Srbija je jaka…i siromašna
Kada slušate priče naših ljudi u Brazilu i Latinskoj Americi, koji su praktično u svemu prepušteni sami sebi, ne možete da se ne zapitate čemu uopšte služe naše ambasade tamo. A kada shvatite da „srpska dijaspora“ u Brazilu, na primer, nije ni elementarno „mapirana“ i evidentirana, funkcija „ministarstva za dijasporu“ postaje još misterioznija. Druge zemlje nemaju ministarstva za dijasporu, ali o toj dijaspori brinu i sa njom održavaju intenzivne veze. Srbija se često busa svojom milionskom dijasporom, a gde god da putujete po svetu, srećete naše ljude koji su ozlojeđeni potpunom nebrigom, indiferentnošću i bahatošću matične države prema svojim ljudima „u rasejanju“. I nailazite na zajednice koje nestaju, posustaju, blede…
Da li je „matici“ do dijaspore uošte stalo? Ili je važan samo novac koji se u Srbiju iz dijaspore sliva? Ima li Srbija bilo kakvu dužnost i obavezu da se brine o svojim iseljenicima? Ako nema, čemu onda čak i ministarstvo koje je navodno za to specijalizovano? To su neka od pitanja koja se nameću i posle „bezazelenih“ priča poput ove koja sledi.
Već sam u jednom tekstu pisao o tome kako u Brazilu kad pričate srpski, imate osećaj kao da komunicirate tajnim kodnim sistemom. U zemlji od 200 miliona ljudi, srpskim (i srodnim mu jezicima) svakodnevno komunicira uvrh glave nekoliko hiljada ljudi. Prosto osećate kako je to tu jezik koji čili, nestaje. Matica i matično „govorno područje“ su daleko. Ipak, ima primera da davljenje u okeanu velikog jezika koji vas okružuje nije i ne mora da bude neminovnost.
Znajući da tefterim priče raznih naših ljudi koji su završili u Brazilu, moji rođaci koji su u Brazilu već dve decenije spomenuli su mi jednu zanimljivu anegdotu: „Ubrzo pošto smo došli u Brazil, ovde u Kampinasu, jedan dan iz jednog dvorišta u komšiluku začujemo našu muziku. Priđemo – vidimo da čitava porodica svira. Nismo mogli da se načudimo. Kad su pravili pauzu, obratimo im se na srpskom. Shvatimo da nas niko ne razume. Sviraju savršeno, pevaju na srpskom, ali jezik ne znaju. Ali, taj dečko, koji je tada imao desetak godina, kasnije se zainteresovao. Počeo je da uči i kad god mu nešto nije bilo jasno, dolazio je kod nas“.
Taj dečko danas ima 31. godinu i radi kao novinar za Kanal 8 iz Kampinasa (koji je grad od više od milion stanovnika, po raznim statistikama jedan od najboljih za život u čitavom Brazilu). Zove se Rodrigo Jovanović i predstavlja fenomen svoje vrste ne samo u tom kontekstu nestajanja jezika, običaja i tradicija. Čak i u mnogo brojnijim i organizovanijim zajednicama, retki su ljudi poput njega, koji se baš toliko zainteresuju i „zainate“ da u nekom starijem uzrastu uspeju savršeno da savladaju jezik i da nauče običaje sredine iz koje su njihovi preci došli u Brazil.
Rodrigo je u Brazilu rođen, 1981. godine, u Kampinasu, u državi Sao Paulo. Njegovi deda i baka su tu došli početkom šezdesetih, iz okoline Šapca. Tada je u Brazil pristigla čitava grupa srpskih Roma. Rodrigo ne zna detalje te porodične istorije – „možda ćale zna više“ – ali tvrdi da je bila reč o grešci – putovali su brodom, hteli su u SAD, ali su ušli na pogrešan brod i završili u Brazilu. Sledeća grupa, međutim, nije došla greškom. Brazil se, u njihovom slučaju, pokazao kao veoma dobra sredina „za novi, bolji život“.
Kada sam mu se javio mejlom i rekao da bih voleo da se sretnemo, da zabeležim njegovu priču, njegov odgovor je bio: „Brate, hvala ti što si mi se javio. Možemo da se nađemo kad god hoćeš.“ Rodrigova priča unikatna – Rodrigo je ponosan „srpski Rom“ iz Brazila. Odlično priča srpski, zna stare običaje, drži do tradicije… Nema nikog drugog poput njega u čitavom Brazilu.
