Home Путовања Ekvador Bolivija Čile Argentina X deo

Ekvador Bolivija Čile Argentina X deo

765

Dosta mi je proklete pustinje

Pročitajte 10-i dio putopisa našeg saradnika Siniše Vlaisavljevića koji je uz tehničku pomoć telefona, a uz svesrdnu pomoć svoje mašte i želje za putovanjima, zabilježio ovaj jedinstven i intiman doživljaj svog proputovanja kroz Ekvador, Boliviju, Čile i Argentinu

Zaspao sam te noći u San Pedru sanjajući zvezdano nebo iznad zemlje moje dedovine. Sanjao sam o životu ispod ekvatora, životu pustinjaka, životu vuka samotnjaka. Osećao sam se strašno usamljeno gledajući zvezde neba Atakame.

Plašio sam se da je avanturi došao kraj. Sledeće jutro sam ustao skoro u podne. Sunce se probijalo kroz poluotvoreni prozor. Izbledele svetlo-plave lanene zavese su na laganom povetarcu mahale dobro jutro. Dugo sam meditirao posmatrajući svoja otkrivena stopala i slušao ostale goste hotela kako se okolo šetaju i raspravljaju o programu današnjeg dana.

Vreme je da krenem. Dosta mi je ove proklete pustinje. Preko puta hotela je turistička agencija. Užurbano sam se istuširao kao da negde kasnim. Devojka iz agencije mi je pomogla da rezervišem let za Santiago sa obližnjeg aerodroma koji se nalazi u gradiću Kalama. Seo sam na autobus i za manje od dva sata sam bio u Kalami. Put do Kalame je kao prvoklasni avionski let naspram bolivijske kaldrme.  Rezervacija je bila u redu. Taksista mi je rekao da se u blizini nalazi najveći otvoreni rudnik bakra na svetu. Video sam ga iz aviona dok sam leteo za Santiago.

Let do Santiaga je bio prijatan i kratak. Sedeo sam do prozora i zurio u beskrajnu Atakama pustinju koja se prostirala na stotine kilometra i nestajala u dalekim oblacima horizonta. Čitao sam vodič kroz Čile i izabrao deo grada gde ću da odsednem. Belavista je kažu, jedan od najpoznatijih delova Santiaga. Ovaj boemski deo grada je pun eklektičnih restorana, kafića, umetničkih galerija i muzeja. Bario Belavista je, kako kažu Čileanci, još poznat po diskotekama koje su otvorene od jutra do sutra. Pablo Neruda, jedan od najpoznatijih Čileanaca, je živeo u Belavisti i njegova kuća je sada pretvorena u vrhunski muzej.

Naravno, odlučio sam da je ovaj bario (deo grada) idealno mesto za mene. Posle bolivijske avanture potrebno mi je malo da se razonodim i da se kao čovek najedem. Sletio sam u Santiago i pre nego što sam pokupio torbu naleteh na Starbaks. Popio sam svoj omiljeni short-skim-no-foam-latte i izašao izvan terminala. Tu su već bili momci koji su pokušavali da mi prodaju prevoz do grada. Za četiri hiljade pezosa sam ugovorio prevoz do Belaviste i smestio se na zadnje sedište kombija. Pored mene je sedeo jedan belac i čitao biznis sekciju nekih čileanskih novina. Izgledao je kao da je upravo pobegao od ruskih partizana iz fašističke Nemačke. Padala je noć. Vozili smo se prema centru grada. Nikad pre nisam bio u Santiagu. Sve što znam o ovom gradu sam pročitao na netu i u Lonely Planet vodiču kroz Čile.

Nemam rezervaciju za prenoćište, ali nisam se previše ni brinuo. Bilo mi je baš svejedno. Imao sam lokalni broj i dovoljno kredita da nazovem i rezervišem ali jednostavno nisam želeo. Nešto mi nije dalo. Zurio sam kroz prozor i posmatrao ljude kako se šetaju po ulici. Grad izgleda kao bilo koji veliki evropski grad. Iskreno sam se bojao da će moja avantura ovde prestati, ali sam se radovao komfornom smeštaju i raznovrsnoj hrani. Mene su prvog dovezli ispred male ružičaste zgrade na  broju 184, Dardignac. Na ulazu nema nikakvog znaka. Hotel Bellavista, kako videh u vodiču, je bio jedan od najpoznatijih u gradu za strane turiste. Pozvonio sam. Vrata se otvoriše. Prelepa crnokosa devojka me pozdravila i pitala da li imam rezervaciju. Rekao sam, naravno…da nemam.

