Home Путовања Ekvador Bolivija Čile Argentina IX deo

Ekvador Bolivija Čile Argentina IX deo

790

Dobrodošli u Čile

Tu sa leve strane su planine iza kojih se nalazi Argentina, reče Remero.

Gledao sam bele vrhove i pomislih na Buenos Aires, lepo vreme i sebe kako pijem pivo sa Borisom na Plazi Dorego u prelepom delu grada koji se zove San Telmo. Vozili smo polako uzbrdo i približavali se ogromnoj planini-vulkanu koja nas razdvaja od Čilea. Stali smo pored bakarno zelene lagune gde su se već nalazili turisti sa čileanske strane. Uspeo sam da odradim par slika i video klipova. Romero reče da možemo da prošetamo do same obale jezera gde je refleksija planine u vodi još lepša. Bio sam strahovito umoran i nije mi se išlo.

Idemo odmah na granicu Romero. Dosta mi je bilo!

Sav prašnjav, neispavan i totalno iscrpljen, jedva sam dočekao da nešto pojedem. Tu sa leve strane jezera je policijska stanica ovog nacionalnog parka. Nema ni početak ni kraj, niti bilo kakvih znakova. Država je tako nazvala ovaj region verovatno da bi uzela pare turistima. Trebalo je da platim trideset bolivijanosa, ali je Romero sredio stvar i ubedio policiju da smo samo u prolazu, što je u suštini istina. Odlučio sam da te pare dam Romeru kad me istovari na granici.

Zamišljao sam čileansku granicu.

Video sam uredne graničare u zeleno-crnim uniformama kako sede u klimatizovanim kancelarijama i piju kafu. Ostavljali smo veliki trag po prašnjavom putu dok smo leteli prema granici.

Bili smo dobro raspoloženi. Huana je prvi put procvrkutala i vispreno se raspričala sa Romerom. Ponudio sam im sobu i večeru ako žele da mi se pridruže do San Pedra. Zahvalno su me odbili. Bili su srećni što smo stigli do granice, ali rekoše da moraju nazad, ovoga puta okolo preko slane pustinje, pa rekoše da je bolje da krenu nazad što pre.

Stigli smo. Granica nije ni blizu kako sam zamišljao. Nekoliko kombija i džipova parkiranih pored jedne male kuće na kojoj se vijori bolivijska zastava. Zarđali kamionski kontejneri izgledaju kao da su tu već desetljećima. Sve je prašnjavo. Jak vetar neprestano duva. Čileanci ovu granicu uopšte ne čuvaju. Sama nepristupačnost lokacije je sasvim dovoljna. Dosta ljudi se komešalo razmeštajući torbe oko pristiglih kombija. Romero je otišao do jednog od vozača i ugovorio moj prevoz do San Pedra. Bolivijskim graničarima smo predali žutu kovertu koju smo nosili još iz Ujunija. Pregledali su mi pečat u pasošu i rekli da je sve u redu.

Romero je ukrcao moj prašnjavi prtljag u kombi i rekao da mora krenuti. Iskreno zagrlih Huanu i Romera i poželeh im srećan put. Dao sam mu stotinjak bolivijanosa bakšiša, sve njihove pare što sam imao. Nestali su u prašini pored napuštenog zarđalog autobusa koji tu trune od ko zna kada. Od srca sam im mahao, mada sam znao da me sigurno ne vide. Tužna pustinjska scena. Bio je to težak rastanak za mene. Molio sam Boga da ih zaštiti od nevolja na putu nazad u Ujuni.

Tu na fronteri sam proveo možda sat vremena. Slikao sam se pored čileanskog znaka za dobrodošlicu, a potom seo u kombi. Bleda lica izmučenih Nemaca koji su proveli poslednja tri dana putujući po pustinji u Boliviji su bila dovoljna da znam da su i oni presrećni što su na putu nazad ka Čileu. Razmenili smo velike osmehe razumevanja i pozdravili se kao da smo braća. Sad još samo treba da stignemo u San Pedro u imigracioni centar da nam udare pečat dobrodošlice i onda smo zvanično ušli u Čile. Krenusmo polako. Bolivijske planine i pustinje su ostale iza mene.