„Većina naših srpskih Roma je došla u Brazil pre otprilike 50 godina. Došli su zajedno. Većina je došla brodom, ne avionom. To se desilo i kod moje familije i sa mamime i sa tatine strane. Ne znam tačno koliko ih je bilo, ali ih je bilo dosta. Danas ih je najviše u državama Santa Katarina, na jugu, i Sao Paulo. Familije Stefanović, Radivojević, Radosavljević, Jovanović, Nikolić… Moji su došli iz okoline Šapca, drugi su iz Banovaca, Pazove, Novog Sada, sa Palića…
Kako to da su se skrasili baš u Brazilu?
Na početku, bila je greška. Hteli su u Ameriku i bilo je veliko iznenađenje kad su došli ovde. Ali bilo je to dobro iznenađenje. Bilo im je toliko dobro da odavde više nisu otišli i nisu se vratili u Srbiju. Došle su nove generacije i još uvek smo tu.
Čime se tvoji roditelji bave sada?
Tata ima firmu, bavi se mehaničkim alatima. Mama se bavi astrologijom i ima veliku firmu. A ja sam novinar, kao i ti. Mi smo kolege. Većina naših koji su došli iz Srbije imaju firme. Poslovno su napredovali, imaju dobre poslove, fino rade.
Retka su deca, a još ređi unuci iseljenika koji su naučili jezik očeva i predaka. Kako si ti u tome uspeo?
Moji stari – dedovi i babe – su pričali srpski. Ali, neki od njih su, na žalost, umrli. A meni, kad sam bio mali, nije priličilo da sedim pored njih i da ih pitam „kako se na srpskom kaže ovo, kako se kaže ono“. Ipak, nekoliko godina kasnije u meni se stvorilo to interesovanje da učim svoj maternji jezik. Počeo sam da učim tek sa deset godina, a prvi put sam bio u Srbiji sa 16 godina. I nikad tamo nisam živeo duže vreme. Zato kad pričam srpski imam brazilski akcenat. To je normalno. Ali važno je da mi možemo da se sporazumevamo. Živim u Brazilu, ali sve na našem jeziku razumem.
Kroz muziku si „progovorio“ pre nego što si naučio jezik. Kako je to išlo?
Moj otac je pevač. Rodio se kao pevač. To mu je u krvi. I peva samo našu muziku. Od njega sam učio – našu muziku, istoriju naše narodne muzike. To sam nasledio. Kasnije moji najveći profesori bili su gospodin Mirko Kordić i gospodin Šaban Šaulić. Kad sam bio u Srbiji imao sam, hvala bogu, dosta prilika da ga slušam na svadbama. On je isto i Šapca; jako jednostavan i dobar čovek. Od njega sam naučio dosta pesama. Posle toga dolazi Safet Isović, njega sam slušao kroz ceo život. A onda i ostali pevači. Ali, najviše sam ipak učio sam.
I šta ima na repertoaru?
Narodna kola, a onda sve od Šabana Šaulića, Safeta Isovića, Ljube Aličića, Šabana Bajramovića, Radmile Misić, Hanke Paldum, Radojke…
Ništa od brazilske muzike?
Volim da slušam ponešto i od brazilske muzike, ponekad kupim i neki CD. Ali, kad sviram za svoju dušu, ne sviram brazilsku muziku. Za svoju dušu sviram samo našu narodnu muziku. A što sviram za svoju dušu, sviram i za druge.
I ko ti je publika za to?
U Sao Paulu i Kampinasu ima nekoliko stotina naših, ne znam tačan broj. Ima ljudi iz Srbije, Hrvatske, Bosne… Ovde naši uopšte ne prave razliku. Posle dolaska u Brazil, svi su Jugosloveni. Nema veze da li su Srbijanci, Bosanci ili Hrvati, muslimani ili pravoslavni. Ovde u Brazilu ta razlika ne postoji. Svi smo zajedni i lepo se družimo i slažemo. Moja sestra je, na primer, udata za Dalmatinca…
Kako se družite? Gde?