Ništa ne brini, imamo mesta za tebe. Nasmejala se i pokazala mi put recepcije.

Ponovo sam izabrao sobu sa duplim krevetom. Zidovi su svetlo zeleni. Krevet je relativno adoban, ali mi nije bilo ni bitno. Bitno mi je da imam bežični internet i da mogu da kačim slike na mrežu dok ležim u krevetu. Potreban mi je mir. Treba mi malo vremena da svarim dešavanja u poslednjih nekoliko dana. Spustio sam cenu na petnaest hiljada pezosa i uzeo sobu na tri dana. U hotelu se nalaze dva stola za stoni tenis, stoni fudbal, terasa i kafana na krovu. Doručak je uključen u aranžman. Tuširao sam se skoro sat vremena. Dok mi je topla vode udarala u vrat pokušavao sam da se koncentrišem i napravim plan za prvo veče. Bezuspešno. Nikako da se probudim iz sna.

Krenuo sam u šetnju kroz grad. Poneo sam sa sobom malo novca i parče papira sa adresom hotela. Belavista je krcata restoranima. Podseća me na deo Vašingtona koji se zove Džordžtaun. Reklame za lokalna piva kao što je Cristal su na svakom ćošku. Stolovi po ulicama su zauzeti sve do jednog. Većina ljudi puši cigarete, čavrlja sa prijateljima i pije pivo. Još u hotelu sam upoznao par Amerikanaca na koje sam slučajno nabasao. Pozvali su me na piće. Prihvatio sam. Nisam imao ništa zajedničko sa ovim mladim i neiživljenim turistima. U stvari njihova mišljenja me nisu ni zanimala. Izbegavao sam čak da im kažem gde sam bio, šta radim i zašto sam tu. Ubrzo sam ustao, oprostio se i sâm nastavio da šetam ulicama Belaviste.

Svratih u kafić odakle se čula akustična svirka. Stolovi su bili popunjeni mladim Čileankama, koje su kao hipnotisane gledale u pevača koji sedeo na bar stolici i svirao gitaru. Izgleda da je ovo bila promocija lokalne zvezde ili tako nešto. Zaintrigiran, ušao sam unutra da vidim šta se dešava. Seo sam za sto i naručio čašu crnog vina. Sada sam polako počeo da punim baterije. Ovde je lepo.

Sledećih par dana sam iskoristio da obiđem znamenitosti Santiaga, uključujući brdo San Kristobal gde se nalazi četrnaestometarski kip Bogorodice. Popeo sam se teleferikom, nekom vrstom lifta koji me podseća na kablovske voziće u San Francisku. Pogled sa vrha brda je predivan, čitav Santiago se vidi kao na dlanu. Šetao sam po trgovima, parkovima i posetio kuću Pabla Nerude. Obišao sam nekoliko delova grada, uključujući Brazil, Centro i Providencija. Za razliku od Bolivije, sada sam bio pravi urbani turista.

Stupio sam u kontakt sa Sašom iz Pukona. Pukon je udaljen deset sati vožnje busom, južno od Santiaga. Ovaj mladić, koji radi u industriji avanturističkog turizma, je u Čileu proveo većinu svog života, ali marljivo radi na očuvanju svog nacionalnog indentiteta. Napravio je prelep sajt koji se zove srpskoselo.com. Saša mi je dao par brojeva telefona naših ljudi sa kojima sam ubrzo nakon toga stupio u kontakt.

Sledećih par dana sam planirao da provedem na obali Pacifika. Jedan od najpoznatijih čileanskih gradova, Valparaiso, što otprilike znači „idemo u raj”, i Vinja del Mar su na oko sto kilometara zapadno od Santiaga. Sanji i Tanja žive u Renaci, malom gradu u neposrednoj blizini Vine del Mar. Sanji se ponudio da me pokupi u Santiagu na povratku sa aerodroma, jer ide da pokupi još jednog dečka, svog prijatelja Lazara, koji je na putu u ovu obećanu zemlju. Sledeće jutro smo se čuli telefonom. On je bio na putu ka aerodromu. Dogovorili smo se gde da se nađemo.