Dugo sam ih gledao u pozadini kroz prozor kombija pun novih saznanja i obnovljenih životnih vrednosti. Zahvalio sam Bogu što mi je podario život ovakav kakav je. Zahvalio sam se za familiju koju volim i ne volim, prijatelje i neprijatelje. Zahvalio sam za mog kuma Milorada koji je jednom došao autobusom iz Kragujevca na beogradski aerodrom da me sačeka sa dva hladna piva. Zahvalio sam se mojim Srdićima što su me ugostili kao najrođenijeg sina dok sam bio kod njih u Parizu za vreme zadnjeg rata. Zahvalio sam se svim dobrim ljudima koji su mi ikad pomogli bez traženja ičega zauzvrat. Karma vlada.

Posle nekoliko stotina metara kombi je prestao da se trese. Pogledao sam napred i ugledao asfalt. Friško ofarbana linija nas je razdvajala od onih koji su išli u kontra smeru, uzbrdo u nova iskušenja u Boliviji. Ova pustinja razdvaja ne samo dve kulture već i dva naroda koji su se isto tako žestoko borili za opstanak kao i mi na Balkanu. Svi smo gromko aplaudirali i radovali se asfaltu.

-Welcome to Chile!, reče vozač.

Podelio nam je imigracijske papire da popunimo.

Čitav put do San Pedra je spust niz ogromnu padinu. Ispred nas je i dalje nepregledna pustinja sivih, plavih i crvenih boja koje se mešaju pod svetlo plavim nebom. Zamišljao sam Romera i Huanu kako se glasno smeju dok tračaju o ludom gringu. Uzeo sam formular na kojem treba da se napiše ime, prezime, nacionalnost i mesto gde ću odsesti u Čileu. Pored mene sedi jedan, a iza još četvoro Nemaca. Bio sam bukvalno opkoljen nemačkim turistima. Dok sam upisivao ime vidim da sam ja drugi na listi. Mladi Nemac koji sedi pored mene se prvi upisao. Završio sam i dodao papir Nemcu na sedištu iza mene. Nemac je uzeo papir i stavio ga na knjigu u krilo da bi se i on upisao.  Serbischen Turist!

Prva reč iz njegovih usta je očigledan šok. Bio je začuđen i zaprepašćen. Mislim da me prepoznao po prezimenu. Čudan je ponos koji sam u tom momentu osetio. Slatko smo se ispričali u sledećih sat i po – dva dok smo se spuštali u atakamsku pustinju i gradić San Pedro. Nemci su mi rekli da je njihov hotel u kom su odseli dobar. Oni su bili na trodnevnoj ekskurziji po ujunijskoj pustinji. Predložili su mi da im se pridružim. Nisam imao nikakvu rezervaciju pa sam pristao da krenem sa njima i izvidim hotel.

Spustili smo se u grad. Na ulasku smo stali u čileansku imigraciju da sredimo ulazne vize. Uredno su nas dočekali i sve je bilo sređeno za manje od pola sata. San Pedro je pustinjski grad, recimo nešto kao Ujuni samo možda malo čistiji. Ulice nisu asfaltirane. Zanatlijske radnje se nalaze na svakom ćošku. Mogu se naći vinski podrumi, svakojaki restorančići, prehrambene prodavnice, internet kafei, te ponajviše turističkih agencija. Kombi nam je stao u jednu takvu uličicu. Izašli smo zajedno i prešli na drugu stranu ulice.

Dvadesetak metra sa leve strane se nalazio hotel Florida. Ušli smo na mala ulazna vrata.