Najčešće po kućama. Jedni druge pozivamo u goste. Nemamo naš klub, na žalost. Postojao je Srpski klub, ali to su zatvorili pre više godine. Nisu imali slogu, niti mogućnost da dalje nastave sa radom. Nemamo ni neko udruženje. U Sao Paulu postoji restoran „Beograd“, gde se vikendom služi srpska hrana. Ali to nije mesto koje je ekskluzivno za nas Jugoslovene. Slučajno se tamo nađemo i to je to. Ovako, družimo se kad jedni druge pozovemo na slavlje ili na festu…
Ko su sve ti „naši“?
Više je mladih nego starih. Broj ne znam da ti kažem. Sinovi, unuci… To su dve, tri nove generacije koje su rođene u Brazilu. Praktično niko od njih ne govori srpski. Srpski govore naši stariji koji su došli iz Srbije. Oni nisu izgubili jezik i običaje. Nova generacija jeste. Naravno, vole da slušaju našu muziku, makar ne razumeli ništa. A ne razumeju ništa. Ništa, ništa. Kad se skupe na jednom mestu – nedeljom, kad neko pravi roštilj – i kad se zapeva neka stara srpska pesma, uvek neko kaže: „Ovo je super. To je moj deda nekad pevao…“ Ali, nije u krvi, nije u tradiciji, na žalost.
Misliš da ima šanse da ta generacija uspostavi neku vezu sa tom „izgubljenom tradicijom“?
Mislim da nema. Primećujem da se sa svakim danom koji prolazi, još više gube običaji, jezik, tradicija…
Da li ima nekoga kao što si ti?
Ako nekoga slučajno ima, ja ga još nisam upoznao.
Kako žive srpski Romi u Brazilu?
Od kad su došli ovde, svi su se skupili na jednom mestu. I danas je tako. Kod nas srpskih Roma ne postoji to da se rastavimo, da odemo kud koji, u različite delove grada. Često se viđamo i družimo. To je običaj.
Odakle još ima Roma u Brazilu?
Iz Rusije, Italije, Portugala, Španije. Ima čak i iz Arabije. Ali, to su drugi Romi. Mi se s njima ne družimo toliko. Pozdravimo se, naravno, pitamo „kako si, šta se radi“. Ali, nismo u zajednici. Oni su oni, mi smo mi. Mi se družimo sa našim jugoslovenskim Romima.
Tvoje prezime ovde izgovoraju Žovanovik… Šta im kažeš kad te pitaju odakle su ti koreni? (U Brazilu je to uobičajna formulacija kada se pita za poreklo.)
Kad kažeš Servia ili Jugoslavija, retko ko zna. Pitaju da li je to u Africi, Americi… Za Srbiju i Jugoslaviju se ne čuje u vestima. U stvari, jedino što se čuje jeste da će se neka zemlja tamo razdvojiti. To je žalosno.
Ipak, u Kampinasu kraj jedne prometne saobraćajnice stoji Titov spomenik. Kakav osećaj imaš kad prolaziš kraj njega?
Ponos. Njemu svaka čast. On je naš junak. Junak naše Srbije i naše Jugoslavije. Bio i ostao. Nisam ja nikakav partizan. Moji su nekad bili četnici. Živeli su u Bosni i služili su četničku vojsku. Ali, Tito je tu zemlju držao. I znali su za nas u svetu.
Kako ti iz tvoje brazilske vizure izgleda Srbija? Često si dolazio u poslednjih petnaestak godina…
Uh… To je teško, komplikovano pitanje. Srbija je meni jedna jaka zemlja, jaka… Stara zemlja sa starim običajima. Primeti se da imaju svi običaje, poštovanje… Srbi znaju dobro šta znači poštovanje. Ali, u današnje vreme Srbija je i zemlja bez perspektive. To sam primetio. S jedne strane, bogata zemlja. S druge, jako siromašna zemlja. Kulturno je jako bogata. Ali, nije znala da održi i vodi svoju ekonomiju. Zato je postala zemlja bez perspektive. Zato je mnogo ljudi izašlo iz Srbije. Ljudi su odlazili u druge zemlje, tražeći bolje perspektive života. U Srbiji to nisu našli. Svojim ljudima, narodu, Srbija ne nudi ništa konkretno. Ne znam za prošlost, jer tada nisam živeo u Srbiji, ali danas je Srbija jedna siromašna zemlja.
Predrag Dragosavac
Integralna verzija teksta koji je u nesto skracenom i izmenjenom obliku objavljen u nedeljniku Akter.