaničnika, kao i dokumenata koji oni izdaju toliko nizak, da ne predstavljaju garanciju da će ih predstavnici jedne avio-kompanije uvažiti.

Antologijsko je i pismo “građanke u nevolji” nadležnoj višoj instanci u Ministarstvu spoljinih poslova Srbije.

“Mojoj situaciji zaista nema rešenja. Ja zaista ne znam šta više da radim, jedino da se ubijem ovde ili da me uhapse negde, jer imam samo putni list. Sutra imam let iz Cusca za La Paz, pa iz La Paza za Santa Cruz, iz Santa Cruza za Buenos Aires, iz Buenos Airesa za Amsterdam, iz Amsterdama za Budimpeštu. Ako me Holanđani ne puste na let, neka me uhapse. Ja sam nemoćna u ovoj situaciji. Ako ikako možete da urgirate da me puste, preklinjem Vas da to učinite. Ako ne, onda neka Bog odluči šta će sa mnom biti, zato što ja više ništa ne mogu da uradim.”

Iz ministarstva nije stigao nikakav odgovor. Na aerodromu u Buenos Airesu nije bilo nikoga iz ambasade da se sunarodnici nađe u nevolji. “Bogovi” u KLM uniformama su se ipak smilovali. Marija se ukrcala u avion za Amsterdam. Stigla je u Beograd. Kad smo se sreli, neposredno po njenom povratku, bila je srećna i rezignirana u isto vreme:

“Tužno je kako je nizak ugled ove zemlje u svetu. Još je tužnije ko nas u svetu predstavlja. A najtužnije i najstrašnije od svega je kako se ti koji nas kao predstavljaju i zastupaju naše interese ponašaju prema nama.”

POMOĆ BOLIVIJSKOG KONZULA

Ipak neki detalji iz njene epopeje kao da su nahranili njenu veru u ljude.

“U Kusku, na vrhuncu beznađa, pomogao mi je konzul Bolivije, koji mi nije, što se kaže, ni rod, ni pomoz bog. Ne samo da me je saslušao i uradio sve što može da olakša moju situaciju, već sam od njega dobila i poklon, kao neku vrstu prve pomoći. Ipak, moj najveći lični heroj zove se Mirko Radović. On je Srbin rođen u Peruu, tek kao odrastao čovek je počeo da uči srpski, tako da ne govori najbolje. I do njega sam došla slučajno, tako što sam očajnički tražeći pomoć poslala mejl i na adresu sajta Serbios Unidos i za divno čudo dobila odgovor i Mirkov kontakt. Mirka nisam zatekla u Limi, nego u SAD-u. To ga, međutim, nije sprečilo da se angažuje i ja stvarno nemam reči da opišem pažnju i trud koje je iskazao prema meni, bukvalno na neviđeno. I ne samo to, posle njegove intervencije iz SAD-a moj tretman u policijskoj stanicu u Kusku, kada sam se još nadala da taksi u kome sam ostala bez pasoša može da bude pronađen, preko noći se promenio. Najpre me nisu zarezivali, a onda sam odjednom postala jako važna. Na svakoj stanici puta zvao je da proveri kako sam, prvi je zvao da vidi da li sam stigla u Beograd. Za mene je on Srbija, a ne neke hladne zgrade sa bezosećajnim ljudima.”

Šta reći na kraju, osim upitati ko nas i kako predstavlja u svetu.