Dočekao nas je čovek sa slomljenom rukom. Imao je piskutav glas kao Duško Dugouško. Jedva sam se suzdržao da se ne odvalim od smeha. Podsetio me na neki holandski TV program koji videh na YouTube-u gde se voditelj cepao od smeha do suza radi glasa jednog od gostiju emisije. Nemci su već pre bile tu i znali su tačno šta hoće. Krevet u sobi košta četiri hiljade čileanskih pezosa. Pristao sam bez gledanja sobe. Dok sam išao da ostavim prtljag, ugledah sobe preko puta sa velikim krevetima. Upitah gazdu koliko koštaju i on reče deset hiljada za noć.

Ma, zaslužio sam da se k’o čovek naspavam i dobro rastegnem, pomislih.
Pokušao sam da malo spustim cenu, ali bez uspeha. Istovarih prašnjavi prtljag u sobu.

Nisam smeo da dodirnem krevet jer bih u momentu zaspao. Stajao sam ispod hladnog tuša sigurno pola sata da se osvežim.

Nisam još uvek mogao sebi da dođem od silnih utisaka iz Bolivije. Odmorio sam par sati i zatim se uputio do prve prodavnice da kupim lokalni telefonski broj i da razmenim malo novca. Nisam više imao želju da idem po pustinjskim ekskurzijama. Bilo mi je dosta pustinje za sledećih nekoliko godina. Seo sam u internet kafe da proverim poštu, zakačim par slika i putopis koji sam napisao sinoć u malom sobičku bez struje na skoro pet hiljada metara nadmorske visine. Od paket aranžmana koji su bili promovisani na ulicama San Pedra jedino me zainteresovalo posmatranje zvezda. Atakama je najsuvlja pustinja na svetu. Kiša ovde, kako kažu, pada jednom u sto godina. Nebo je noću čisto i vidi se neverovatan broj zvezda. Bez obzira što sam bio umoran, odlučih da uplatim aranžman gledanja zvezda jednim od najvećih turističkih teleskopa na svetu. Ostavio sam broj u agenciji da me probude pola sata pre polaska, u slučaju da zaspim.

Nisam mogao da spavam. Oko deset sati uveče sam se našao sa Nemcima. Otišli smo na pivce u obližnji bar koji se zove Adobe. Adobe je jedan je od najpopularnijih restorana/kafića u gradu, kako kaže Lonely Planet Chile. Logorska vatra gori na otvorenom u sredini, okružena restoranskim stolovima. Popismo par komada i izađosmo na ulicu da se ukrcamo na bus koji vozi u kuću astrologa, smeštenu dvadeset kilometara van grada. Kuća se nalazi na maloj uzbrdici odakle se pruža lep pogled na San Pedro.

Jedan čovek u mehaničarskom kombinezonu je izašao iz kuće. Marie se zove. Francuz koji se doselio da istražuje zvezde. Ušli smo u njegovu kuću. Kuća liči na onaj bar gde smo pili pivo pre sat vremena. Na sredini je velika otvorena prostorija sa ogromnom rupom u centru “krova”. U stvari, krov je otvoreno nebo s obzirom na to da kiša nikada ne pada. Mnoštvo sveća gori na stolu od elegantno odsečenog i izrezbarenog drveta. Ponudiše nam čaj i toplu čokoladu. Posle polusatne lekcije o zvezdama, galaksijama i konstalacijama, izašli smo ispred kuće da gledamo nebo kroz pet ogromnih teleskopa. Nebo je bilo kompletno prekriveno i obasjano zvezdama. Mlečni put se prostirao kao kakav beli šal preko neba. Nikako nisam mogao da nađem Velikog i Malog medveda.
Naravno, reče Mari. Oni se vide samo sa severne hemisfere.

Pokazao nam je Sirius zvezdu, Orion konstalaciju, Južni krst i Magelanove mrlje. Učio nas je zvezdanoj navigaciji. Učio nas o istoriji i budućnosti astronomije. Na kraju smo najvećim teleskopom videli planetu Saturn. Na povratku u San Pedro razmišljao sam o Romeru i Huani. Nadam se da ih prati zvezda sreće!

Nastaviće se